Kolumna "Kad fazani lete": Pravi Srbin ovde baš za Bosnu navija

Rekoše mi prijatelji koji prate dešavanja na društvenim mrežama, a ako su lagali mene, i ja lažem vas, da su sa zvaničnog tviter naloga studenata Filozofskog fakulteta u blokadi pozvali građane da na aktuelnom Svetskom prvenstvu u fudbalu, na kojem Srbije, eto, nema, navijaju za reprezentaciju neke od zemalja koje nisu priznale nezavisnost Kosova. To mi je bilo mnogo duhovito. Ima, naime, šta da se izabere: ko voli vrhunske evropske favorizovane ekipe, tu je Španija, ko voli južnoamerički fudbal možeš da biraš, između ostalih, Brazil ili Argentinu, može i Maroko, može i Iran, ali, naročito, rekao bih, može Bosna i Hercegovina.  

Meni se nekako čini, mada mi je možda uzorak nerelevantan, da većina građana Srbije navija za Bosnu i Hercegovinu: od mojih omiljenih fudbalskih analitičara (Rade Bogdanović i Relja Basara) preko nekih komšija i poznanika do ogromne većine prijatelja. Neki navijaju iz ličnih i sentimentalnih razloga, neki jer su to “komšije”, neki zbog narativne privlačnosti “underdog” priče (otpisana ekipa sa trenerom početnikom preko višestrukog svetskog prvaka Italije dolazi na prvenstvo), a neki verovatno i zbog “nepriznavanja Kosova”.   

Ono što mi, međutim, zaista nije jasno je kad čujem da neki ljudi navijaju protiv Bosne i Hercegovine. Nije mi čudno da ne navijaju za BiH, to mi je sasvim u redu i najnormalnije, ljudi imaju estetske i druge preferencije, ali mi je čudno kad navijaju za to Bosna i Hercegovina izgubi protiv koga god da igra. I znam za pokoji slučaj da su to ljudi koji jako drže do svog srpskog identiteta, koji se gorde Teslom i Pupinom, koji će čak potencirati sa stanovitim ponosom da je, recimo, Bizmark po jednoj liniji potomak Lužičkih Srba, bez obzira na tačnost ili netačnost toga, odnosno bez obzira na to što je to neki sasvim drugi narod.  

Ako im kažeš da je predsednik Fudbalskog saveza BiH ne samo Srbin, nego i sestrić Milorada Dodika, da je prvi gol za BiH na prvenstvu dao Srbin Jovo Lukić, da je selektor Sergej Barbarez, bez obzira na njegovo lično opredeljenje, po očevoj liniji srpskog porekla (Barbarezi su iz Ljubinja i okoline, prema Jeftu Dedijeru potiču od Kisića, slava im je Đurđevdan), da je himnu BiH napisao Srbin (i to ne jedan od onih koje takvi pogrdno nazivaju “Alijinim”, nego kompozitor koji je ceo rat proveo u Banjaluci), a da je himnu na otvaranju prvenstva takođe odsvirao muzičar Srbin, reći će da ih to uopšte ne zanima. Ako ih pitate, šta ih onda zanima, kažu da im smeta što navijači mašu zastavama koje oni zovu “ratnim zastavama Armije BiH”. To nije netačno, ali, što bi rekao Zoran Đinđić, nije nužno bitno.  

Ima nečeg duboko pogrešnog u poziciji dela srpske javnosti i elite koji se skoro barokno kićeno odriču svega što imenom priziva Bosnu. To je nešto što je mnogo šire i važnije od fudbala i ima veze s konceptom koji je u teoriji naziva aproprijacija. Šta god bila Bosna, zemlja ili ideja, država ili koncept, ona je otkad postoji neodvojiva od srpskog naroda: od Kotromanića preko Mlade Bosne do ZAVNOBiH i Dejtona. Kad je bošnjački nacionalni poklič postao “Bosna nam je sve”, u nezreloj i infantilnoj reakciji srpski je postao “Nama Bosna nije ništa”. A to jednostavno nije tačno i odricanje je od velikog i važnog dela sopstvene istorije.  

Nedavno je Taker Karlson pomenuo kako je Liban najlepša zemlja na svetu. To je, naravno, voluntarizam, ali nam je ovde tek povod da se prisetimo čestih paralela između Bosne i Libana te legendarne pesme Halila Džubrana “Meni moj, vama vaš Liban”. Usput budi rečeno, iako se zove Halil, Džubran je hrišćanin, maronit, sveštenički sin. I on je bio zgrožen vizijom Libana nekih njegovih zemljaka, ali reakciju mu nije bila: Eto vam Liban, vaš je. Nije takođe rekao, Liban nije vaš, samo je moj. Ne, rekao je, i to je najzrelije, vi imate svoj, ja imam svoj Liban. I makar nije najvažnije, nije ni nebitno: Dejtonska Bosna, ovakva kakva je, mnogo je bliža ideal tipskoj “srpskoj” viziji Bosne, nego “bošnjačkoj”. A ovo je reprezentacija stvarne Bosne i Hercegovine, bez obzira na dominantne zastave na tribinama.  

Dve ključne srpske greške u raspadu Jugoslavije, bile su, paradoksalno, više konceptualnio-intelektualne, nego političke u užem smislu: prva je odustajanje od ultimativnog zahtevanje državnopravnog kontinuiteta sa SFRJ, a drugi je prenebregavanje policentričnosti srpskog identiteta. Krajnja konsekvenca ove druge je implicitna ideja da je za Srbina iz Benkovca, ili iz Grahova ili iz Ljubinja, ili iz Lopara, ili iz Kotora, ili iz Nikšića, ili iz Kumanova, pa u krajnjoj liniji i iz Sarajeva ili Zagreba, jedini prelomni trenutak u stvaranju i očuvanju njegovog identiteta bio sastanak u Marićevića jarugi. Jeste bio važan, ali nije jedini. Na tom tragu je i ideja da svi srpski političari izvan Srbije treba da se ponašaju kao Srpska lista na Kosovu. A stvar je banalna, i skoro ironično usklađena sa Ustavom: Kosovo je deo Srbije, a susedne države nisu.  

Neko će, sa izvesnim pravom, upitati: Kakve to veze ima sa navijanjem za Bosnu i Hercegovinu na Svetskom prvenstvu? Direktne nema, ali simboličke ima. “Ajde Jano” je odlična pesma za kafanu, za dert i karasevdah, ali je pogubna kao politički program. “Hajde ništa da nemamo”, samo da iznerviramo komšije je i nezrelo i infantilno. Ljudima treba pozitivna paradigma. Autodestruktivno je ne radovati se sopstvenom uspehu, samo za to što nije samo tvoj. Onaj ko misli: baš je super da mi crkne krava, ako će komšiji da crknu tri je zamenio život za matematiku. Patriota se biva biranjem života. Pravi Srbin ovde baš za Bosnu navija.