Kolumna "Dekonstrukcija": Univerzitetska politika

Profesorka Svetlana Slapšak odlučila je da nam kolumnom na "Peščaniku" održi čas iz autonomije univerziteta pre svega preterano nostalgičnim reminiscencijama studentskih protesta iz 1968. Kada pročitate njena, definitivno ulepšana, sećanja na period kada je bila mlada i borila se za pravdu u svetu, stiče se utisak da smo tada zaista živeli u predvorju (socijalističkog) raja, a da danas živimo u strogoj diktaturi, da je Tito bio oličenje tolerancije i altruizma, dok je Aleksandar Vučić sve suprotno tome. 

Karakteristika ljudske psihologije je, međutim, da u sećanjima ima tendenciju da ulepšava stvari, da lepe detalje stavlja u prvi red, a one ružne potiskuje. Tako, na primer, i Svetlana Slapšak zaboravlja da joj je, kao buntovnici, bio oduziman pasoš. U više navrata. Prvi put od 1968. do 1973. Ali tada je "bilo mnogo više slobode i autonomija univerziteta bila je načelno poštovana", tvrdi ona. 

Žal za Titom i drugim, vrlo probranim, karakteristikama tog vremena postala je opšte mesto i to u ovom trenutku ne bi trebalo da nas čudi i iznenađuje, ali pokušaj da se na mala vrata provuče teza kako politici jeste mesto na univerzitetu nije nešto pred čim bi trebalo zažmuriti. Posebno kada to radi neko sa profesorskom biografijom. 

Poziva se profesorka na međunarodni dokument Magna karta univerzitatum iz 1988. kojim je utvrđena autonomija univerziteta. U svom predavanju o autonomiji, ona navodi: "Osnova autonomije univerziteta je četvorostruka, podrazumeva organizacijsku, finansijsku, akademsku slobodu i slobodu članova, odnosno zapošljavanja. Nigde se ne pominje zabrana bavljenja politikom, ali je jasno navedena nezavisnost od politike i finansija. Uostalom, na univerzitetu se uči politika, to je izvesno najbolji izvor raznih politika, itd., sve poznato i banalno." 

Čovek bi pomislio da je ovim dokumentom zaista, ako se "ne pominje zabrana bavljenja politikom", dozvoljeno da se profesori pretvore u političare i političke aktiviste, ali nije. Suština onoga što se navodi u ovom dokumentu jeste da univerzitet nije mesto gde se studenti uče šta da misle već gde stiču sposobnost da misle. Onog trenutka kada profesor počne da im nudi "ispravne" odgovore umesto da ih vodi ka pitanjima, ta sposobnost nestaje. Da, na fakultetu se uči politika u teoriji, ali je zabranjeno bavljenje politikom u praksi. 

Zato Magna karta univerzitatum, kao temeljni dokument evropskog visokog obrazovanja, jasno propisuje da "istraživanje i nastava moraju biti moralno i intelektualno nezavisni od svake političke vlasti". Ta rečenica nije puka deklaracija. Ona je granica. Ona je linija koja razdvaja obrazovanje od propagande. Ako univerzitet treba da bude nezavisan od svake političke vlasti, podrazumeva se da treba da bude nezavisan i od svake opozicije. Samo što, izgleda, nikome u Evropi u vreme kada je ovaj dokument pisan nije moglo pasti na pamet da bi u nekoj zemlji nekada opozicija bila u stanju da preuzme univerzitet na način na koji je to učinjeno kod nas. 

Slično je i sa sudovima i tužilaštvima. Uvek se ističe da ove institucije treba da budu slobodne od uticaja izvršne vlasti, jer bi svakom normalnom bilo gotovo nemoguće da se desi ono što se nama desilo – da se strani faktor i politička opozicija ukorene u ovim institucijama.   

Jer niko razuman ne tvrdi da politika treba da bude proterana sa univerziteta. Naprotiv. Bez političke rasprave nema ni kritičkog mišljenja. Bez sukoba ideja nema ni istine. Univerzitet bez politike bio bi mrtva institucija. Ali postoji suštinska razlika između rasprave o politici i bavljenja politikom sa pozicije moći. Student ima pravo da misli. Profesor ima dužnost da ga tome nauči. Ali profesor nema pravo da mu kaže šta da misli. 

To je linija koju je zapadni akademski model jasno postavio, makar na papiru. Univerziteti poput Čikaškog univerziteta insistiraju na institucionalnoj uzdržanosti upravo da bi se sačuvao prostor za različita mišljenja. U Nemačkoj, institucije poput Slobodnog berlinskog univerziteta čak i formalno ograničavaju stranačke aktivnosti u svom prostoru. U Velikoj Britaniji, univerziteti poput Oksforda imaju obavezu neutralnosti.  

U Francuskoj su "politički prozelitizam" i "indoktrinacija studenata" strogo zabranjeni, a profesori ne smeju da koriste svoju poziciju za propagiranje stranačkih interesa ili ličnih političkih agendi. Dok u okviru univerziteta profesori mogu da vode političku debatu u sklopu razmatranja političkih pitanja, izvan univerziteta, ukoliko govore za medije ili na političkom skupu, moraju da paze da njihovi komentari ne ugrožavaju reputaciju njihove institucije i njihovu funkciju javnog službenika. Blokade fakulteta, tome ih je upravo iskustvo iz ’68. naučilo, strogo su zabranjene. 

I kod nas je, uostalom, Zakonom o visokom obrazovanju jasno predviđeno da "na visokoškolskoj ustanovi nije dozvoljeno političko, stranačko ili versko organizovanje i delovanje" (član 43).  

Sve ovo počiva na jednostavnoj ideji – univerzitet ne sme biti politički akter. Ali šta se dešava kada profesori i rektori odluče da to ipak postanu? Onda katedra prestaje da bude mesto znanja i postaje govornica. Nastava prestaje da bude proces, a postaje poruka. Student više nije učesnik u raspravi već publika. I što je najopasnije – publika koja zavisi od onoga ko govori. 

Jer odnos između profesora i studenta nije ravnopravan. Profesor daje ocene. Piše preporuke. Odlučuje o karijeri. U takvom odnosu, svaka politička poruka nosi težinu koja daleko prevazilazi običnu debatu. Ona postaje signal. Poruka o tome šta je poželjno, a šta nije. I tu počinje indoktrinacija. 

Ne ona gruba, otvorena, kakvu smo gledali u totalitarnim sistemima. Već suptilna, neformalna. Ona koja se ne propisuje, već se oseća. Ona koja ne zabranjuje, ali obeshrabruje. Ona koja ne kažnjava direktno, ali nagrađuje poslušnost. U takvom sistemu, sloboda ostaje samo formalna. 

Evo samo nekoliko primera toga kako su naši politički angažovani profesori zapravo sami pogazili ove principe. Sve i da su navodi Aleksandra Vučića o tome kako je jedan profesor na Fakultetu političkih nauka određivao ocene studenata na osnovu njihovog političkog stava (odlazak na proteste ili ne) netačni, docent na Medicinskom fakultetu Milutin Kostić je jasno javno rekao da se prema "ćaci" studentu Milošu Pavloviću ne bi odnosio kao prema drugima.  

U krajnjoj liniji, govor rektora Vladana Đokića sa balkona Rektorata je bio nedvosmisleno politički govor koji nije dat ni u kakvom privatnom, odnosno ličnom kapacitetu, nego baš u rektorskom. I to ne samo zbog mesta sa kojeg je izgovoren. 

Ovo nisu uočili samo funkcioneri vlasti i vlastima bliski tabloidi koji su počeli da ga nazivaju "političar Đokić", nego, igrom slučaja, i autor teksta koji se na "Peščaniku" nalazi odmah do ovog profesorke Slapšak, Ljubodrag Stojadinović, koji piše: "Čovek koga su želeli da slome, te večeri se uzdigao do lidera." Kakvog lidera? Već je na najvišoj funkciji na Univerzitetu, pa tu nema više prostora za uzdizanje. Znači, postao je politički lider. 

Slažem se da se treba držati osnovnih principa Magna karte koja ne govori o politici kao takvoj, ali njena suština je nedvosmislena – univerzitet mora biti nezavisan od svake političke moći. A kada profesor tu moć unosi u učionicu, on zapravo ukida tu nezavisnost iznutra. 

I tu dolazimo do ključne tačke koju danas mnogi svesno ignorišu. Nije problem što profesori imaju političke stavove. To je neizbežno. Problem je što te stavove prenose sa pozicije autoriteta nad onima koji tek formiraju svoje. To više nije obrazovanje. To je političko oblikovanje. A univerzitet koji oblikuje političke stavove svojih studenata prestaje da bude univerzitet. Postaje ideološka škola.