Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Leva Mostra, desna Venecija

Ima li Srbija šansu da dobije neku od nagrada, pitala sam Davora Ereša, vođu srpskog tima na Venecijanskom bijenalu. „To je vic? Ovde su svi otišli u desno!“ odgovorio je u jedinoj polusmislenoj komunikaciji koju smo imali u gužvi otvaranja nacionalnih paviljona u Giardinu. Dva dana kasnije je umetnički duo Vladimir Joler/Novi Sad i Kate Crawford/New York, u internacionalnoj konkurenciji dobio Srebrnog lava za grafičku objavu rata imperijama. Otišlo se desno? Otišlo se levo!

Prošle subote sam shvatila svu dramatiku principa klasične fizike da jedno telo ne može biti na dva mesta. Kad nas je davno u gimnaziji profesor fizike suočio sa tom istinom, nismo se bunili. Delovala je logično, praktično i još mnogo toga, ali sigurno ne dramatično, najmanje tragično. Čujem da je u kvantnoj fizici drugačije, ali do te ekstravagancije nisam stigla.

Ovde je bilo drame oko te životne istine. Proizilazila je iz dileme, da li otići na dodelu nagrada u Ca' Giustinian, palatu u kojoj stanuje Biennale kad ne krije šta je ono ustvari, multinacionalni koncern enormne simboličke moći? Ili naprotiv posetiti Madonnu dell Orto/Gospu od voćnjaka, crkvu koju je oslikao Jacopo Tintoretto? I ne samo oslikao, tu je 1594 sahranjen, zadnja kapela u oltaru, tamo gde fali desni krak transepta. Zgurano mesto, memorijal je hladan i slabo obučen, na rubu naglo presečenog poprečnog broda.

Ili-ili, oboje nije išlo. Ili Giustinian kod Svetog Marka, luksuzna casa u luksuznom naselju Vuittona, Diora i Tiffanija. Ili crkva u zapuštenom Cannaregiu, u kvartu gde se vidi šta Venecija zaista jeste, davljenik u slow-motion grimasi.

Bio je moj zadnji dan u Veneciji. Popodne me je čekao voz za Beč, po verovatno istom voznom redu kojim su se nekad vozili podanici austrougarske krune da na licu mesta tuguju što im je sudbina tako grubo istrgnula Serenissimu iz carstva. Ima tome stošezdeset godina, to je ništa za imperijalnu bol.

Na kraju, bio je Tintoretto. Iz više razloga. Prvo, ružna crkva. Niko nema pojma kako je teško biti gotička crkva u Italiji. Koliko one samo pate kod Italijana! Bez obzira koliko se trude, uvek su tuđe i daleke, poluilegalne novotarije iz Francuske.

Drugo, svi je vređaju, usput, i ne zastanu. Dok sam čekala da se otvore porte, pored je protutnjalo nekoliko turističkih odreda u forsiranom maršu. Svakome se otelo barem jedno such-an-ugly, wie-hässlich. Jednog trenutka sam razabrala nešto kao „ce degoutant“, što je stvarno degutantno. Šta se Francuzi zgražavaju nad gotikom, šta im tu nije po volji? Pa njihova je, nek je nose kući.

Reagovala sam iz levog refleksa, onog koji se brine o jednakosti i pravičnosti, o pomoći potlačenima, zgaženima i prezrenima. Unutra sam dugo bila sama, onda su sporadično počeli da kapaju posetioci, vernici iz Brazila i sa Filipina, svi tu zbog Gospe od voćnjaka, niko zbog Tintoretta.

A i bilo je krajnje vreme da se s Jacopom nađem na kafi. Ja iz termosice, on tamo gde jeste, nemi posmatrač vlastitog grada koji se kruni i tone. I kuća, tu u blizini, mu je u lošem stanju. Ona od suseda Tiziana je bolja, ima i baštu.

Kod prošle posete sam bila blizu, ali stariju Gospu zaključavaju u voćnjak, mlađu Mariju u hortus conclusius, tačno u petnaest do pet. Izračunato, tada sam zakasnila na susret s Tintorettom 428 godina, 11 meseci, 10 dana i 15 minuta.

Odluka je bila da se ovog puta ne riskira. Ravno do Jacopa, pa na voz. U Kući Giustinian se neće dogoditi ništa. Tipovala sam na pobedu engleskog nacionalnog paviljona, ali mi je falila motivacija da gledam kako im se uručuje zlato. Što se Srbije tiče, tu sam se pouzdala u Erešovu procenu – u Italiji, na Mostri, svi su otišli desno, a u srpskom paviljonu se raspliće vuna na levo.

Bilo je tu još i koautorstvo Jolera u konkurenciji 750 ne-nacionalnih, kolektivnih i pojedinačnih projekata, ali tek je on stajao levo sa svojom kartografijom za denuncijaciju imperijalnih planova.

Kad ono, Mostra otišla u levo i izdvojila kolektiv Crawford/Joler kao naj-obećavajući za budućnost bez imperijalne moći. Ja ostala desno u Gospinom voćnjaku, a ni vernik nisam.

Dole desne imperije, viče leva imperija

Da li mi je žao? Bilo, malo do umereno, dok nisam čula šta je Joler rekao kod dodele nagrade. Pozvao na revoluciju u Srbiji, na rušenje i skakanje, na oslobađanje Crvenih brigadista iz zatvora.

Lično, ne gledam to iz patriotizma visokog napona. Ne skandalizujem se nad blaćenjem, kako se to obično kaže, svega srpskog. Državljani Srbije su slobodni u svojim izborima, iako rado pljuju na one parlamentarne. Izaberu, pa besni. Ne izađu, pa usplahireni. Dobiju međunarodnu nagradu, pa ljuti.

I nije mi ni do naroda, jer narod je svakakav. Ima ih mnogo koji nemaju pojma šta su novi likovni mediji, konkretno Jolerov predmet na novosadskoj Akademiji umetnosti. Verovatno je Isto toliko i onih koji ne znaju zašto bi pletivo bila arhitektura. Pri tome je upravo pletivo kao vunica, klupko, tkanica, sadržaj srpskog paviljona, koji uređuje arhitekta i predavač sa Beogradskog univerziteta Davor Ereš. Nije mi do naroda, ali mi zato jeste do države na čijim fakultetima se predaju novi likovni mediji, uče filosofski temelji arhitektonskih teorija i ostvaruje pristup globalnoj mreži akademskih institucija.

Svi spomenuti su bivši studenti tih fakulteta, sada predavači na istima, svi stvaraju i deluju u Srbiji, hvala bogu ne samo njoj, jer su akademske institucije širom sveta umrežene, propusne za pametne, kreativne, ambiciozne i agresivne. Ovo poslednje tek da se ne zaboravi kako akademski svet nije ni pitoma Marijina bašta, ni Gospin voćnjak, već prostor bespoštedne konkurencije. Propustiš šest meseci predavanja, i gotov si.

O metamorfozama tkanice se u srpskom paviljonu razgovaralo striktno profesionalno. Nacionalni arhitektonski tim oko Ereša drži se neutralno, ništa domaće nevolje, samo visoka umetnost simboličke državne politike. Šta misle privatno, postaje nevažno.

Joler je druga priča. On u Veneciji ne predstavlja državu, već sebe. Ali istovremeno predstavlja i svoj fakultet kroz kompetencije koje unosi u igru. Zajedno oni deluju iz konteksta visokog školstva Srbije iz čije državne kase se finansiraju.

Sad se pojavljuje sledeća situacija: Vladan Joler dobija Srebrnog lava, što je ustvari zlato u kategoriji nove, obećavajuće arhitekture, one vidljive u izdancima. Pri tome ona, arhitektura, nije uopšte arhitektura, nego kritička kartografija. Prevedeno, kartografija koja otkriva količinu ideologije, politike i moći korišćene u istorijskom procesu mapiranja sveta.

Kritička kartografija kao čarolija uklanja zavesu sa takozvanih geografski vernih karti, tako što pomaže da se primeti njihov pravi karakter imperijalne služinčadi. Svaka imperija, svaki imperijalni gazda ide u osvajanje s geografskom kartom u džepu, vremenom se utiskuje u nju. To je teorija. U praksi, ako se zagledate u takvu kartu, trebalo bi da primetite maleckog Napoleona, Cortesa, Putina, generala Custera, italijanske renesansne knezove i kralja Aleksandra kako vam mašu stilizovani u grafičke ikonice.

Kao kiša u Veneciji...

Dotle je sve u redu. Čitav poduhvat liči na osavremenjenu verziju slikovnog jezika koji su pre sto godina razvijali Otto Neurath, Rudolf Carnap i ostali iz takozvanog Bečkog kruga, uključujući i neformalno pridruženog Ludwiga Wittgensteina. Oni su kreirali inokosne piktograme čiji je zadatak bio da naučne teorije transformišu u slikovnice.

Joler i Crawford sada rade slično, samo u obrnutom smeru. Oni koriste stilizovane ikonice da bi vizuelno predstavili ljudsku istoriju u slobodnom toku, kao reku neprestanih tehnoloških dostignuća korišćenih za promociju imperijalnog pogleda na svet.

Imperijalna moć je u Jolerovom radu složena u falticama kao harmonika na igranki komunističke ćelije. Svu tehnologiju treba oteti od imperijalista i vratiti narodima, tačka. Ali kako vratiti narodima? Po kom ključu? Onom ko zna šta su novi likovni mediji, ili onome što ne zna? I da li bi takvog tehnološkog napretka uopšte bilo na svetu da je sve bilo prepušteno narodima? Ili su narodi prvo trebali da se organizuju u imperije i kolonije, u vladaoce i podanike, u akademike i rudare? Narodi su ništa, kotao iz kojeg stalno iskaču novi pobednici sa malo solidarnosti za gubitnike, i novi gubitnici sa malo pamćenja za bivše privilegije. Narodi su spužve. I takozvane narodne banke vode profesionalaci koji nisu u radnom odnosu kod naroda, već kod imperatora.

Niti je unutar samih imperija društveni poredak ikad bio fiksan. Neko je sirotinja, nateran u vojničiju, krene u rat, tamo se nakrade, i ako preživi vrati kući kao ugledan nosilac imperijalne ideje. Ljudi generalno nemaju problem s imperijama, već sa siromaštvom. Ko se okoristi od imperija, tome su imperije dobre. Kome nisu, taj ih ruši da bi stvorio nove imperije, teritorijalne, ili po meni gore, ideološke.

Jolerova mapa je sociološki vic, jer polazi od toga da su ljudi dobri, a vlasti loše, kao da su jedni Zemaljci, a drugi Marsijanci. Potrebno je stajati na izrazito levoj ideološkoj poziciji, kao što žiri u ovom slučaju jeste, da se ne primeti kako se tu leva komunitarna utopija kamuflira kao nova humanistička renesansa.

Jako mi je drago da je u tako snažnoj internacionalnoj konkurenciji pobedio jedan srpski akademik i državljanin. Dobro smo prevarili tu desnu Mostru, prodali im anarho-levicu pod spas sveta i Srbije.