Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Podstrekivanje sa elementima izveštavanja

U jednom od svojih najpoznatijih eseja, Danilo Kiš lapidarno beleži: “Kada u prvi plan književno-teorijskih razmatranja dospe definisanje žanra, to i takvo stanje najčešće svedoči o njegovoj stagnaciji”. U parafrazi mogli bismo reći da kada mediji i stanje u medijima postanu privilegovana medijska tema, to jasno svedoči o sveopštoj medijskoj degradaciji. U Srbiji su poslednjih godina, a naročito poslednjih meseci i nedelja, mediji prečesto sami sebi tema. Vrhunac tog trenda dešava se upravo u prethodnih nekoliko dana, kada mediji Junajted grupe iz sata u sat uglavnom izveštavaju o sebi samima, a mediji koji nisu deo iste grupacije, ali su im bliski – sekundiraju. Medijski protivnici i kritičari ovih medija uglavnom likuju. 

Nije ambicija ovog teksta da odgovori na pitanje šta se to dešava unutar medija u vlasništvu Junajted grupe. Niti autor ima dovoljno informacija, niti je ono u žanrovskom smislu vrsta teksta koji možda da pojasni sve detalje tog očito komplikovanog zamešateljstva. Da se nešto ozbiljno, dešava, međutim to je očito. U udarnim terminima na N1 funkcioneri Nove S, u udarnim terminima na Novoj S funkcioneri N1, društvenomrežna prozivanja i bure u čaši vode eskaliraju, nešto će po svoj prilici da se menja. Sa kolegijalne tačke gledišta, trebala bi da se podrazumeva solidarnost. Imali smo u proteklim mesecima već gašenja medija i “kresanja” budžeta, te je jasno da novinarski hleb sve više biva onaj poslovični sa sedam kora. Ima, međutim, nečeg estetski odbojnog u načinu na koji čelni ljudi medija iz Junajted grupe o sebi samima govore u registru “Ciganin hvali svoga konja”: te oni su jedini profesionalni i nezavisni, te bez njih bi pao nepovratni medijski mrak, te oni su jedini pravi novinari, što bi trebalo da implicira da su svi drugi valjda “lažni”. Ako je nesumnjiva bliskost nekih novina i televizija sa vladajućom strankom prepoznata kao propaganda, zašto se jednako očita propaganda, možda tek ponešto drukčije upakovana, proglašava profesionalizmom. U idealnim uslovima, mediji bi morali biti raznoliki i nema sumnje da mediji iz Junajted medija grupe doprinose širini srpskog medijskog krajolika, ali tu ne bi trebalo biti potrebe za “lažnim predstavljanjem”. Njihova osnovna razlika tiče se (dnevno)političkih favorita iza kojih stoje, a ne zanata kao takvog i žurnalističke metodologije.  

Na samom početku studentskih protesta, kad su krenuli prvi zahtevi koji su uglavnom mogli stati pod ono krovno “da institucije rade svoje posao”, ukazivano je na to da se zbog korupcije i javašluka ni inžinjeri, ni inspektori, ni ljudi iz pravosuđa “ne mešaju u svoj posao”. I ono što su zvali “sedma sila” valjda je neka institucija. Nisu se ni novinari, uz neke izuzetke, naravno, previše “mešali u svoj posao” poslednjih meseci, odnosno ako i jesu radili, češće su radili neki drugi posao, makar pod krinkom žurnalizma. Svega je bilo više od profesionalnog izveštavanja, a kod, primera radi, procenjivanja broja prisutnih na ovom ili onom mitingu, pokazalo je da je najrealnije sabrati potcenjivačku i navijačku procenu pa podeliti sa dva.  

I u hrišćanstvu i u islamu postoji motiv “drugog dolaska” odnosno ideja da će Apokalipsa i Sudnji dan biti najavljeni novim pojavljivanjem Isusa Hristosa na ovom svetu. Na tom tragu, irski nobelovac Vilijam Batler Jejts napisao je pre više od stotinu godina pesmu koja se zove “Drugi dolazak”, jednu od svojih najslavnijih i jednu od najcitiranijih pesama engleskog jezika napisanih u dvadesetom veku, jednu od onih pesama koje često zovu proročkim. Pred kraj nezaboravne prve strofe pesnik otprilike kaže da oni najbolji nemaju nikakva stvarna uverenja, dok su oni najgori prepuni strastvene žestine. Ono što je Jejts prepoznavao kao trend u rezigniranom postratnom svetu 1919. godine postala je dominantna atmosfera nadolazećih epoha. U nekoj mikro-maketnoj varijanti to gledamo i kod nas u poslednje vreme. Otud toliki bes spram svakog pokušaja nijansiranja i onoga što se često, zapravo posve pogrešno, naziva “neutralnost”. I otud potpuno ignorisanje novinarskog postulata o svetinji činjenica i strašna sklonost ignorisanja onog jevanđeljskog upozorenja da čovek bi smeo da primećuje trun u oko svog neprijatelja, dok u vlastitom ne registruje ni brvno. I na nekim ranijim protestima, upravo oni novinari i novinarke koji se inače najglasnije i najupornije zalažu za “zapadne standarde” za “bi-bi-sijevsku paradigmu” radili su stvari koje su upravo iz te perspektive nezamislive: predvodili demonstracije, držali govore i tako dalje, i tome slično. Sada se, međutim, svaki makar i stidljiv te pristojan pokušaj da se ukaže na razliku između novinarstva i aktivizma proglašava u najmanju ruku cepidlačenjem, a mnogo češće “kolaboracijom sa režimom”. To nije kontekst iz koga je moguće lako zamisliti izlaz iz ove i ovakve pat pozicije.  

Jedan od najistaknutijih novinara iz zlatnog doba srpske štampe, stilista iz škole “manje je više”, nepretenciozni erudita sklon suptilnoj duhovitosti pre više od deset godina, jednu je reportažu opisao kao “izveštavanje sa elementima podstrekivanja”. Nažalost, desilo se nešto što je onomad bilo nezamislivo, a to je da se prema takvoj praksi možemo osvrtati samo sa nostalgijom. Ono što je u velikom delu naših medija postala dominantna poetika, to je podstrekivanje sa elementima izveštavanja, samo što je, kako vreme prolazi, tih elemenata izveštavanja sve manje.