Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Dejton u istoriji

Čitao sam poslednjih dana fascinantnu knjigu britanskog savremenog istoričara Ijana Keršoa (rođen 1943.) "Roller-Coaster: Europe, 1950 – 2017“ ili, što bi se na čistom srpskom reklo, "Rolerkoster: Evropa od 1950. do 2017. godine“. Široj publici Keršo je verovatno najpoznatiji kao najuticajniji biograf Adolfa Hitlera. U našoj javnosti je pre koju godinu neobično snažno odjeknula njegova knjiga "Ličnost i moć: Graditelji i uništitelji moderne Evrope“, a jedan od razloga je zasigurno i to da je u najuži izbor najvažnijih političkih ličnosti dvadesetog veka u Evropi, Keršo uvrstio i Josipa Broza Tita. "Ličnost i moć“ je u originalu izišla 2022, a "Rolerkoster“ četiri godine ranije. Imamo li u vidu da period koji "Rolerkoster“ "pokriva“ ide sve do 2017, dakle, do vremena kad Keršo svoju knjigu i dalje piše, vrlo plastično svedočimo činjenici da on ne drži baš previše do koncepta "istorijske distance“.  

Taj detalj je pomalo i kuriozitet, ali nije nebitan. Ipak, ono što čitaoca, barem ovog, kod Keršoa najviše fascinira je njegova veština u kontekstu "komparativne istorije“. U načinu na koji on notira srodne tendencije u različitim evropskim zemljama u isto vreme ima nečeg skoro detektivskog. Takođe, iz perspektive srpske ili eksjugoslovenske, dragoceno je naići na tako značajnog i popularnog istoričara koji je tako duboko "u temi“ kad je reč o novijoj istoriji Srbije i Jugoslavije. Nije da ponegde ne napravi i neku grešku, ali one su uglavnom neznatne. Takođe, iako ne pravi veliki odmak u odnosu na "glavni tok“ tumačenja raspada Jugoslavije, ipak nikako ne spada u kružok klasičnih "antisrpskih propagandista“.  

Ipak, nije mi ovde namera da pišem prikaz knjige. Ove gore mi je trebalo samo kao kontekst za ilustraciju kako jedan čuveni istoričar, nakon izvesne vremenske distance, vidi i doživljava Dejtonski mirovni sporazum. Nakon što opiše okolnosti Dejtonskog samita, pojasni suštinu usaglašenog sporazuma te navede podatak da je sve oficijelno potpisano u Parizu 14. decembra 1995. i da je implementacija u početku podrazumevala šezdeset hiljada NATO vojnika "na terenu“, Keršo u svom stilu sažeto i pregnantno zaključuje: "Aranžman je bio težak i fragilan i – po sudu svih zainteresovanih strana – ni po čemu i nipošto savršen. Ali ovo pragmatično rešenje se, usprkos trajnim tenzijama, pokazalo iznenađujuće dugovečnim“.  

Ove godine se obeležavaju pune tri decenije od Dejtonskog mirovnog sporazuma i različiti protokolarni događaji su već počeli da se nižu. Ali zaista, iz perspektive ovog trenutka, među svim silnim manama "Dejtona“ koje niko ne poriče, ističu se zapravo njegove, često neprepoznate, vrline.  

Lako je, naravno, reći, da u Dejtonu niko nije dobio sve što je hteo, ali treba s druge strane reći da su svi ipak dobili – nešto. Bošnjačkoj strani je bilo najviše stalo do nezavisnosti i teritorijalne celovitosti, pa je to i dobila. Istini za volju, ta država nije unitarna i ima vrlo komplikovane konsocijacijske mehanizme, ali to je opet rezultat komplikovanih demografskih i istorijskih okolnosti. Srpskoj strani je najviše bilo stalo do toga da sama o sebi odlučuje. I mada bi radije ostala u zajedničkoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom, ili bila nezavisna, široka entitetska autonomija sa ogromnim dijapazonom oblasti gde se ne traži saglasnost centralnih organa vlasti, donela je ipak ostvarenje suštine njenih političkih ciljeva. Sa hrvatske strane će se danas ponajčešće čuti jadikovka da su oni u Dejtonu "uskraćeni“. Zaboravlja se, međutim, da Dejton nije doneo samo kraj rata u Bosni, nego je doneo i "mirnu reintegraciju Hrvatskog Podunavlja“. Istočna Slavonija, odnosno gradovi Vukovar, Beli Manastir i Ilok, naslonjeni su ipak na teritoriju Srbije i tamo bi Hrvatska vojska teško mogla da sprovede neku novu "Oluju“, odnosno ako bi i pokušala da je sprovede, imala bi mnogo brojnije žrtve nego u Krajini. U tom smislu, bosanskohercegovački Hrvati Tuđmanu u mnogo čemu jesu poslužili kao kusur, ali oni su se svojom voljom i uz silnu narodnu radost sami smestili u Tuđmanov "novčanik“.  

Skoro punih trideset godina posle Dejtona, Bosna i Hercegovina sve vreme prilično dobro funkcioniše. Da, tu i tamo bude političkih kriza, ali bude ih i u Belgiji. Da, BiH spada u siromašnije zemlje Evrope, ali i takva je praktično oduvek bila. Ipak, i u takvim okolnostima, bh. filmovi su osvajali najvažnije svetske nagrade, fudbalske, košarkaške i rukometne reprezentacije plasirale su se na velika takmičenja, a privredni rast u ove tri decenije u pravilu nije bivao inferioran drugim državama iz regiona. Sve bi to bilo nemoguće bez Dejtonskog mirovnog sporazuma.  

1995. Dejtonom je bošnjačka politička elita bila zadovoljnija nego politička elita Srba iz Bosne i Hercegovine. Kako je vreme prolazilo, pozicije su se menjale, a danas su gotovo dijametralno suprotne. Za bošnjačku političku elitu, Dejton je vrlo često "ludačka košulja“, dok se dan parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma u Republici Srpskoj obeležava kao praznik i neradni dan.  

U tom smislu, naučno i istorijski "hladan“ sud Ijana Keršoa, bliži je današnjem srpskom doživljanju Dejtona nego onom bošnjačkom. Zaista, reč je o pragmatičnom rešenju, iznenađujuće dugovečnom. Neka deca rođena posle Dejtona mogla su stići i da doktoriraju, možda čak i da doktoriraju baš na temu Dejtonskog mirovnog sporazuma; sa knjigom Ijana Keršoa u bibliografiji i ponekim citatom uz fusnotu.