Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Ružni, prljavi, zli

Postoji više psiholoških i socioloških teorija o mladalačkoj usredsređenosti na sebe koja često prelazi u domen otvorenog sebičluka koji je pre, kako tvrde, stvar ličnog razvoja nego problem s karakterom.  

Iz psihoanalitičke perspektive Sigmunda Frojda i njegovih naslednika, adolescencija i rana mladost su periodi kada je ego jak, još u fazi formiranja i nezreo, a mladi su skloniji da sopstvene želje i potrebe stave u prvi plan. U mladosti, navode, čovek tek uči da svoje želje stavlja u odnos sa drugima.  

Američko-danski psihoanalitičar Erik Erikson bi rekao da je sebičnost samo maska iza koje stoji traganje za identitetom, jer, da bi znao ko je, čovek mora najpre biti okrenut samom sebi.  

Švajcarski psiholog Žan Pijaže je pak primetio fenomen „imaginarne publike“: tinejdžer misli da ga svi posmatraju, pa se vrti oko sopstvene ose kao da je centar univerzuma. 

Evolutivna psihologija dodaje biološku nijansu – mladost je doba kada telo i um služe nagonu za preživljavanjem i reprodukcijom. U takvoj utakmici, sebičnost je strategija, a ne moralni nedostatak.  

A sociologija upozorava da i kultura ima udela: savremeno društvo ohrabruje mladog čoveka da „radi na sebi“ i „ostvari svoje snove“, što u očima starijih liči na narcisizam. 

No sve ove teorije imaju zajedničku poruku – sebičnost mladosti nije trajna. Vremenom, kako iskustvo i empatija rastu, čovek nauči da je svet veći od njegovih želja. Zato je možda najpravednije reći: mladalačka sebičnost nije porok nego neizbežna lekcija u školovanju duše. 

Ali ona postoji. Posebno u modernom društvu kada se deca i inače tretiraju kao kraljevi, a još više kada ih dobar deo društva počne bezrezervno tretirati kao božanstva. 

S obzirom na ovu, reklo bi se dobro proučenu, razvojnu etapu koja najčešće nije karakterni defekt, ne treba da čudi da mladi ljudi koji studiraju iskreno veruju da su „fakulteti studentski“. 

To snažno uverenje da im nešto pripada iako ni na koji način to nisu stekli, niti dobili, jer nije im dedovina (ne pripadaju ni profesorima kojima su dati na upravljanje nego celom društvu, odnosno državi koja ih finansira) ima, dakle, svojevrsno utemeljenje u psihološkom objašnjenju ljudskog razvoja i treba ga razumeti. 

U tom kontekstu, mnogo više opravdanja se može naći za sebičluk, na primer, studenata Filozofskog fakulteta u Novom Sadu kojima je silno zasmetalo što „tetkice i zaposleni jedu donacije koje su dobili od građana“, pa su to morali i da dokumentuju i sa zgražavanjem objave na društvenim mrežama. 

U redu, zbog toga imaju pravo da besne. Tu hranu im, za razliku od fakulteta, jesu donirali neki građani i formalno-pravno je njihova, pa s njom mogu da rade šta žele, uključujući i to da je ostavljaju da se kvari, da njome hrane pacove i miševe, da je bacaju...

Meni je samo čudno što ljudi kojima su usta puna borbe za bolji život svih, solidarnosti i zajedništva sa takvom težinom u duši prime činjenicu da je neko drugi svoj prazan stomak napunio hranom koja je „donirana njima“.  

Tužno je gledati koliko im je teško da se odvoje od nečega što su i sami dobili od nekih „dobrih ljudi“. 

Još je tužnije gledati njihove kolege s Pravnog fakulteta u Kragujevcu čija je sudbina bila još gora – oni su na istoj društvenoj mreži tim povodom objavili da ove tetkice „bar jedu u zgradi fakulteta“, a njihove su „tetkice iznosile pune kese donacija i nosile ih kući“. 

Monblan, što bi rekao Del Boj Troter. Pune kese njihovih donacija ove siromašne žene su nosile kući da, možda, nahrane svoju decu. Solidarnost na maksimumu, ali za standarde Baje Patka. 

Zajedno sa svima njima i još više od svih njih zgražava se N1, koja iz solidarnosti s potlačenim studentima o ovoj pohari donacija piše pod naslovom „Studenti objavili snimak kako nastavnici koji su provalili na fakultet u Novom Sadu jedu njihove donacije“.  

Morali su, ipak, malo da začine priču – kod njih se tetkice pretvaraju u „nastavnike“. I to nastavnike koji su šta? Provalili na fakultet, koji je šta? Pa, studentski. 

Na stranu što „visokoobrazovani srednjoškolci“ sa N1 veruju da su i na fakultetu, kao u školi, nastavnici, a ne profesori. 

Ali može gore i od ovoga. Ako je sebičluk prirodan za taj uzrast, kao što smo konstatovali na početku teksta, prezir koji se gaji prema siromašnima svakako nije. To jeste karakterni defekt, da se izrazim najblaže moguće. 

A tog prezira prepuni su komentari pristalica blokada objavljeni ispod ovog tragičnog snimka gladnih tetkica. „Spremaljke bi pojele nogu od stola, samo da je džabe“, „nema to ni obraza, ni obrazovanja“, „ovoliki broj ljigavih ljudi ne postoji ni u naučnofantastičnim filmovima“, „pa do sada su jeli samo sendviče, nek probaju malo i pravu hranu“, „naučilo to da jede besplatne sendviče, bednice“, „dabogda im preselo, stoka ždere sve za džabe“, „neka jedu, doktori im vadili“, samo su neki komentari ljubitelja „nutele“ i sušija. 

Ali može gore i od ovoga. I to iz pera ne jednog poluanonimnog blokadera-tviteraša nego novinara koji bi voleo da je ugledan, a sve više podseća na naslednika čuvenog nemačkog urednika Julijusa Štrajhera. 

Nemanja Rujević je, naime, za „Vreme“ pisao o „Vučićevoj sirotinji“. „Samo su dve grupe stanovništva većinski ostale uz vlast – penzioneri i oni koji imaju završenu osmoletku ili još manje razreda škole. A to dvoje se može imenovati jednim pojmom – sirotinja“, piše ovaj novinar ističući da su protiv Vučića oni „bolje obrazovani, urbaniji i boljestojeći“. Zaboravio je da napiše i „lepši“.  

Do ovoga on ne dolazi tek tako, paušalno, nego je zaključak zasnovan na nauci, slično kao i Štrajherove antisemitske analize. Njegov Alfred Rozenberg je Sorošev politikolog sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Vujo Ilić, koji na osnovu tri istraživanja „Crte“ (?!) iz decembra, februara i aprila ove godine pokušava da dokaže da predsednika Aleksandra Vučića u ovoj zemlji ne podržava više niko osim penzionera i neobrazovanih.

Da se poslužim naslovom čuvene italijanske crne komedije Etorea Skole nagrađene na Kanskom festivalu 1976, Vučića podržavaju samo ružni, prljavi i zli koji ne zaslužuju ni „nutelu“ iz donacija za lepe, čiste i dobre.