Kolumna Ako vam je dobro, onda – studentska lista

Od početka ovih protesta koji zapravo nikada nisu bili samo studentski, mene su najviše frustrirali "nacionalisti". Svi ostali opozicioni akteri su politički pregaženi i samopregaženi hiljadama puta, i jedini razlog zašto i dalje postoje, kada se stvar simplifikuje, jesu zapadne finansije i infrastruktura iza njih koje služe da se srpskim vlastima drži relativno labava ali ipak realna omča oko vrata. Iz perspektive zapada, svaka vlast u Srbiji je uvek već isuviše srpska, i ta omča se po potrebi jače ili slabije steže. 

Iako ove opcije, usled svog neverovatnog elitizma, autorasizma i autošovinizma, nikako nisu uspevale da postignu masovnost, njihova važnost i uticaj na društvo iz godine u godinu su bivali sve veći. Kroz medije, kulturu i obrazovanje, polako su razvodnjavali ideološke razlike, zanemarivali realnost političkih mogućnosti Srbije, i politička pitanja mic po mic prevodili u antipolitiku. 

Najpre se stvorio narativ o "pogubnoj vlasti jednog čoveka, Aleksandra Vučića" – kroz legitimizovanje psihijatrijskog rečnika i davanja dijagnoza, banalnog vađenja rečenica iz konteksta i stvaranja slike da se isključivo radi o "lažovu", ređanjem i prepumpavanjem afera vlasti (ali uvek tako da one ne smeju imati nikakve jasne veze sa njihovim – zapadnim – finansijerima), sve ideološke razlike i sva potencijalna i realna politička razmimoilaženja su sklanjana u stranu, i politika je tiho ali uspešno svođena na dihotomiju: za i protiv Vučića. 

Paralelno sa tim, kreirala se slika o navodnoj normalnosti i nenormalnosti: nekom izmišljenom vrlom svetu moralno uzvišenih (zapadnih) vrednosti naspram koga se nalazi Srbija zarobljena u „naprednjačkoj tmini“. Zaplet je od samog početka bio jednostavan: podrazumevao je ignorisanje svake komplikovane političke, ekonomske i međunarodne realnosti i potenciranje mlakih, infantilnih i apstraktnih, nikada razrađenih, ideja "pravde", "slobode" i "profesionalnosti". 

Borbu protiv nepotizma odjednom su počele da vode strukture koje su uzduž i popreko nepotističke. Na objektivnom novinarstvu insistirali su mediji koji sebi nikada nisu želeli da dozvole minimum mišljenja koje nije bilo isključivo na njihovoj liniji. Kritikovana je korupcija kao posledica nekakve pokvarene (naprednjačke, ali i srpske) duše a ne kao strukturni problem zemalja ekonomski i idejno zavisnih od zapada. Na odbranu "autonomije univerziteta" tražena je podrška od evropskih fakulteta čije su uprave u prethodnih par godina pozivale policiju u svoje prostore i kampuse da rastura propalestinske proteste koristeći nasilje koje su naši studenti videli samo na filmovima. 

Tim metodima, sada već toliko prežvakane floskule, poput "ovo ima samo kod nas“, "da smo u normalnoj zemlji, ovo ne bi bilo moguće", "samo da sklonimo ovo vrhunsko zlo, pa ćemo se ćerati", ma koliko bile potpuno besmislene, neinformisane i podrazumevale da ama baš ništa (zaista ništa) o svetu i politici ne znate, polako su ulazile u kolektivno nesvesno i krčile svoj put čak i u umove običnih ljudi, a ne samo autorasističkih elita. Od Srbije je napravljen incident, od politike lažni moralizam, a razmišljenje je zamenjeno specifično kreiranim emocijama straha, besa i resentimana. 

No do jeseni 2024, ova pozicija i dalje nije imala – relevantnu masovnost.  Tu u igru konačno ulaze "nacionalisti". Decenijama uronjene u vođenje kulturnih ratova uveženih u Srbiju sa zapada, opterećene borbom protiv aveti komunizma, sklone kafanskoj geopolitici, teorijski mahom nepotkovane i čak nezainteresovane, nacionalističke elite dočekale su početak protesta u potpunosti goloruke i nespremne. U dobroj meri zahvaljujući baš njima, i deo običnog naroda, onog koji bi možda i dalje ostao otporan na hibridni rat koji se vodio protiv njega, konačno je popustio i pridružio se floskula revoluciji. 

Vlast je u svemu ovome takođe imala veliku ulogu. Od svog uspostavljanja, znala je dobro tu činjenicu: alternativa koja bi je iole ugrozila mogla je doći samo "sa desna", i zato je godinama manje ili više uspešno radila na asimilaciji i/ili razbijanju nacionalista, kako partijskom, tako i kapilarnom. Nasuprot tome, autorasističke i prozapadne strane tretirane su blagonaklono: poklonjena im je akademska i kulturna sfera, dovedeni su njihovi mediji i ni na koji način nisu regulisani, a rast njihovog uticaja neverovatno je potcenjen. Moguće uverena u to da joj je takva opozicija potrebna kako bi svojim ideološkim i antisrpskim delovanjem večno odbijala prevashodno nacionalistički opredeljene mase, kako bi u poređenju s njom delovala barem kao "manje zlo", vlast je načinila veliku grešku. 

Ne samo da će se ispostaviti da će ta strana uspeti da postane mnogo jača nego što je vlast mogla i da zamisli, već je njeno delovanje direktno doprinelo slabljenju i krivljenju nacionalističkih pozicija – koje su ionako pre bile stvar sentimenta naroda pelcovanog antiimperijalizmom 1999. nego razrađene i moćne ideologije. Vlast je dozvoljavala autorasističkim elitama gotovo sve, i gajila i u svojim redovima aktere i političare slične provinijencije. Tkivo antiimperijalističkog nacionalizma rastakano je dovoljno temeljno da je na kraju u potpunosti kooptirano. Autorasisti su odneli ubedljivu pobedu u kulturnom ratu – drugim rečima, CIA je naučila ćirilicu. 

Velika i tužna istorijska ironija bila je u tome da su, ugledavši na protestima srpske trobojke i čuvši patriotske pesme, nacionalisti poverovali upravo u suprotno: da je taj poraz zapravo njihova pobeda. A potom su poverovali, što je još luđe, da će se ta pobeda, spontano i silom prilike, prevesti u političku pobedu. 

Sve ovo je logičan ishod dugotrajne strukturalne slabosti nacionalističkih pozicija, koji ima najmanje dva uzroka. Prvi je materijalni: trenutno nema ozbiljnog interesa – ni unutrašnjeg ni spoljašnjeg – da se takva opcija finansijski i logistički podrži. Sistem je već dovoljno stabilizovan tako da desnica postoji kao rezervoar energije, ali ne i kao politički faktor. Autošovinističke opcije mogu da je koriste kao pritisak, ali ne da joj dozvole da postane alternativa. 

Drugi razlog je kadrovski, i samo donekle sledi iz prvog. Za sve ove godine života nakon sloma jugoslovenskog socijalizma, nacionalisti nisu izgradili nikakav ozbiljan politički aparat. Veći deo njih je godinama bio u direktnoj ili indirektnoj sprezi sa Srpskom naprednom strankom, učestvujući u njenom kulturnom i medijskom ekosistemu, ćuteći u sopstvenoj udobnosti. Kada su se konačno naljutili na vlast, ta ljutnja je ostala na nivou afekta. Kritika je preuzeta sa "Šolakovih" medija, a alternativa nije ni pokušana da se uobliči. Ne postoji ni partijski, ni organizacioni, pa čak ni teorijski rad na tome šta bi ta alternativa uopšte bila. 

Stoga, suočeni sa masovnim okupljanjem, simbolima, ćirilicom, zastavama i emotivnim nabojem, nacionalisti su postali ubeđeni da je u pitanju "njihov" protest. Ignorisali su sve što je bilo očigledno: da proteste vode profesori, kulturnjaci, javne figure i strukture koje su otvoreno autošovinističke, da postoji jasna logistička i medijska podrška sa zapada, da su ključni narativi i politički zahtevi u potpunosti kompatibilni sa onim što se godinama artikuliše u krugovima poput Peščanika. Umesto političke analize, dobili smo čistu ideološku projekciju. 

Verovalo se da će se iznutra „izgurati“ nacionalističke pozicije. Još gore, verovalo se da su te pozicije već tu, samo nedovoljno artikulisane. I upravo tu dolazimo do ključnog problema: nacionalisti su dali politiku za estetiku, potpuno ignorišući sposobnost sistema da u sebe integriše i transformiše sve, i da je svaka ikonografija, pa i srpska, moćna samo onda kada je napadnuta ili zabranjena. Kada je legitimizovana, znači da je već ispražnjena od svake svoje subverzivnosti i upregnuta u postizanje drugih ciljeva. 

U takvoj konfiguraciji, nacionalisti su postali ono što je profesor Miloš Ković precizno formulisano kao nacionaličku pešadiju. Oni su davali energiju, brojnost, simbolički kapital – ali ne samo da nisu odlučivali ni o ciljevima, ni o strategiji, ni o ishodima, već je sama praksa protesta razvodnjavala i menjala njihov ionako slabašan i neutemeljen pogled na svet. 

Njihove prosrpske pozicije o okupiranosti Srbije zamenile su floskule o radu institucija i pravnoj državi. Njihov religiozni život zamenjen je pseudoreligioznim zanosima i apsolutno nekritički preuzeta je liberalna i protestantska kritika Srpske pravoslavne crkve. Dojučerašnji pumpači „velike Srbije“ danas s prezirom gledaju na Srbe van srpskih granica. Čak je i tradicionalno prijateljstvo sa Rusijom ozbiljno uzdrmano, a ovih dana trijumfalno podržavaju i pozive da se Srbima sudi u Hagu. 

Blaženo ignorišući posledice ovih procesa, nacionalistička pešadija branila je svoje ponašanje dvostruko: s jedne strane, papagajski ponavljajući fabrikovanu ideju da je najvažnije zameniti aktualnu vlast, a s druge, podrazumevajući doslovno ni u čemu utemeljenu pretpostavku da će, nakon što se vlast smeni, biti daleko više prostora i mogućnosti za sprovođenje njihove prosrpske politike (pod uslovom, naravno, da od nje išta do tada ostane). 

A onda je procurila studentska lista. Lista je gora od očekivanog. Na njoj je „dva i po nacionalista“, a većinu čine otvoreni antinacionalisti, drugosrbijanski kadrovi i autorasistički glasovi. Ne samo da nacionalisti nisu uspeli da „osvoje“ proteste, ne samo da su bili potpuno irelevantni za njihovu političku artikulaciju, već su ih njihovi trenutni partneri „nagradili“ na jedan toliko očigledno ponižavajući način. Drugim rečima: ne samo da nacionalisti nisu dobili ništa, već su aktivno učestvovali u procesu koji proizvodi njihovu političku marginalizaciju. 

Da li će studentska lista uticati na otrežnjenje i slamanje svih ovih iluzija? Da li će se konačno suočiti sa realnošću svojih pozicija i pokušati, ispočetka, da polako, temeljno i bez prečica po prvi zapravo grade pravu nacionalističku i antiimperijalističku opoziciju, koja će barem dati neki temelj budućim generacijama, pod uslovom da se odnosi moći u svetu nastave menjati? Ili je premoć pozicija Peščanika toliko duboko zahvatila nacionalističku stranu da je njihovo sledeće suočavanje, nakon davanja podrške Haškom tribunalu, ono sa Srebrenicom?