Kolumna Kolumna Ljiljane Smajlović "Politika kao sudbina": Matijin drug Đido

Važio je kao kontroverzna ličnost, kao da postoji ličnost koja nije kontroverzna i pamet koja nije naknadna, kaže Matija Bećković o Milovanu Đilasu u novoj knjizi, tek objavljenoj pod naslovom "Moj drug Đido".

Bajka o Đilasovom i Bećkovićevom prijateljstvu nije nova: malo je u našoj kulturnoj ili političkoj javnosti onih koji nisu makar čuli za naizgled nemoguće posleratno prijateljstvo između partizanskog komandanta i sina četničkog komandanta.

Šokira nešto drugo: koliko se danas čine nemogućim, ne duboko prijateljstvo i najveća duhovna srodnost između ljudi radikalno drugačijeg političkog porekla i uverenja, već obična učtivost i lično uvažavanje onih koji se ne slažu oko toga ko da ostane na vlasti, a ko da sa Andrićevog venca kupi prnje.

Pa zar ono nije bilo vreme jednoumlja, a ovo naše, vreme slobode i višestranačja­? A za one koji vole da misle da danas živimo pod diktaturom Aleksandra Vučića, zar ono nije bilo vreme diktature Josipa Broza?

Znam da među nama nije ni mali, ni zanemarljiv broj onih ovih prvih, ali ih obaveza da koriste isti politički aršin valjda sili i da se onda slože da je i pod Josipom Brozom bilo moguće prijateljstvo ličnosti poput Milovana Đilasa i Matije Bećkovića - dok je danas gotovo nezamislivo. Neki se gnev uvukao u ljude. Prvo su proletos neki javno pljuvali i vređali, polivali vodom i gađali kamenicama političke protivnike, pa trijumfalno proglasili da je "strah promenio stranu", da bi najbešnji tokom leta prevrtali kontejnere, palili prostorije vladajućih stranaka i letvama udarali policajce. 

Zato je "Moj drug Đido" duboko utešna i lekovita knjiga. Slučaj je hteo da je kupim u nedelji u kojoj je teško ranjen Milan Bogdanović kad je jedan nesrećnik došao da zapali Ćacilend i otera ili ubije njegove stanovnike. Knjiga je podsetnik da je ovde drugačiji život moguć, i samo od nas zavisi.

Dobar kolega mi u nekoj emisiji reče kako smo tu našu zlosrećnu političku polarizaciju "uvezli iz Amerike". Nisam mogla da se složim. Neće biti da smo morali da je uvozimo i da naša nije domaćeg porekla, mada se slažem da je i ovde, i u Americi, reč o istom, globalnom fenomenu. Pa ne smemo da čekamo ni da rešenje dođe iz Amerike. Tamo su, uostalom, uveliko počeli politički atentati, koje Donald Tramp ima nameru da tretira kao akte domaćeg terorizma. Ukoliko mu to, dabome, sudovi dozvole.

Opet, Amerikanci znaju da poduče svet u čemu je njihova politička tradicija bolja, ili suverenija od drugih. Upravo čitam kako je vatrena Trampova politička protivnica i prva muslimanka u američkom Kongresu, somalijska doseljenica Ilhan Omar koja u Donjem domu predstavlja Minesotu neumorno braneći Palestince, tokom posete Evropskoj uniji presekla belgijskog parlamentarca što je pred američkim kolegama blatio Trampa. Strogo mu je rekla:

"Može da vam se ne sviđa naš predsednik, i može da vam se ne sviđa naša spoljna politika. Ali dok smo mi ovde, poštovaćete našeg predsednika."

Ono što rade drugima, Amerikanci ne žele da drugi rade njima. 

Znam da mnogi vole da misle kako su društvene mreže krive što se u zapadnom svetu i kod nas strovalilo poverenje u tradicionalne medije i politički establišment. Mreže šire klevete i dezinformacije! Ne sporim. No jesu li klevete i dezinformacije izum našeg doba? Mislite da bi ljudi priznavali činjenice i prihvatali lako dokazive tvrdnje, samo da malo manje vise po trovačnicama društvenih medija? Matija Bećković ima vest za vas, na 184.strani knjige "Moj drug Đido". Kaže da "ljudima ništa brže ne prolazi od tuđe robije". Jer mu niko nije verovao ni da je Đido "proveo 12 godina na robiji, tri godine u kraljevini koju je rušio i devet godina u republici za koju se borio. Često je robovao u hladnoj ćeliji i duvao u promrzle prste, ali se više verovalo priči da je robovao u vili specijalno zidanoj za njega, da nije pisao na toalet papiru nego u kućnom ogrtaču diktirao sekretarici kraj kamina, a Tito ga je malo-malo posećivao. To su proturali doušnici", kaže Matija, i u to su ljudi verovali.  

Slušam u nedelju veče studente kod Matijine kćerke Olje, i vidim da su zabrinuti zbog podela u zemlji, ali veruju da će se te podele rešiti tako što će svi preći na tu jednu, ispravnu, njihovu stranu. Matija ima vest za njih na 230. strani knjige "Moj drug Đido". Đido Matiju nije pridobijao, niti mu "ugađao, mada je znao šta bih voleo da čujem. Čak i u šetnjama, kad bismo poodmakli iz grada, ostajao je pri svome. Pa ipak je advokat Srđa Popović rekao kako se nadao da će Đido mene prevesti sa nacionalističke na njihovu stranu, a da sam ja preveo Đida u nacionaliste. Nije tačno ni jedno ni drugo". A na 280. strani kaže kako je Đilas znao da je građanski rat najveća moguća nesreća koja može da zadesi jedan narod "pored ostalog i zato što su u građanskom ratu obe strane u pravu".

A to je i razlog što se podele ne završavaju tako da svi pređu na onu jednu, ispravnu stranu.

Jer, opet će Matija, predstavljali smo dve istine, dve strane iste tragedije. "I posle decenija prijateljske ljubavi nijedan se nije pomerao sa mesta".

Politika je sve, ali ima nešto i iznad politike. Ako možete, suspendujte na kratko predrasude protiv Matije i Đilasa, komunista, četnika i onih koji bi da se mire. Jer knjiga počinje rečima Milovana Đilasa da ovim prijateljima ne smeta što su različitih političkih pobuda:

"I mene i njega to podstiče da nalazimo i učvršćujemo razlike za naše prijateljstvo: politika je sve, ali nije iznad svega".

Ima li čitalac prijatelje sa kojim se temeljno ne slaže, ali im priznaje temeljno pravo da misle potpuno drugačije, i zbog toga ih ne ceni manje? Ne misli da su kupljeni ili nečim ucenjeni?

Jer ako nema, svi smo u problemu.  

"Moj drug Đido" je knjiga koju naše doba nije umelo ni da sačeka. Izdavač je Vukotić Media. Ako ste kao ja, čitaćete i plakaćete.