Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Nevidljiva ruka ideologije

Adam Smit (1723 – 1790), britanski filozof i ekonomista, od čijeg je rođenja prošlo više od tri stotine godina autor je koncepta do dana današnjeg često navođenog i potenciranog, koncepta takozvane “nevidljive ruke tržišta”. Pojednostavljeno govoreći, Smit tvrdi da kada pojedinci u društvu slobodnog tržišta rade isključivo u sopstvenu korist to ipak donosi dobrobit celokupnom društvu. Koncept “nevidljive ruke” rabi se ponajviše u ekonomiji, ali ima i drugih oblasti gde je primenjiv. U tom smislu, neka nevidljiva ruka kao da uređuje i popularnost pojedinih fakulteta i odseka.  

“Politika” je nedavno objavila zanimljive statističke podatke oko interesa budućih brucoša za pojedine fakultete i odseke. Naročito zanimljiv slučaj je Filozofski fakultet, kako se to kaže, najstarija visokoškolska ustanova u Srbiji. Ove godine se za upis prijavilo sveukupno 577 kandidata, što je za 303 manje nego prethodne godine, kada je bilo 880 prijava. Ali čak i interesantnije od “generalne” statistike je ona koja se tiče pojedinih odseka. Na praktično svim odsecima, uključujući i one donedavno veoma atraktivne, prijavljenih je više nego upola manje u odnosu na broj slobodnih mesta. Evo nekoliko konkretnih primera: Sociologija: 33 prijavljenih (od 100 mesta), Filozofija: 20 prijavljenih (od 70), Istorija: 47 prijavljenih (od 120), Istorija umetnosti: 17 prijavljenih (od 90), Arheologija: 15 prijavljenih (od 67), Etnologija i antropologija: 15 prijavljenih (od 55), Klasične nauke: 7 prijavljenih (od 30). Jedini izuzetak, i to vrlo drastičan, je odsek psihologije. Psihologija prima 116 kandidata, a prijavilo ih se 377. Koliki god to bio kontrast u odnosu na ostale odseke i psihologija je u padu na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu pošto je prošle godine bilo čak 525 prijavljenih.  

S jedne strane, jasno je da je pad zainteresovanih za studiranje na fakultetima Univerziteta u Beogradu u celini posledica višemesečnih blokada odnosno faktički upropaštene prošle školske godine. Ali kad je reč o zainteresovanosti za odseke na Filozofskom fakultetu, slična situacija je bila i prošle godine. Fokus na psihologiju i odbacivanje filozofije, istorije, sociologije i arheologije su očito trend koji traje već neko vreme. Otkud ideja da je psihologija vokacija kroz koju možete da se ostvarite i egzistencijalno i profesionalno, dok ove ostale oblasti bivaju opskurne? Izbor buduće profesije jedna je od ključnih životnih odluka. Očigledno je, dakle, da neka “nevidljiva ruka” usmerava omladince i tinejdžere, maturante srpskih srednjih škola, baš prema psihologiji. Šta može biti razlog za to?  

Ljudi po prirodi misle na vlastitu dobrobit. Što se kaže, ima visokih i niskih, debelih i mršavih, bledih i tamnoputih, onih koji imaju sluha i onih koji nemaju sluha, inteligentnih  i manje inteligentnih, ali bez ozbira na to, kad je reč o “potrazi za srećom” što bi se reklo u Deklaraciji nezavisnosti i najslavnijoj posveti srpske književnosti, svi su manje-više isti.  

Do unazad nekoliko godina, možda i najpopularniji odsek na Filozofskom fakultetu bila je Istorija. To nije bilo čudno, Srbi tradicionalno vole istoriju i natprosečan broj širokoj publici poznatih javnih intelektualaca su istoričari. Oni često gostuju na televiziji i daju intervjue novinama. Ipak, ako iz današnje perspektive analiziramo šire vidljive istoričare, to su po pravilu ljudi stariji od pedeset godina. Imaju dvojica-trojica mlađih koliko-toliko prisutnih u mejnstrim medijima, ali njih prepoznaju maltene samo insajderi javnog delovanja.  

Sasvim je drukčija situacija sa psiholozima. Malo je starijih psihologa koji su medijske zvezde, ali u ovoj novoj konstelaciji portala, podkasta i društvenih mreža, postoji dvocifren broj psihologa (uključujući psihološkinje) koji su savremeni selebritiji. Mladi ljudi računaju da im se kao psiholozima nudi širok dijapazon mogućih zanimanja: od predavačkih poslova preko pozicija u ljudskim resursima velikih kompanija do rada sa klijentima u klasičnim psihoterapijskim seansama. Ali ne samo to. U javnoj medijskoj analitici u našem vremenu psihologija ima posebnu poziciju. Čak i u kontekstu politike, sve više se potežu psihološki argumenti. Banalno govoreći, u opozicionim medijima, kao i na društvenim mrežama, kad se kritikuje Aleksandar Vučić, odjednom glavni “filter” biva psihološki. Umesto da se pojedini njegovi potezi analiziraju kroz prizmu istorije, geopolitike ili propagande, slušamo i čitamo inflaciju psihološkog žargona.  

Jedna od karakteristika, pa i lepota, mladosti je nedostatak smisla za dugoročnije razmišljanje. Pamtim, ja sam se upisao na Filozofski fakultet u Sarajevu 1996. kad je anglistika tamo bila ono što psihologija danas ovde. Svi su hteli da studiraju anglistiku jer je u Bosni bilo 60.000 stranaca i najplaćeniji posao je bio prevodilac sa engleskog i na engleski. Studij, međutim, traje četiri godine. Posle četiri godine, stranaca je u Bosni već bilo mnogo mnogo manje. U tom smislu, veliko je pitanje da li će krajem ove decenije psihologija biti toliko u modi kao što danas jeste. Naravno, svako ko psihologiju bira iz razloga sopstvenih afiniteta, kao i bilo koji drugi odsek, ne greši. Ali oni koji misle da je to neki ekstremno pragmatičan izbor, mogu vrlo lako da se prevare. Bilo kako bilo, važnije je, čini se, kako će se odvijati naredna školska godina na Univerzitetu u Beogradu, od individualnih izbora, bilo onih koji se tiču fakulteta, bilo onih koji se tiču odseka.