Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Knjige za odabrane

Dugo toplo leto. Dani su se istopili poput asfalta, i uopšte mi nije jasno zašto niko još nije izmislio mini klima uređaj, koji bi čovek mogao da ugradi u sebe, u psa, mačku, papagaja, ili bar u Milana St. Protića, da o'ladi malo, bar dok vrućine ne prođu. 

I znam koliko je teško pomeriti se na 40 plus, ali sam se ipak odlučio za akciju, naterala me dosada, i to što, mesecima već, gledam sve te baba Vange koje rade jedno te isto, misle jedno te isto, i, što je najgore, pišu jedno te isto, bez ikakve namere da se zaustave. 

Zato, a ne bih li pomogao i njima i sebi, evo kratkog predloga, šta treba da čitaju, kao Katihizis, i steknu ono osnovno, pre nego što ponovo sednu za tastaturu i krenu da nas dave. 

Elem, idemo, redom: 

Milan St. Protić - nikako da ne čita Milana St. Protića (a radi to, stalno), nego da proba sa Sarojanom. Odličan način da nauči da tačke i zarezi umeju da budu i zabavni, a ne da svaki put vrište, naročito kada Milan St. padne u proročki trans, pa zamišlja stotine hiljada ljudi na ulicama, koji stoje nepomični, nekoliko stotina hiljada dana, sve dok ne dosade Vučiću, pa se on spakuje i ode. Ništa bolje od Sarojana, da smanjiš doživljaj, ili bar broj dana i ljudi. I da kreneš da se smeješ sam sebi, naročito kada ti padne na pamet da nešto napišeš, ponovo.  

Anonimni profesor - esej Harija Frankfurta "O proseravanju". I to ne da bi nešto naučio, nego samo zbog jedne stvari, one u kojoj Frankfurt primećuje da proseravanje zahteva trud onoga koji se time bavi. Elem, anonimni bi zaista morao da prestane da se trudi. Neka serucka, koliko hoće, ali bar da to radi bez tolikog napora. Uostalom, kako će studenti da sprovedu tu njegovu zamišljenu pobunu, kada svaki njegov tekst izaziva zatvor. A revolucija mora da teče, zar ne? 

Dragan Đilas - Sinkler Luisa, knjiga se zove "Kraljevska krv". Ukratko, glavni junak, u malom mestu na američkom jugu, zapne da dokaže da potiče od francuske kraljevske loze. Pa otkrije da nije baš tako, nego da mu je predak crnac. Pa naj...be u društvu. Naravoučenije, ako pokušaš da dokažeš da si naslednik velikih ideja i velikih političara, najgore što može da ti se desi je da u tome i uspeš. I onda te ljudi ne vide kao Đinđićevog potomka, nego kao mutaciju nastalu spajanjem Pajtića i Milivojevića. I ode sve u materinu, ne može da se zaustavi. 

Marinika Tepić - ništa da čita, ali da gleda Jovanku Jolić, redovno, bar pet puta na dan. Shvatiće zašto je tvrdnja da je Isus sin Cezara i Kleopatre, mnogo zanimljivija od Vučića koji reklamira kokain. Zato što je izneta na Balkan info, a ne u Skupštini. Drugim rečima, Marinika, da bi uspela da bude shvaćena ozbiljno, kao Jovanka, treba da otvori you tube kanal, piše za Tabloid, i batali politiku. Pošteno.  

Marko Vidojković - divan jedan esej Osipa Mandeljštama "O čitanju". U kojem lepo piše zašto neki ljudi treba da odustanu od pisanja, čitanje bi im mnogo više značilo, da ne pričam o benefitima njihove smorene publike. 

Snežana Čongradin - da krene od Bukvara, pa polako. Za koju deceniju će, možda, uspeti da napiše rečenicu čiji početak ima veze sa krajem. I u kojoj gomila prideva (revolucionarnih i ideoloških), neće masakrirati onih nekoliko imenica. 

Draža Petrović - priručnik "Humor for dummies" (Humor za budale), ali samo ako prethodno uspe da shvati da naslov implicira ne da humor treba da zabavlja budale, nego da budale nauče da budu duhovite. Teško će to da ide, znam, ali neka bar proba. U stihovima. 

Aleksandar Dikić - Marka Tvena, kako bi shvatio da svaka dijagnoza, o drugome, koja je duža od nekoliko redova, na kraju bude, tvoja dijagnoza. 

Jasmina Lukač - stalno joj to pričam, Vitgenštajna. "Ono što se može reći, može se reći jasno; ono o čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati". Traktat je kraj filosofije. Jasmina je kraj pisanja. Jedino što ona to nikako da shvati. Pa piše li piše, bez kraja. Nikada neće naučiti. Da ćuti, kada nema šta da kaže. 

Aleksej Kišjuhas - Šalamova, "Priče sa Kolime", u kojima se potvrđuje njegova teza da su revolucije tako cool, da su uzrok svakog napretka, i da, bez njih, ovaj svet ne bi bio tako šaren i lep. Logori, giljotine, prevaspitavanja motkom i metkom, nisu ništa drugo nego efemerni kolateral, kakva bi to revolucija bila da i neko svoje dete ne izjede. Zašto svaki intelektualac, manji od damskog pištolja, ima toliku potrebu da slavi pucanje, nikada neću razumeti. 

Nemanja Rujević - Doživljaje Barona Minhauzena. Kada staviš Katona Starijeg u krilo, pa sedneš na đule i odletiš u Kartaginu, da Vučiću uništiš biračko telo, šta drugo? Imaginacija što zna da neke ljude sj..be, reči nemam. Naročito kada zamisle da su novinari. 

Boban Stojanović - "Na putu" Džeka Keruaka. Da shvati da je moguće naći smisao u beskrajnom špartanju (s televizije na televiziju), ali samo ako se bar naduvaš. U svakom slučaju, ako ga mrzi da čita, neka bar duva. Zdravo je to. A i pečurke bi mu pomogle. S njima sve izgleda grandioznije. I on sam.  

Studenti - "Pobunu masa" Hose Ortega i Gaseta. Ne moram da objašnjavam, tamo sve piše. O pobunjenim masama. I razmaženosti. 

Profesori - "Zlatno tele", u kojem Ostap Bender lepo kaže: "Ideje naše, benzin vaš". Pa neka nastave da prže, i dodaju gas. Ionako ih ništa ne košta. 

Udruženi reporteri N1 - Neka bar nešto pročitaju, bilo šta. Da se više ne vozaju traktorima. I ne izgovaraju rečenice, poput čuvene: "Građani propuštaju samo kola sa malom decom". Kola imaju malu decu? Ili mala kola? Užas.  

Svi ostali - ne opterećujte se teškom literaturom. Za leto su dovoljni Stripoteka i Netflix. A ako ne čitate vikend izdanje Danas, i ne gledate N1 rijaliti prenose, sigurno se nećete istopiti. Na ovom suncu.