Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Da li je "Djok" taj čovek?

Poseta specijalnog izaslanika Velike Britanije za Zapadni Balkan Karen Pirs Beogradu i susreti koje je imala u srpskoj prestonici izazvali su potpuno oprečne reakcije u odnosu na to sa kim se sastala. 

Dok su njene sastanke sa visokim državnim funkcionerima od predsednika Aleksandra Vučića preko predsednika Skupštine Srbije Ane Brnabić do premijera Đura Macuta mediji i deo javnosti koji se smatraju „provladinim“ tumačili iz ugla nečega najnormalnijeg, njen susret sa rektorom Beogradskog univerziteta Vladanom Đokićem naišao je na osudu. 

S druge strane, mediji i javnost koji se smatraju „opozicionim“ ovakav pristup su ocenili kao dokaz „režimskog licemerja“, ironično ističući da se Vučić sastao sa „dobrom“ Pirsovom, a Đokić sa onom „zlom“.  

Ima li ovo ikakvo utemeljenje? 

Sećate li se pobune „žutih prsluka“ pre nekoliko godina u Francuskoj? Ovaj protest imao je mnogo sličnosti sa onim što se danas dešava u Srbiji – počevši kao protest zbog povećanja poreza na gorivo, ubrzo je evoluirao u širi, duboko antisistemski pokret, koji je okupljao različite društvene slojeve – od nezadovoljnih radnika i penzionera, do frustriranih preduzetnika i mladih bez perspektive – i duboko je potresao temelje francuskog političkog sistema. 

Postoji, međutim, jedna značajna razlika – demonstranti u Francuskoj iznosili su gotovo isključivo ekonomske zahteve, od povećanja minimalne zarade, penzija i pomoći za nezaposlene, preko smanjenja poreza za siromašne i povećanja poreza za velike korporacije i bogataše, do ograničavanja cena rente za nekretnine i snižavanja cena osnovnih dobara – gasa, struje, vode, goriva ili nužnih prehrambenih proizvoda. 

Iako su većinom bili protivnici predsednika Emanuela Makrona i njegove vlasti, nije bilo zvaničnih političkih zahteva poput onih za njegovom smenom, ostavkom bilo kog funkcionera ili raspisivanjem vanrednih izbora. 

U tom kontekstu, u februaru 2019, potpredsednik italijanske vlade Luiđi di Majo, lider populističkog Pokreta pet zvezda, sastao se u Parizu s predstavnicima „žutih prsluka“. Na sastanak je morao da ode potpredsednik vlade, pošto Italija još od Cezara nema „visokog predstavnika za Galiju“. 

Za francuske vlasti, ovaj gest nije bio tek simboličan. Naprotiv, doživljen je kao direktno mešanje u unutrašnje stvari Francuske i podrška protestnom pokretu koji je u tom trenutku dovodio u pitanje legitimitet demokratski izabrane vlade.  

Ministarstvo spoljnih poslova Francuske je burno reagovalo – ambasador u Rimu hitno je povučen, što je predstavljalo najozbiljniju diplomatsku eskalaciju između Francuske i Italije od Drugog svetskog rata. 

Povlačenje ambasadora je, da bude jasno, korak kojem sledi prekid diplomatskih odnosa, od čega gora može biti samo objava rata. 

U zvaničnom saopštenju Ke d'Orseja istaknuto je da Francuska već mesecima trpi „neosnovane napade“ italijanskih zvaničnika, ali da je sastanak sa „žutim prslucima“ „neprihvatljiva provokacija“.

Francuska je ovako burno reagovala jer je (osnovano) smatrala da podrška vlade jedne države jednoj strani u unutrašnjem sukobu druge članice EU ne samo da predstavlja diplomatski presedan već i dovodi u pitanje same temelje međusobnog poverenja, a ovaj test je pokazao kako se narod lako može pretvoriti u instrument spoljne politike i koliko je tanka granica između solidarnosti sa građanskim pokretima i mešanja u unutrašnja pitanja. 

Italijanska strana, u međuvremenu, nije pokazala znake kajanja. Naprotiv, Di Majo je tvrdio da ima pravo da se sastane sa „građanskim pokretima koji se bore za socijalnu pravdu“, dok su drugi članovi italijanske vlade otvoreno kritikovali politiku Emanuela Makrona kao elitističku i licemernu.  

Ova duboka kriza između dve zemlje članice Evropske unije rešena je vrlo brzo, zahvaljujući razgovoru Makrona sa svojim italijanskim kolegom Serđom Matarelom, pa je francuski ambasador vraćen u Rim 15. februara, samo osam dana pošto je povučen. 

Iako nije bilo zvaničnog izvinjenja, Francuska je prihvatila dobru volju izraženu u razgovoru s Matarelom kao osnov za deeskalaciju, a želela je i da izbegne dalje zaoštravanje odnosa uoči izbora za Evropski parlament, gde je nestabilnost među članicama EU mogla biti politički štetna za stranke glavnog političkog toka. 

Možda je ovaj incident bio razlog zbog kojeg je Makron tokom posete Srbiji pet meseci kasnije (15. i 16. jula 2019) odbio sastanak sa liderima srpske opozicije (iako je, diplomatski, za to naveo „tehničke probleme“, koje je lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas odbacio kao neistinite). 

Uprkos tome što je ocena francuskih vlasti da ovakav potez predstavlja diplomatski presedan unutar EU istinita, na širem planu ne radi se ni o kakvom presedanu nego o dobro uhodanoj praksi, samo spram država koje nisu deo Kolektivnog zapada. 

Podsetimo na „šetnju“ pomoćnice američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Viktorije Nuland kijevskim Majdanom u decembru 2013. godine i njeno deljenje kolačića demonstrantima. 

Poseta je imala jasnu simboličku poruku – SAD podržavaju proteste i smatraju ih legitimnim izrazom demokratske volje naroda. 

Podsetimo i na ono što je usledilo – presretnuti razgovor (čiju je autentičnost Vašington potvrdio) Nulandove i tadašnjeg američkog ambasadora u Ukrajini Džefrija Pajata u kojem odlučuju o sastavu nove ukrajinske vlade. 

Pored onog čuvenog „j***š EU“ (f**k the EU), Nulandova je tada, govoreći o tome ko bi trebalo da bude novi premijer Ukrajine, rekla i „Jac je taj čovek“ (Yats is the guy). 

Arsenij Jacenjuk, kojeg Nulandova u razgovoru zove po nadimku, dvadesetak dana posle ovog razgovora postao je predsednik nove vlade. 

Kao što vidimo, u (normalnim) međunarodnim odnosima sasvim je prirodna stvar da se visoki zvaničnici jedne države sastaju s visokim zvaničnicima druge države i da s njima razgovaraju o svim pitanjima važnim za bilateralne odnose. 

Štaviše, zvaničnici jedne države imaju obavezu da se sastaju sa zvaničnicima druge čak i kada im se oni ne sviđaju, ako je to u državnom i nacionalnom interesu. 

Sasvim je druga stvar ako se zvaničnici jedne države sastaju sa opozicionim prvacima druge države, posebno ako se to dešava u jeku velikih protesta i unutrašnjih previranja. A rektor Đokić u ovoj situaciji jeste defakto lider protestnog pokreta. 

O ovome svedoči i činjenica da je u Đokićevom saopštenju, objavljenom na sajtu Univerziteta u Beogradu, navedeno da su teme razgovora bile „uloga univerziteta u okviru inicijativa Berlinskog procesa, aktuelna situacija na Univerzitetu u Beogradu, te razvoj akademske saradnje sa univerzitetima u Velikoj Britaniji“. 

Pitanje je koje nadležnosti Pirsova može imati u vezi sa „razvojem akademske saradnje sa univerzitetima u Velikoj Britaniji“ i da li je u tom kontekstu ona „nenadležna predmetna institucija“, a iskustveno znamo da Đokić principijelno odbija razgovore sa „nenadležnima“. Posebno ako nema blagoslov plenuma. Da li mu je plenum ovo blagoslovio? 

Mnogo je, međutim, jasnije kakve bi veze mogla imati sa „aktuelnom situacijom na Univerzitetu u Beogradu“ i od te veze s razlogom strahujemo. 

Da stvari sa sastankom Đokić–Pirsova stoje ovako, potvrđuje i lider opozicionog Pokreta slobodnih građana (to je ona stranka čiji su članovi i simpatizeri onomad u Novom Sadu „čavrljali“ o nasilnom upadu u državne institucije tokom protesta 15. marta) Pavle Grbović i to osuđujući navodno licemerje onih koji su osudili ovaj sastanak. 

„Dobro, treba ih razumeti, nisu više ekskluzivni sagovornici međunarodne zajednice što će reći da je era mirstabilnostvučić politike gotova i da je to sada i međunarodno poznata i priznata činjenica“, napisao je on na Iksu.  

Dakle, sastanak Đokić–Pirsova je, makar ga tako Grbović vidi, dokaz da tzv. međunarodna zajednica (ili makar Velika Britanija) smatraju da je Vučićevoj vlasti došao kraj, pa se njihovi izaslanici sastaju „s kim treba“. 

Da li će sada srpske vlasti povući na konsultacije ambasadora Srbije u Velikoj Britaniji Gorana Aleksića? Makar na osam dana? 

Ozbiljnije pitanje od ovog je, međutim, da li će za koji mesec u javnosti isplivati neki presretnuti razgovor Pirsove sa britanskim ambasadorom u Srbiji Edvardom Fergusonom u kojem izgovara nešto poput „Djok is the guy“.