Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Podsećanje

„Aspirativna?“, gleda me smrknuto i upitno. 

„Jeste, aspirativna“, odgovaram, a usta mi se osušila od stresa. 

„Jesi sigurna?“ 

„Jesam, bre, as -pi - ra - tiv - na, zapamtila sam kao aspirin, pa aspirativna. Što, je l’ to nešto loše?“, gledam ga otvorenih usta. 

„Kako je tačno rekao?“, upiljio opet u mene da su mi se noge odsekle.  

„Ma, bre, rekao, kao, studenti su nova aspirativna elita. Rekao i da Macut mora da objasni šta za njega znači anarhizam, šta ima to da se objašnjava, što on ne kaže šta mu je to aspirativno“, gunđam dok počinjem da guglam, jer vidim da ovaj moj namerava da me „voza“ isto k’o i profesor u penziji.  

Posle par sekundi našla sam. Nije dobro. Aspirativan, kaže, onaj koji teži za nečim, da bude. Znači, hoće da budu elita. Studenti. Nema ko drugi, kaže ovaj moj profesor. Oni ili niko. Sad kad nisu dobili Nobela, pa ni onu evropsku nagradu za hrabrost, kako sada stvari stoje ni fakultet neće završiti, pa ne ostaje ništa drugo nego da decu nagradimo nekom titulom. Elita, ništa manje, kaže profesor. Ako neko zna, zna on.   

Profesor je pisao knjige, bio predsednik jednog od najvećih sindikata u zemlji, bio i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, pa član Upravnog odbora Politike, profesor je na FPN-u, i sam elita.  

Profesora znam odavno, čuli smo se milion puta, a videli samo jednom. Puno puta sam ga zvala da komentariše nešto za novine, bilo kao sindikalac, bilo kao borac protiv korupcije ili čuvar slobodne reči. Sećam se da je kao sindikalni vođa 2018. godine, zajedno sa tadašnjim ministrom za rad i socijalna pitanja naprednjačke vlasti stao na čelo sindikalnog protesta za Prvi maj, pa se posle pravdao kritičarima ove „kombinacije“ da ministar nije trebalo da bude baš u prvom redu.  

A pre toga ga se sećam iz vremena dok je bio član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije. Bilo je to baš u ono vreme kada smo mi iz Pištaljke otkrili da je tadašnji ministar odbrane, a sadašnji ambasador Srbije u Americi, gradio luksuznu zgradu u centru Beograda, tik uz hram Svetog Save, na placu koji se vodi kao pašnjak prve klase i koji je u toj zgradi dobio stan od oko milion i po evra. Tada.  

„Čovek koji se u današnjoj Srbiji osvrne malo oko sebe, ne treba da ima oko sokolovo da bi raspoznao elemente novog despotizma, poput korupcije, klijentelizma i protežiranja“, rekao je ovaj profesor, ali ne, ne tada, pre više od decenije, onda kada je radio u Agenciji za borbu protiv korupcije i kada je trebalo da podrži zahtev Pištaljke da se ispita imovina tadašnjeg ministra, a sadašnjeg ambasadora. Nije to rekao onda kada je neko trebalo da se suprotstavi direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, a sada ekspertu Ujedinjenih nacija za korupciju, gde se zaposlila dok je bila na poternici države Srbije zbog optužbi za korupciju, a koja je tada rekla da nema osnova da se Agencija bavi poreklom imovine ministra, a sada ambasadora, koji je u ministarskoj fotelji stekao stan od milion i po evra. To je rekao tek sad, u februaru ove godine, kritikujući ovu vlast, koja je prigrlila istog onog ministra koga njegovo oko sokolovo tada nije videlo.  

A sećam ga se i dok je bio u Upravnom odboru Politike. Tim povodom sam ga zvala samo jednom. I to je bio onaj jedan put kada smo se videli.  

U to vreme, 2009. godine, „demokratska“ vlast sprovodila je političku čistku u najstarijim dnevnim novinama na Balkanu. Kao jedna od onih koji su prvo bili cenzurisani, a onda i isterani iz tih novina, obratila sam se profesoru, ne da bih tražila pomoć, već sa ciljem da ga obavestim o događanjima u novinama u čijem je Upravnom odboru sedeo.  

A u njemu je sedeo sa jednom „izuzetnom“ NGO „borkinjom“, dobrom drugaricom tadašnjeg predsednika, koju su dve najjače zemlje Evropske unije okitile ordenjem za zasluge u razvoju demokratije i slobode govora iako je učestvovala u najvećoj političkoj čistki novinara u postpetooktobarskoj Srbiji. Nju nisam mogla da zovem, jer sam malo pre toga za jedan tada dobar nedeljnik od koga je danas ostalo samo ime, pisala o tome kako je u Skupštini Srbije poništeno glasanje jer poslanici nisu iz prve izabrali drugaricu predsednika države za predsednicu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije u kome je bio i naš profesor. Radilo se o tome da su Dačić i Tadić tada „trgovali”, više se ne sećam oko čega, pa pošto se nisu dogovorili odmah, Dačić je sa svojima glasao protiv Tadićevog kandidata za predsednika Odbora Agencije. Onda je proglašena pauza, u pauzi postignut dogovor da i Dačić dobije šta njemu treba, ne samo Tadić, i onda su se poslanici vratili u salu, poništili glasanje koje nije odgovaralo Tadiću i u drugom glasanju izglasali kako treba. Tako je počela da radi Agencija koja je trebalo da se bori i protiv ovakvih političkih dilova, i u kojoj, kako su kolale glasine, ni jedan od stotinak zaposlenih nije posao dobio bez neke „veze”.   

Ni ona, ta drugarica bivšeg predsednika, a ni naš profesor, tako nisu videli ništa sporno ni u slučaju bogaćenja ministra, ni u slučaju čistke novinara u Politici koju je sproveo čovek koji je kasnije nagrađen mestom direktora RTS, doduše ne od strane te vlasti, već ove sadašnje.   

Elem, da se vratim na onaj moj jedini susret sa profesorom. Sećam se da sam mu tada rekla da mi ne treba njegova pomoć i da samo želim lično da mu kažem šta se dešava, dok ga gledam u oči, da sutra, kada ga neko bude pitao zašto niko ništa nije uradio povodom političke čistke novinara, on ne može da kaže da nije znao. „Sad znate“, rekla sam mu. I obećala sam mu da ću ga jednog dana podsetiti na to. Sad vi sigurno mislite da ja ovo pišem jer je taj dan kojim sam mu pretila konačno došao. Ali, ne, nije to. Ne pišem ja ovo da podsećam njega. Džaba bi to sve bilo. Pišem ovo da podsetim vas.