Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Rezolucija Evropskog parlamenta - slepi, gluvi i razgovorljivi

Nema sumnje, upravo izglasana Rezolucija Evropskog parlamenta o Srbiji je loša vest za zemlju. Loša za vlast, ali ništa bolja ni za opoziciju, jer im jedino budi nadu da će preuzeti rasturenu zemlju, ako je to nešto čemu se treba veseliti. Za Srpske studente bi to bila dobra vest da su dobili Saharovu nagradu, ali nisu, jer se čak ni ekstremno aktivistički Evropski parlament nije usudio da to odličje, koje se normalno dodeljuje za slobodu mišljenja, podari nekome za slobodu rušenja. Jedini pravi dobitnici su globalni anarhisti, bogovi haosa i susedne države naslednice Jugoslavije. Ko to u Srbiji ne vidi, nema mu pomoći.       

Palim sveću za sate koje sam provela u druženju sa Rezolucijom o Srbiji, pokušavajući da razmrsim akrobatiku reči i smisla, neophodnu da se dođe do finalnog izgleda takvog dokumenta. Istina je da sam već duže u potrazi za izgubljenim vremenom, ali nije svaki gubitak ni drzak ni besraman kao ovaj.   

Generalno, to je problem svakog posmatrača evropskih političkih prilika koji insistira na racionalnosti i pragmatizmu. Što ona ili on misli da bolje vidi, tim više shvata da oni ne vide. Loše rečeno. Vide, samo se prave da ne vide i ne čuju kako bi puni zgražanja mogli da presude i osude. Kultura zgražavanja nezaustavljivo napreduje ka civilizaciji zgražavanja.    

Dokument o kome je reč i koji je usvojen u EU parlamentu prošlog utorka, 21.10, ima tri dela. U prvom se konstatuje stanje, u drugom se daju obrazloženja (whereas...), u trećem se ređaju aktivne preporuke, upozorenja, zahtevi i pretnje. Latentna poruka je: 'ej vi Srbi, nećete majci u EU dok je nas pravednika. Nema ništa od ulaska dok se vlast uredno ne povuče i napravi mesto za uneređenu revoluciju'.  

Jeste, Evropski parlament je pričaonica. Njegova moć je više protokolarna nego stvarna. Svejedno, ono što od uticaja ima, to telo koristi da torpedira ulazak Srbije u EU. Zato me takva demonstracija moći, bez obzira da li realne ili simboličke, pogađa profesionalno i lično. Već tri i po decenije patim i plačem što Srbija ne ulazi u EU. Ne menjam mišljenje ni posle niza katastrofalnih transformacija EU u poslednjih nekoliko godina. Nije u pitanju nikakva kognitivna disonanca, već stav do koga se došlo kroz niz racionalno poređanih silogizama.   

Prvo, to što Unija trenutno ne valja, ne znači da je treba uništiti. To bi bilo kao kad bi svakog bolesnika trebalo ubiti. Drugo, to što je Unija trenutno okupirana od zagovornika rata i sledbenika boga Marsa, dakle od Marsovaca, ne znači da se neće vratiti na početnu ideju mira i (ekonomskog) prosperiteta. Treće, Evropljani su istorijski usmereni jedni na druge, Srbi su Evropljani, ergo nemaju gde nego u Evropu. I četvrto, pragmatično gledano, jedini način da se bude siguran od zlovolje EU članica je da se bude jedna od EU članica.    

Od Mosta do Nadstrešnice 

Dokument počinje onako kako je sve počelo, padom nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Odnosno, kako je počelo ono što traje poslednjih godinu dana, a ne kako se vlast u Srbiji ruši na ulici već više od decenije, jer je opoziciji lakše da se sprema za rat nego za izbore.   

Whereas, stoji u prvom whereas, što će reći zato/tako/zbog toga/usput spomenuto, "whereas one year after the tragedy (...) the investigations have not progressed". Vrlo elegantan početak. Prvo pomogneš da se u zemlji konsoliduju permanente revolucionarne snage, da se razmile redarstveni odredi bez pravilnika i statuta, da se učvrsti atmosfera linča u kojoj se više niko ne usuđuje da se bavi svojim poslom, a onda kažeš "istraga nije napredovala". A gde da napreduje, kad se ona od revolucionarnih snaga svesno koristi za podizanje opšte društvene nesigurnosti i definisanje Srbije kao pravnog provizorijuma?   

U principu, veliki sam pristaša poređenja. Možda pristaškinja poređenja...? Kako bilo, stavljanje sličnog sa sličnim pomaže da se uspostave razumne relacije, što je posebno važno kod tragedija. Misli se na mir kome teži jedno društvo suočeno sa kolektivnom traumom, ne na pojedince koji možda više nikada neće pronaći mir.  

Slična situacija srpskoj bi bila nesreća u Lisabonu sa gradskom uspinjačom, ali kako je to sasvim sveža tragedija, i legalistički odgovor je na početku. Neupotrebljivo, za sada.  

Primer iz italije već nudi stabilniju osnovicu za analogije. Sredinom avgusta 2018. srušio se most u Đenovi i pobio 43 ljudi, od kojih su neki, da stvar bude još gora, umirali ispod ruševina naredna četiri dana, a da niko nije mogao do njih. Šesnaest osoba je povređeno. Bilo je i sretnika koji su izašli iz srušenog automobila, uspentrali se preko betonskih blokova, otresli prašinu i otišli kući. Život je nepredvidiv, to se znalo, ali je novo da je to i gravitacija.     

Istražni postupak je trajao tri godine, da bi na kraju bila podignuta optužnica protiv 59 osoba, uglavnom iz Ministarstva infrastrukture i Autostrade, nacionalne firme zadužene za održavanje i inspekciju autoputeva. Suđenja su počela u julu 2022. i koliko se zna još traju.  

Ako se za osnovicu poređenja ne uzme broj poginulih, već moralna i materijalna odgovornost za grubo zanemarivanje dužnosti, čime se misli da oni koji su trebali da proveravaju i inspektuju, nisu proveravali i inspektovali, ta dva slučaja su dosta slična.  

Tri godine da se podignu optužnice, tri godine da se sudi i još ne završi. Nezamisliva aljkavost. Zašto onda parlamentarci Tonino Picula, Davor Stier, Reinhold Lopatka, Marie‑Agnes Strack‑Zimmermann, Helmut Brandstätter i  Vladimir Prebilič, da spomenemo samo neke koji su gurali ovu pravdoljubivu rezoluciju do njene konačne forme, ne ruše Đorđu Meloni?  

Ili, ako se uzme u obzir tradicionano velika protočnost na mestu italijanskih premijera, zašto nisu rušili dvojicu njenih prethodnika, to bi bili Konte i Dragi? Ako je kod Italijana istraga trajala tri godine, zašto Srbiji ne daju barem dve, pre nego što je proglase zemljom haosa i bezakonja?     

Pa zato, što bi svaka analiza ne samo latentnog, nego i običnog, manifestnog, to jest verbalnog smisla Rezolucije otkrila o čemu se radi u prvoj liniji – o Kini. O kineskom sudelovanju u velikim infrastrukturnim projektima u Srbiji.   

"Whereas China..." nama rovari po Srbiji, pa se sruši svaka nadstrešnica, most i tunel. A oni gravitacijski kompromitovani objekti koji se još nisu srušili, bolje da se opamete i padnu, jer džaba im sve pukotine, sleganja, useci i podzemne vode, ako još nikog nisu ubili.  

Traži se most sa kineskim udelom da se dobrovoljno sruši i tako na delu dokaže superiornost evropskih vrednosti.   

Nisam ljubitelj Kine, daleko bilo, ali je teško ne primetiti hipokriziju kojom EU prihvata ekonomsku težinu Kine kod sebe, a sankcioniše je kod drugih manjih, prepadnutih i ucenjenih.      

Blokadom do demokratije 

Drugi veliki narativni blok u Rezoluciji vrti se oko fame o "mirnim protestima" u Srbiji. Ta formulacija se neprestano ponavlja kroz čitav dokumenat, čime se plete fabula o brutalnoj policijskoj diktaturi i miroljubivim demonstrantima, to jest studentima, opoziciji, civilnom sektoru i ostalim zabrinutim građanima.  

S jedne strane su "pro-government mobs and prior convicts", hoće reći banditi koji podržavaju banditsku vlast, s druge strane miran opozicioni svet koji se okupio oko srpske nade, Srpskih studenata. Zašto veliko slovo? Pa, zato što su ih ti isti koji su pokrenuli rezoluciju tako stavili na listu za najviše godišnje odličje EU parlamenta, Saharovu nagradu za slobodu mišljenja. Oni su "Srpski studenti", imena napisanog kao partija, organizacija ili institucionalizovana grupa.  

Razlika u početnom slovu objašnjava razliku u funkcionalnosti, pa su tako Srpski studenti oni koji ne studiraju, dok su srpski studenti oni koji studiraju. Ili bi, kad bi im se dopustilo.      

Interesantno je da se u Rezoluciji jednom rečju ne spominju blokade kao takve, samo mirni protesti. Čak se nije smoglo snage za verbalni mađioničarski akt kojim bi se blokada gradova, saobraćajnica, skupština viših i nižih, fakulteta, škola, medija, da se ne ide dalje, eksplicitno stavila na listu mirnih metoda civilnih protesta. Nigde se ne spominje ni da je od 10.700 nabrojanih protesta u Srbiji svega nekoliko bilo unapred prijavljeno policiji, onako kao što je zakon u EU zemljama. 

Reč blokada se spominje samo jednom u kontekstu, tako da se odnosi na  delovanje vlasti, ne blokadnog pokreta. To je Whereas broj 18, u kome se nabraja kojim su metodama vlasti normalizovale represiju, pa se kaže i "tako što su zaustavile javni prevoz da bi blokirale proteste". Ta je rečenica srce čitave Rezolucije. Ona diže zavesu na bini gde EU parlamentarci izvode verbalni salto. Konkretno to znači da su vlasti krive jer su blokirale javni prevoz kako bi smanjile broj učesnika mirnih protesta protiv vlasti, umesto da ih organizovano prevoze na blokade.   

Dakle, ko blokira po Srbiji? Oni koji blokiraju u prvostepenoj dobroj ili oni koji blokiraju u drugostepenoj lošoj nameri? Oni koji blokiraju, ili oni koji ih u toj nameri blokiraju? Za inicijatore rezolucije nema sumnje – studentske blokade su miran protest, dok je blokada studentskih blokada nasilan državni akt.    

Saharov za prevrnute kontejnere? 

U trećem delu dokumenta se saznaje da su Srpski studenti bili u najužem izboru za Saharovu nagradu koju dodeljuje EU parlament. Isti ti koji su u Rezoluciji od 21. oktobra davali nadu Srpskim studentima da će biti nagrađeni za slobodu mišljenja, znali su da će je samo dan kasnije dodeliti drugima, novinarima s imenom i prezimenom iz Gruzije i Belorusije.  

Za početak, ko su Srpski studenti? Osobe ili ideje? Istina, poznato je da je EU parlament dodeljivao Saharova i difuznim kolektivima kao što su "Ukrajinski ljudi", u originalu "Ukrainian people" ne "nation", ne "Ukrajinci, Ukrajinke i Ukrajinčići". Ali i onda se reklo ko predstavlja takve grupe, u konkretnom slučaju je to bio ukrajinski predsednik Zelenski.  

Strašno me zanima, toliko da mi je skoro žao da nisu dobili Saharova, ko bi predstavljao Srpske studente na svečanosti? Ko bi primio nagradu u njihovo ime? Možda Mile Lompar, zagovornik mističnog staroslovenstva i srpstva? Ili Mila Pajić, levičarska anarhistkinja i teroristkinja u povoju?    

Zato Srpski studenti nisu dobili Saharova. Nisu evropski parlamentarci mogli da saznaju ko ih predstavlja, a Picula nije hteo da ih prosvetli.     

Whereas se moglo dogoditi da Saharovu nagradu za slobodu mišljenje dobiju oni koji zaustavljaju slobodu kretanje ljudi i robe, uništavaju državnu i javnu imovinu, prevrću kontejnere, spavaju na fakultetima u komunama i donose odluke na anonimnim plenumima i zborovima.  

A to ni EU Parlament ne bi mogao da podnese.