Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O čempresima, kojih nema

Postoji taj običaj, dole, na jugu, da, pored groba, posade čempres. 

Po jednom mitu, to drvo je nastalo od same tuge, na Kikladama, na ostrvu Kea, onog dana kada je prelepi Kiparis (grčko ime za čempres), u kojeg je sam Apolon bio zaljubljen, ubio jelena. 

Ubistvo se dogodilo slučajno, kopljem bačenim u žbun u kojem je jelen tog trenutka ležao, krijući se od letnje žege. 

A kako jelen nije bio samo jelen, nego i Kiparisov miljenik, prijatelj, kojeg je obožavao, kitio mu rogove cvećem, trčao sa njim, peo mu se na leđa, mladić, jednostavno, nije mogao da prežali. 

I tražio je od Apolona da ga skloni sa ovog sveta ili pretvori u nešto. I učinio je to veliki Feb. Stvorio je drvo od Kiparisa. 

I rekao: "Budi uvek sa onima koji tuguju". Od tada, dole, na jugu, kada vidite čempres, videćete i groblje. I tugu. 

Čempresa ima u Srbiji, otporno je to drvo, može da raste svuda, kao i tuga, ali običaj nije toliko raširen, nismo mi južnjaci, nego neka mešavina svega i svačega, a i kratko nam je pamćenje, ista takva žalost, da ne pričam koliko nas često, ali iskreno, zabole, za sve. 

Pogotovo za ono što je osnova te tradicije - da tu, gde leže oni koje smo voleli, postoji nešto lepo, dostojanstveno, gospodskog izgleda, i da ćuti. Da stoji, u tišini. 

Pošto tišina, ovde, nije dozvoljena. Bila je, doduše, tog 1. novembra, na godišnjicu, čak nas je i ohrabrila, dala neku nadu, da bi već dan kasnije krenulo sve po starom.  

Lelekanje, cika i vriska, ne zbog mrtvih, nego da bi se živi bolje osećali, da bi iskočili u prve redove, da bi se za njih čulo, da bi, bez trunke pristojnosti, sve sveli na glupu politiku, na svoje puste želje, i ponovo insistirali na tome da nismo isti, da ne možemo da budemo isti, i da postoji samo jedna tuga, njihova, samo jedna žrtva, njihova, i da su ljudi, u svemu tome, samo oni koji su njihovi.  

Vrhunac te nepristojnosti, patetične i vulgarne, vulgarne u svojoj patetičnosti, patetične u vulgarnosti, jeste tekst objavljen na Peščaniku, pod naslovom "Slike majke", koji je napisao Dejan Ilić. 

Ništa odvratnije nisam skoro pročitao, ništa bednije i pokvarenije, baš zato što je pisan sa pozicija hinjene empatije, sa moralnog prestola nekog zamišljenog Ilićevog kraljevstva pravovernih. 

I zaista nemam ništa protiv svih onih koji pate zajedno sa ženom koja se zove Dijana Hrka, izgubila je žena sina, baš kao što smatram da svi imaju prava da izraze svoje političke stavove, pa i ona, i svi koji je podržavaju. 

Ono što mi izaziva nagon za povraćanjem, je kada ljudi, koji sebe zovu intelektualcima, krenu da mi objašnjavaju da su "Slike majke", samo slike Dijane Hrka.  

I znam da je to patern, postavka u malom, prljavom medijskom građanskom ratu, u kojem je divan primer bila vest o smrti isto tako nesrećnog čoveka po imenu Đuro Raca, čije dete je stradalo pod tom prokletom nadstrešnicom. 

Niko od onih, koji po Srbiji emituju Ilićevu medijsku frekvenciju, tada nije propustio da tu vest završi jednom te istom rečenicom: "Podsećamo, osim Goranke Raca, u padu nadstrešnice, još petnaest ljudi je izgubilo život". 

Stvarno? A pored slike te jadne Dijane Hrka, ne postoji još 15 slika, još 15 majki? 

I kada je neko na drugoj talasnoj dužini, onda je on samo deo, parčence, fragment, a kada je na našoj, onda postaje jedini. 

TANJUG/ RADE PRELIĆ

Nikog drugog nema, niko drugi ne postoji, ničija patnja, žalost, tuga, nije važna, osim te pravoverne, jedine ispravne. 

Zato je Dejan Ilić mudro ćutao kada je, prošlog decembra, jedna od tih majki bez slike, a zove se Danijela Firić, pričala kako ne želi nikakvu politiku blizu svoje tuge. 

Nije mu palo na pamet da tada objavi rečenicu, koju je objavio juče:  

"Majka se zapravo obraća nama, a ne njima. A od nas dobija saosećanje i razumevanje. Samo što to nije dovoljno. Ona nam još i implicitno poručuje: ja ne vidim izlaz, a ovako više ne mogu da živim." 

Preskočio je tada to, pošto, za njega Danijela Firić može sasvim lepo da živi, nije joj ništa, šta se žali, a i kada se obraća, ne obraća se njemu, nema on šta nju da sluša. 

Baš kao što ga savršeno zabole što su, u to vreme, njoj pred nosom, a sve "žaleći žrtve", podvriskivali slaveći, na "protestima", svoje rođendane. Nije tada napisao, ono što je objavio, juče: 

"Pa oni bi bili najsrećniji da majke nije ni bilo; a kada je već tu, neka nestane. Otuda pesme i pocikivanje, otuda izrugivanje".  

Nije pisao, a savršeno bi odgovaralo, pošto, po Iliću, ta Danijela zaista može da nestane. Ovde sme da postoji samo jedna majka, ona naša, ispravna, sa sertifikatom koji izdaju razni Ilići. 

Sve druge, koje nisu na našoj strani, izvinite, ali ko ste vi? Ne poznajemo vas, ne priznajemo i nikada nećemo napisati, pa sve i kada vas vređaju, kada pričaju da ste se "prodale", kao što su pričali za Danijelu Firić, nikada, dakle, nećemo o vama napisati ono što je Ilić napisao juče, o onoj jedinoj majci: 

"U našoj Srbiji majka koja oplakuje smrt deteta mora se poštovati i sa njom treba saosećati. U njihovoj Srbiji, majka koja oplakuje dete ravna je egzistencijalnoj pretnji zato što je naprosto ljudsko biće. Mi bismo da joj se nađemo pri ruci, oni bi da je izbrišu, ili barem diskvalifikuju, uvrede, oblate". 

Naravno da neće, pošto ta jadna Danijela, neistomišljenica, i nije, za Ilića, ljudsko biće. Samim tim može da bude i "diskvalifikovana, uvređena, oblaćena", što joj se, tim redom, i desilo kada je dala izjavu, na "pogrešnoj" televiziji. 

Za nju Ilić nije osetio empatiju, od koje vrca, kada piše o "svojoj" majci: 

"Majka mobiliše, drži nas na okupu. Podseća nas na to da jesmo ljudska bića i šta nas to čini ljudskim bićima (neka to bude jedna jedina stvar: poštovanje života, svih života)." 

Kakva odvratna laž, iz tastature kojom rukuje jedan vrli intelektualac. 

Pošto njih samo jedna majka mobiliše. I samo jedna drži na okupu (pitao bi ih neko na šta su spali, dok su se bavili nekrofilnim kultur fašizmom). I samo jedna ih podseća na to da su ljudska bića, pošto one druge, s one strane, ne mogu na to da podsete, morale bi prvo da se kandiduju, kod Ilića, da ljudska bića budu, da im on da ćagu, da jesu, ali tek kada mu dokažu da misle apsolutno isto što i on. 

A tek ovo: "poštovanje života, svih života". Nemoj da pričaš?! Poštuješ život, živote, onih "demona", "zveri", onih sa kojima "nema dijaloga", onih iz "kakilenda", nepismenih, krezubih, glupih, neobrazovanih, koji i nemaju majku, životinja ih neka rodila? 

Zašto lažeš, kada poštuješ samo onaj život koji se uklapa, stavovima i mišljenjem, u tvoj život. I kada poštuješ samo jednu majku, samo jednu tugu, samo jednu tragediju. Onu koju možeš da zoveš "našom". Pošto se "njihova" ne računa. 

Kao što se ne računa ni Danijela Firić, ni Đuro Raca, ni bilo ko pred tvojom umišljenom moralnom veličinom i istom takvom pameću, tvojim političkim programom, i političkim pogromom, ne klima glavom i ne klanja se, a pogotovo ako ne skače i ne viče "Ko ne skače, taj je ćaci", ili ono (za sahrane i rođendane pored sahrana): "Ko ne peva, kurva mu je keva".  

Odvratno je to. 

I čoveku bude žao što, u ovoj nesrećnoj Srbiji, nema više čempresa. A manje intelektualaca. Bar bi neko bio tu, za one koji žale.