Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Lepa Drena i slatki greh

U sociologiji kulture je davno utvrđeno da vitalnost i trajnost nekog autorskog umetničkog opusa čak i ne zavise toliko od broja „fanova“ savremenika, koliko od njihove strastvenosti. Da upotrebimo skoro školski primer, u vreme kad je Niče prodao manje od pedeset primeraka prvog izdanja svog „Zaratustre“ bilo je filozofa koji su pisali na nemačkom jeziku i prodavali na hiljade knjiga. Njih su, međutim, čitali usput, skoro kao razbibrigu, dok je svaki Ničeov čitalac bio „vernik“ i „posvećenik“. Zato su danas oni zaboravljeni, a Niče je kulturna ikona. Pozicija Ive Andrića u srpskoj i drugim (eks)jugoslovenskim kulturama te u kulturama gde se njegove knjige čitaju u prevodima nije ista. Ovde je on „naš jedini nobelovac“; dok je drugde jedan od preko stotinu književnih nobelovaca. U zemljama gde je prevođen, Andrić je retko bivao bestseler pisac, ali je uvek bio pisac koga su njegovi čitaoci uzdizali u zvezde. Jedna od takvih njegovih čitateljski iz anglosaksonskog sveta zove se Dajen Ebot i ove godine je proslavila osamdeseti rođendan.

Dajen Ebot postaje slavna 1976. godine. Do tad je bila relativno slabo poznata pevačica i pozorišna glumica u Njujorku. Sa dvadeset i sedam, 1972,  je neplanirano zatrudnela s muškarcem sa kojim nije imala čvrst emotivni odnos. Odlučila je ipak da rodi dete. U trudnoći je mnogo čitala. Ko zna kako, ko zna zašto i zbog čega, kupila je i engleski prevod Andrićeve „Na Drini ćuprije“.

Knjiga ju je oduševila. Imala je utisak sličan onom koji će godinama kasnije zapisati Danilo Kiš, da teško da u svetu postoji pisac koji je „raspisao“ tako različite ženske likove. Ona ne zna da li nosi ćerku, ali dok čita o Fati Avdaginoj i o Lotiki, a naročito o učiteljici Zorki, razmišlja koji bi ima mogla dati ćerci, ako bude ćerka. I sve vreme joj se u misli vraća ime reke: Drina. Iz „napomene o izgovoru“ s početka knjige zna da Drina nije „Drajna“ kako bi se u engleskom tipično izgovarala ta reč. Želeći da usmeno ime njene ćerke bude što je moguće sličnije imenu reke, ona je u krštenicu upisuje pod imenom „Drena“ izgovarajući to, međutim, uvek kao Drina.

A kad devojčica Drina bude imala četiri godine, njena majka dobiva malu ulogu u filmu „Taksista“ Martina Skorsezea. Pa se glavni glumac i glavna zvezda filma Robert De Niro zaljubljuje u Dajen Ebot. Jedva su pošteno i počeli da se viđaju, a već su pred matičarem. Na medeni mesec idu u Rim. Tamo spavaju u hotelu „Rafael“. Tamo začinju sina koji će poneti ime Rafael. A De Niro ne želi da se mala Drina preziva Ebot, da se preziva drukčije od njega i od njenog polubrata. Legalno usvaja devojčicu koja se otad zove Drina De Niro. Robert De Niro, budući veliki glumac, rodio se u avgustu 1943, tokom sudbinskog leta, kad se kroz vojničke bitke određivala sudbina svijeta i dok je Ivo Andrić ispisivao „Na Drini ćupriju“.

U jednoj od svojih posthumno publikovanih beležnica Ivo Andrić je zapisao kako je cela “Na Drini ćuprija“ nastala zarad nekoliko poglavlja pred sami kraj, onih u kojem se opisuje „jedna mladost, jedan svet“: skupina višegradskih svršenih gimnazijalaca koji studiraju u velikim gradovima Habsburške monarhije, a kad dođe letni raspust vraćaju se u zavičaj te duge tople večeri i noći provode sedeći uz ćupriju i na ćupriji. A De Niro se rodio u Njujorku, gradu koji je po ukazu Kralja Aleksandra trebao biti prva Andrićeva diplomatska misija još 1919. godine. Sudbina će, eto, da namesti da čovek koji je video praktično ceo svet, grad Njujork video nije. Budući glumac sin je dvoje slikara: oca Roberta po kojem je dobio ime i majke Virdžinije. Kad mali Robert bude slavio drugi rođendan, prvo izdanje „Na Drini ćuprije“ biće spremno za štampu. Andrićeva književna slava raste, dok Robert odrasta na „ulicama zla“ - kao trinaestogodišnjak napušta školu i ordinira kao pripadnik jedne od bandi iz susedstva, iskustvo koje će mu bez sumnje pomoći u tumačenju nekih od rola koje će ga proslaviti. Ipak, u momentu kad Ivi Andriću Nobelova nagrada osigurava literarnu besmrtnost, De Niro je već napustio i život s druge stranu zakona te je već počeo glumačku karijeru; igrao je, među ostalih, u Čehovljevim komadima.

U vreme kad je De Niro usvojio malu Drenu, Andrić je već bio mrtav. Poslednji De Nirov film koji je teoretski mogao da gleda bio je „Kum II“ – dakle, upravo onaj koji mu je doneo njegovog prvog Oskara. U porodici dvoje glumaca, Drina je gotovo nužno i sama bila usmerena ka umetnosti. Slavni roditelji, međutim, mogu biti „slatki greh“, nešto što olakšava poćetak karijere, ali otežava autentičnu prepoznatljivost. Otac joj je u nekom svojim filmovima dao „odskočnu dasku“: od čuvene političke satire „Rep maše psom“ do „Grada kraj mora“, ali je glumila i u filmovima poput „Velikih očekivanja“ i „Na prvi pogled“: Režirala je takođe neke dokumentarce i generalno je deo filmskog sveta. I pre nego ju je usvojio, De Niro je, kako je pisala ovdašnja štampa, „brao paradajz u dolini Morave“.

Morava, međutim, pre Handkea nije postala globalno slavna metafora, a Drina jeste. Balkanska reka nastala spajanjem Pive i Tare, davna granica između Zapadnog i Istočnog Rimskog carstva, zahvaljujući Andriću postala je nezaobilazan deo svetske književnosti. A jedna od posledica te činjenice je i ovaj intrigantan detalj da (po)ćerka jednog od najvećih savremenih glumaca nosi ime Drina.