Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Nered

Društva i zajednice počivaju, između ostalog, na tradiciji. Otud je, recimo, Danilo Kiš, kad se krajem sedamdesetih polemički suprotstavljao svojim literarnim savremenicima, imao potrebu da “potegne” primer Miroslava Krleže od pre tridesetak godina. Iako se Krležina polemika događala u Kraljevini Jugoslaviji, a Kišova u SFRJ, kontinuitet je tu bio važniji od diskontinuiteta. Stoga je u “Času anatomije” jedan Krležin citat iz “Mog obračuna s njima” dobio počasno mesto. Taj citat glasi ovako: “Nered u rečenicama posljedica je nereda u mislima, a nered u mislima posljedica nereda u glavi, a nered u glavi je posljedica nereda u čovjeku, a nered u čovjeku je posljedica nereda u sredini i u stanju te sredine”.  

Citat u celini je savršen kao opis situacije u književnosti, novinarstvu ili akademskoj zajednici gde je jezik u središtu svega. Međutim, završni deo citata gde je nered u glavi posledica nereda u čoveku dok je nered u čoveku posledica nereda u sredini i stanju te sredine gađa i mnogo šire. I ovde u ovom konkretnom trenutku mislim prvenstveno na srpski sport. Svesni smo, naravno, svi da u poslednjih deset i kusur meseci svedočimo velikim podelama u srpskoj javnosti i posledično velikoj krizi u društvu. Nažalost, međutim, to i nije neka novost u poslednjim decenijama. Od početka ratnog raspadanja SFRJ, društvo u Srbiji je konstantno u manjoj ili većoj krizi. U svim tim krizama ili pak u svim fazama te jedne kontinuirane krize, postojala je jedna utešna komponenta, a to su sportski uspesi. Oni su, na neki način, imali i jedinstvenu moć da ujedinjuju inače podeljenu naciju. Bilo je tu mnogo sportova, i kolektivnih i pojedinačnih, ali ako je jedan uvek imao posebno i paradigmatično mesto, onda je to - košarka. Možda i najbolji primer je sredina 1995. godine, kad sankcije već bivaju nepodnošljivim, a nekim čudom, eto, su barem one sportske malo olabavljene i kad samo nekoliko nedelja uoči Srebrenice i Oluje, reprezentacija SR Jugoslavije osvaja evropsku košarkašku titulu. Makar je otad prošlo i trideset godina, to prvenstvo je do dana današnjeg ogrnuto aurom legendarnog. Uostalom, posle onog famoznog i notornog silaska reprezentacije Hrvatske sa pobedničkog postolja, ekipa koja je samo tri godine ranije u finalu Olimpijade u Barseloni u prvoj četvrtini uspevala da se nosi sa – po mnogima – jedinim pravim američkim “timom snova” nikad posle nije više napravila bilo šta vredno pažnje, a ove se godine, eto, nisu ni kvalifikovali na Evropsko prvenstvo.  

Srbija, međutim, na prošloj Olimpijadi u Parizu se nosi sa novim “timom snova” ceo meč i zapravo ga nesrećno gubi, uz, mnogi bi rekli, i stanovnitu asistenciju sudija. Ta ista Srbija je na toj istoj Olimpijadi uzela bronzu, a u Manili, na Svetskom prvenstvu, mada nekompletna, srebro. Sada kompletna biva ispraćena na Evropsko prvenstvo kao neviđen favorit i to nije lokalna predrasuda nego konzenzus svih – od struke do kladionica. To evropsko zlato trebalo je i moralo da bude vrhunac ove generacije. Sve pripremne utakmice su ukazivale na to da će se Srbija prošetati kroz prvenstvo, a prva prvenstvena utakmica protiv Estonije - nipošto slabašne - ličila je na kaznenu ekspediciju. A onda su krenuli i neki realni baksuzluci, ali opet nedovoljni po jačini da bi bili razlog za potpuni raspad. S tim što se potpuni raspad zaista desio. Najpre na utakmici s Turskom, što je još moglo da se toleriše jer ona nije bila eliminatorna, ali ne i na utakmici s Finskom. Iako smo i na prošlom Evropskom prvenstvu ispali u osmini finala protiv Italije, ovaj put je poraz psihološki bio mnogo bolniji.  

Najpre, Italija je ipak košarkaška (vele)sila, za razliku od Finske. Zatim, taj poraz od Italije je mogao izgledati kao aberacija, a ovaj kao da se uklopio u ukupne sportske trendove. S jedne strane, svi napokon kao postajemo svesni da ni Novak Đoković ne može da se nosi protiv procesa staranja kao takvog i sve je izvesnije da on jako teško ikada više može da osvoji neki zaista globalno značajan turnir. S druge strane, što je gore i mnogo više ponižavajuće, jest poraz fudbalske reprezentacije na Marakani od Engleske. Da se razumemo, ni za jednu reprezentaciju na svetu poraz protiv Engleske nije sramota. Ali poraz, na domaćem terenu, od 0:5, bez apsolutno ikakve ideje i šanse, je blamčina, naročito ako je ta Engleska koji dan pre, na svom terenu, jednu Andoru dobila sa (samo) dva prema nula. Statističari kažu da je to najgori poraz na domaćem terenu koji je doživela bilo (velika) Jugoslavija, bilo SR Jugoslavija, bilo Srbija i Crna Gora, bilo Srbija.  

Mađari su već sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka prepričavali svojoj zbunjenoj deci i unucima da se nekoć bili svetska fudbalska velesila. Kako je krenulo, nije nemoguće da se i u Srbiji u doglednoj budućnosti ljudi eventualno raduju pokojoj medalji iz streljaštva i borilačkih veština. Uspesi u kolektivnim sportovima, ne samo fudbalu i košarci, nego i u rukometu, odbojci i vaterpolu, i u seniorskoj i juniorskoj konkurenciji, bili su ipak posledica nekog reda i nekog sistema, ne samo individualnih talenata. Nažalost, u situaciji nalik na današnju, kad jedva da funkcioniše redovan sistem obrazovanja, teško je očekivati da funkcioniše sportski sistem koji je u odnosu na ovaj ipak nekakva nadgradnja. Krajnje je vreme, zaista, da se ovde desi kakva takva normalizacija jer tonemo u haos kakvom u ovdašnjoj recentnoj istoriji praktično nema presedana.