Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Gepekovanje NIS-a
Komentari
14/10/2025
-09:40
Ima jedan beogradski grafit koji je završio i u rep pesmama i koji kaže: "Ako si burazer nema tvoje i moje". Dakle – Rus, gas, rat i brat.
Pre više od dve decenije, tačnije 2004. godine, tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica išao je u posetu predsedniku Rusije Vladimiru Putinu u njegovu letnju rezidenciju u Sočiju. Radoznalost je opet nadvladala strah, pa sam se tako ipak našla u avionu koji je vozio premijera Srbije i novinare do Sočija. Putovali smo noću, a kad smo stigli na aerodrom u Sočiju već je počela i neka kiša. Nisu nam dali da izađemo iz aviona dok god crna limuzina, u koju su kao u onim filmskim scenama otmice na brzinu smestili Koštunicu, nije otišla. Nas su onda autobusima odvezli u neke ogromne hotele koje je, kako su nam rekli, gradila naša firma, čini mi se iz Užica, i u kojima nije bilo drugih gostiju osim nas ni na jednom od oko dvadesetak spratova. Pošto osim jednog iskusnog starijeg novinara, tadašnjeg glavnog urednika jednih od najvećih dnevnih novina, niko od nas nije poneo dolare, već evre, nismo mogli da kupimo ništa u hotelu, pa su braća Rusi, posle nekog vremena pristali da nam daju neku vodu na veresiju. Kako je ponoć već odavno prošla dok smo stigli, i kako nismo imali gde da promenimo novac, to je mala srpska delegacija uz pratnju par ruskih policajaca morala u gluvo doba noći da ode do lokalnog dilera deviza koji je jedini pristao da u to doba "otvori radnju". Posle smo, pomalo u šali, a malo i ne, pretili da ćemo napisati da nas je najveći srpski "legalista" poslao u ruke lokalnog kriminalca da na crno menjamo pare. Ali ipak nismo.
Sutradan smo iz sablasno praznog hotela autobusima prebačeni do letnjikovca. Posle pretresa na ulazu u kompleks, koji je potrajao jer je među nama samo jedan novinar govorio ruski, spojili smo se sa ruskim novinarima koji su pratili događaj. Odmah mi je upalo u oči to da ruski novinari sede disciplinovano, mirno na svojim mestima u autobusu, dok smo mi izlazili, šetkali okolo, pušili, zagledali i zapitkivali, sve dok strpljenje nije izdalo policajce u civilu sa cipelama sa špicastim vrhom kakve su nosili "kauboji" u čuvenom filmu Akija Kaurismakija, koji su nas na kraju strogo uterali u autobus. Posle kraće vožnje kroz neki park, zaustavili smo se na stazi pred kućom okruženom bambusima, iza koje se čuo šum talasa mora koje nismo videli. Kad je autobus stao, srpski novinari su krenuli da ustaju dok ih nije zastavilo jedno odlučno: "Njet". To smo razumeli. Tek onda smo shvatili da ruski novinari ne mrdaju i ne trepću. Kada su nam konačno dozvolili da izađemo, naredili su nam da stojimo između dva autobusa na nekoj stazi, ali kako je to potrajalo, odlučili smo da odbijemo poslušnost i sednemo na neku klupu. Ruski policajci su konačno digli ruke od nas, srećni valjda što smo se smirili na toj klupi.
I baš tu, sa te klupice, gledali smo kako iz gepeka crnih automobila kojima su došli, članovi naše državne delegacije žurno iznose hrpe papira i fascikli i unose ih u Putinov letnjikovac. Iznošenje te gomile papira je potrajalo dovoljno dugo da postane baš sumnjivo. "Izgleda da smo nešto prodali i to nešto veliko", komentarisali smo među sobom posmatrajući tu scenu "gepekovanja".
Sumnja je odmah "pala" na NIS, jer, iako su mediji pisali da Koštunica u Soči ide da obezbedi podršku Putina za Kosovo i predsedničke izbore, u pola glasa spekulisalo se da će glavna stvar biti dogovor oko prebijanja duga NIS-a prema Gaspromnjeftu. Navodno je, kako smo kasnije shvatili, baš tada pred očima novinara, pravo iz gepeka predata energetska sigurnost Srbije u ruske bratske ruke i dogovorena prodaja NIS-a. Međutim, niko od novinara koji su odabrani da postave pitanja ispred letnjikovca, a među njima je bilo i onih iz državnih medija ali i iz opozicionih, nije pitao kakva su to dokumenta naši dali Rusima iz gepeka, pa tako nije bilo ni zvanične potvrde naših sumnji. Ništa nisu pitali ni odabrani da uđu u letnjikovac, a mi iz malih medija koji smo "odabrani" da ostanemo napolju mogli smo samo da čitamo govor tela dvojice predsednika, od kojih je jedan izgledao kao panter koji je zgrabio plen, a drugi kao da jedva čeka da se završi ovo dosadno sastančenje i da se dokopa Belanovice.
Četiri godine kasnije, 2008, ono "gepekovanje" iz Sočija je i ozvaničeno, potpisima koje su na ugovor o prodaji NIS-a stavila dva predsednika – Dmitrij Medvedev i Boris Tadić. Ovaj drugi, naš, kasnije je tvrdio da on nit' je luk jeo nit' je mirisao, i da je "samo" potpisao ono što su Koštunica i "njegovi" ispregovarali i dogovorili. Može biti, priznao je u jednom trenutku slabosti bivši predsednik, da je i on malo kriv što nije tražio veće garancije za Srbiju i da se ugovor revidira ako gasovod Južni tok ne bude izgrađen, ali sigurno nije kriv kao Vučić koji je imao 17 godina vremena posle prodaje NIS-a koju je Koštunica pregovarao, a Tadić potpisao, da ispravi sve što su ova dvojica pre njega zabrljala.
"Bratski dogovor" o prodaji NIS-a nije bio posao koji je zahtevao "prave ljude" samo sa naše strane, već i sa bratske. Ambasador Rusije u Srbiji u to vreme bio je Aleksandar Konuzin, koji se vrlo često ponašao kao američki ambasadori na kakve smo navikli, bahato i sa prezirom prema domaćinu. Ako je istina ono što kažu iskusni u diplomatji, da je karakter i ličnost ambasadora svojevrsna poruka zemlji domaćinu o odnosima dve zemlje, onda je Konuzin bio više nego jasna poruka Rusije Srbiji. Sećate se sigurno, to je onaj ambasador koji je na nekom pronatovskom bezbednosnom skupu u Beogradu izazvao skandal kada je ljutito pitao publiku: "Ima li ovde Srba?" čudeći se što niko od prisutnih ne reaguje na to što Euleks od administrativnih prelaza ka Kosovu pravi državne granice između Srbije i njene južne pokrajine na kojima instalira albansku policiju i graničare. "Za nekoliko sati ovim problemom će se pozabaviti Savet bezbednosti", rekao je tada ljutito Konuzin i dodao: "Rusija će braniti vaše interese".
Povezane vesti
Konuzinovu grdnju, međutim, nije dobio i čovek koji je protiv interesa Srbije predao Kosovo u ruke Euleksu i čovek koji je tri godine ranije protiv interesa Srbije predavao NIS u ruke Rusima. A i kako bi kada se na reč tog čoveka Konuzin pozivao kada je pravdao prodaju NIS-a bez potrebnih garancija da će i ostatak ovog aranžmana, koji je predviđao i izgradnju gasovoda i skladišta gasa za Srbiju, biti poštovan. "Reč predsednika Rusije i predsednika Srbije vredi mnogo više nego finansijske garancije preduzeća", ubeđivao je Konuzin one koji su tražili za Srbiju jače garancije od "bratskog obećanja".
Sigurno se pitate zašto sada, kada američke sankcije ruskoj firmi prete da najviše ugroze srpske građane, ruskoj braći nije dovoljna reč predsednika Srbije da bi se postigao gasni aranžman koji bi Srbima omogućio da s mirom dočekaju Novu godinu? Pogotovo ako je to reč predsednika zemlje koja jedina u Evropi, a na svoju štetu, nije uvela sankcije Rusiji, koja jedina ima avionske letove ka Rusiji, koja jedina ne proganja Ruse izbegle od rata, i koja odbija da otima rusku imovinu kako to čini ostatak Evrope. I reč predsednika zemlje u kojoj žive ljudi koji, valjda, jedini na svetu vole Ruse i smatraju ih braćom. Jer, kad si burazer, nema moje i tvoje. Osim ako braća imaju različite majke. Brat je brat, ali majka je jedna. Njihova Rusija, a naša Srbija.
Komentari (0)