Kolumna Kolumna Vesne Knežević: Srpski mediji i blokade - revolucija na državnom budžetu

U srpskim medijima se ne vodi rat za slobodu mišljenja. To je priča za strance, EU odbore i komitete, koju šire iz Srbije oni koji koriste slobodu mišljenja da to kažu. U Srbiji dakle postoji sloboda mišljenja. Medijski rat ipak vlada, ali ne taj o kome se priča. U srpskim medijima se trenutno vodi oslobodilački rat protiv suprotnog mišljenja. Vode ga novinari iznutra, takozvane zdrave snage, koji svoj medij žele da donesu revolucionarima-blokaderima kao trofej. Kao ulaznicu u revoluciju. Kada dobiju otkaz zbog očiglednih grešaka koje proizilaze iz političkog akcionizma, kao Marija Šehić, onda je to progon novinara koji samo žele dobro, da svi misle kao oni.       

Revolucionari riskiraju, ruše i preuzimaju, kaže politička teorija. A onda postoji i novi tip revolucije, i u toj kategoriji za sada samo jedna, srpska blokaderska revolucija. Njen modus operandi je rušenje i preuzimanje bez rizika. Država se podruštvi na način da iz budžeta finansira rušenje same sebe. Tako bi se najkraće sumirala emotivna baza nosioca i simpatizera blokaderske revolucije, koji očekuju da postanu regularna stavka u državnom budžetu. Ne kao šteta, već kao investicija. Država bi trebalo da ih finansira zbog toga što oni rade društveno koristan posao – ruše državu. 

Dok se država i njena izmrcvarena ekonomija ruše, svi angažovani na tom poslu budućnosti, od glumaca i novinara do profesora, treba da dobijaju punu platu. Ako pretpostavimo da su studenti neiskusni, roditelji zaslepljeni, profesori poniženi, opozicione partije osvetoljubive, ima jedan sloj u revolucionarnom društvenom kotlu koji je uvek svestan onog što radi: novinari i mediji. Naša branša nije nikad zavedena. Nema izgovora, jer mi uvek znamo šta radimo. Zna i Marija Šehić. Ili nije novinarka, već aktivistkinja.   

Mislim da je to glavni motiv koji me drži među protivnicima blokaderske revolucije. Njihova agresivna nevinost da oni samo žele bolju državu u kojoj će svi stajati na njihovoj strani, misliti kao oni, glasati kao oni, ali uz punu platu do tog momenta.  

EU? Ma koja EU! Da na Javnom servisu do neke vlasti dođe koleginica Milena Vujović, uvela bi pravoslavni poetski misticizam kao uređivačku politiku. Dovoljno je pogledati njen F-account da se shvate dometi slobode na koju misli kad kaže da nema slobode. Ali neka neko proba da je pipne, skočiće evropska udruženja novinara i UNS, skočiće kaluđerice iz NUNS-a, svi spremni da se bore za evropske perspektive Srbije i slobodu novinarstva do zadnjeg novinara/novinarke koji ne misle da su blokaderi izašli iz raja.  

Kako se dogodilo da je blokaderska revolucija uzela državu u samoupravni odnos, da univerzitetski profesori računaju na državne fondove za finansiranje revolucije, a njihovi medijski simpatizeri sve to proglase demokratskom vizijom nove Srbije?  

Zapadni mediji i sloboda

Sloboda medija je neiscrpna tema. Ovde namera nije sveobuhvatnost, samo skicira uporedne studije u shvatanju slobode u srpskim medijima i onima na Zapadu. Najkraće bi se reklo da u zapadnim medijima deluje premisa odgovornosti i performativnosti s dozom glume do glumatanja, dok se na srpskoj strani sloboda shvata kao vrsta javnog ostrakizma. U rezultatu, zapadni mediji deluju smireno i dostojanstveno kao admiralski brod na paradi. Srpski mediji naprotiv strastveno, kod nekih autora bez razumevanja za vic i kontradikciju, tragaju za slobodom mišljenja koja će ukinuti sva druga mišljenja.  

"Zapad" uvek treba posebno definisati, jer on nije geografija, nego atmosfera. Gde god se ovde spomenu "zapadni mediji", misli se na medije u zemljama koje sebe i jedna drugu shvataju kao liberalne demokratije. Da se pojednostavi još više, na one nama najbliže u Evropi, minus istočni obod. 

Još davno kada sam sredinom devedesetih za Feral Tribune radila članak o slobodi medija na Zapadu, susrela sam se sa, po jednostavnosti genijalnom metodom kojom se ona osigurava. Formula se svodi na to da svako ide u medij sa čijom se politikom slaže. Ako se ne slaže, gleda kako da pređe kod drugog. Tako su svi slobodni u mišljenju, što je samo lepši način da se kaže kako su u neposrednom obavljanju profesije okruženi istomišljenicima.

Molim za pravo da se ovo ne shvati bukvalno. Da li se novinari slažu baš sa svakim detaljem, da li redakcije uopšte imaju stav po svakom pitanju, to su rasprave koje bi se pogubile u sitnicama, a ne bi doprinele poznavanju ćudi javnih medija. Zbog tako osiguranog separatnog mira, otpuštanja su retka. Pamtim možda dva u poslednje tri decenije. Ljudi ili sami odlaze kad nađu nešto bolje i sklonije ličnom svetonazoru, ili se prilagode, promene, "prodaju" za napredovanje, dobru platu i činiju toplog mleka. Sasvim legitimno. Ekonomski pritisak stoji svakom iza leđa. Ni na Zapadu nije lako živeti pristojno od novinarstva.   

Otvorenih pobuna je u zapadnim medijima malo, jer se tako postavljen profesionalno-politički sistem unapred brine za harmoniju. U Austriji to znači, levi anarhisti u Falteru, levičari u Standardu i Profilu, konzervativni u Die Presse, desničari na slobodarsku FPÖ-televiziju, skandalisti i bulevaristi na Kronen Zeitung, uobraženi i puni važnosti na nacionalni ORF. Svako na svom i svi srećni.

Takozvana sloboda zapadnih medija nije ništa drugo nego naziv za specifičnu toleranciju u kojoj se javni diskurs kao kolač deli na ideološke kriške malih i srednjih razlika. Novinari ovde znaju da njihov lični i profesionalni status zavisi od trpeljivosti prema drugima i od dostojanstva s kojim nose, ili glume da nose, odgovornost za javno dobro. 

Budući da se javno dobro u praksi prevodi kao državno dobro, može se zaključiti kako su svi relevantni novinari u Austriji i Nemačkoj državotvorni novinari. Oni kritikuju vlast, ali po tonu očinski i majčinski kao da je zalutala ovčica koju treba vratiti na pravi put. Ima divljih glasova, kao Armin Wolf sa ORF-a, no tu se lako otkriva scenična i pozorišna nota, kad političko novinarstvo postaje entertainment.  

Zapadni mediji: Rat vaš ili naš?   

Gore opisan ekvilibrijum zapadnih medija došao je u krizu tek sa zaoštravanjem ukrajinske krize od 2013. Potpuno jasne obrise je dobio sa izbijanjem ukrajinsko-ruskog rata 2022. U osnovi, pojavio se problem u proceni rizika. 

Niko ne voli da se ukrca u pogrešan voz, a za zapadne medije je već skicirana njihova glavna krakteristika, dostojanstveni pristup društvenim problemima. Ulozi su bili veliki. Ako bi podržali svoje nacionalne politike, koje su unutar EU insistirale na oštrom odgovoru Rusima, mediji su morali imati sigurnost da njihove državne vlasti to ozbiljno misle. Da se neće slomiti pred odgovornosti za moguće izbijanje šireg evropskog rata. Da ih njihove državne politike neće ostaviti smešnim u taboru ratnih huškača, kad one, EU politike, priznaju da se kriza mogla rešavati na inteligentniji način.

Već četvrtu godinu je uočljiv jedan trend u odnosima medija i politike. Kad se kod nacionalnih političara, pre svega kod predstavnika aktuelnih državnih vlasti, primeti ratni zamor i kolebanje, sigurno je da će sutradan svi veliki mediji opominjati i hrabriti dotične da izdrže na putu konfrontacije s Rusima. Da veliki nemački mediji rezolutno traže pregovore, Berlin bi se odavno povukao iz ratne avanture. 

Nikad javni mediji od kad postoje nisu bili tako moćni kao danas. Paradoksalno, tu naraslu moć koriste za produženje rata.     

U rezultatu, zapadni mediji deluju kao kontrolori svojih vlada da izdrže na putu konfrontacije. Razloga je više, a za same medije je najvažnije pitanje kredibiliteta. Ničeg se zapadni mediji tako ne boje kao gubitka kredibiliteta. Sad, ako neko kaže i gubitka novca i uticaja, govorimo o istom, jer su oni deo kredibiliteta.  

Srpski mediji: Oslobodilačka borba protiv suprotnog mišljenja   

Sad je pitanje, kako se srpski mediji uklapaju u tu širu medijsku mustru. Jesu li u trendu ili ispali iz trenda? 

Onaj tip slobode koji je spomenut kod zapadnih medija, da redakcije učvršćuju interne istomišljeničke klime, koje se onda u masi sabiraju u ocenu slobodne i liberalne nacionalne medijske scene, to je Srbija imala i pre blokaderske revolucije. Svako je sedeo kod svojih i vikao "to je svet!".

Ono drugo, da evropske politike slede svoje medije, a ne obrnuto, to je u medijskim i novinarskim krugovima u Srbiji takođe shvaćeno. Ko nije, upravo shvata ovih dana. Blokaderski mediji, N1, Nova, Peščanik, Novosti Milorada Pupovca, ili one-man-media-band Veran Matić, tumače trend kao da im je s te strane udeljena delegirana moć. Vetar u leđa. 

Oni koji traže razumni kompromis kao RTS, ili insistiraju na standardima kao Euronews, vide taj trend kao manje ili više otvorenu izdaju profesije. S kim da budu profesionalni kad su oni koji propisuju šta je profesionalno otišli u rat? 

Oni koji se bore za patriotizam pretprošlog veka, kao Novi standard ili Pečat, susreću taj trend s prkosom medijskih amiša. Oni koji se bore za bulevarsko, takođe legitimno novinarstvo, kao Informer, Pink i slični, pokazuju da ih je baš briga šta trenutno deklamuju zapadni mediji. Pa i oni iz Informera imaju svoj kontrateatar. I njih šutiraju i pljuju, zar ne?    

Pri tome se u blokaderskim krugovima zaboravlja jedna stvar. Zapadni mediji, i kad su najkritičniji, ostaju prodržavni u refleksu. Tehnički gledano, oni su spojili svoj novinarski ugled sa ugledom vlastite države. Oni su u simbiozi, koja nije direktna, nije formalizovana i (uglavnom) nije vulgarna, iako sinhronizacija interesa postoji, barem prema spolja.    

Srpski blokaderski mediji, kao i novinari-aktivisti u onim drugima, uzeli su državu u samoupravni odnos. Tamo gde se ona jadna pobuni, ispostavljaju joj račun budžetirane revolucije. Toliko i toliko košta, draga naša nikakva državo, da te u hodu promenimo do neprepoznatljive anarho-demo(s)kratije, al' da smanjimo rizike za nas, plati ti to nama unapred!  

Taj refleks komotnog revolucionarstva izlio se u tretiranju države kao neformalnog udruženja za postizanje haosa. Rušenje države je društveno koristan posao, pa ga treba nagraditi. Od tehničkog servisa, što države normalno jesu, ovu srpsku pretvaraju u operacionu salu bez anestezije.   

Jedne stvari moraju biti svesni svi mediji i novinari koji podržavaju blokaderski rušilački bes: Ako Srbija želi u EU, u njenim glavnim medijima mora vladati demokratsko-liberalni duh. Blokaderska revolucija nije demokratsko-liberalna. 

Ako ova država ne valja, iz takve revolucije neće izaći bolja. Drugi mogu da žive u samozavaravanju, utopiji ili poetici političkog. Novinari nemaju taj luksuz. Oni znaju šta rade.