Kolumna Dora ili zašto Srbi ne mogu bez kuće cveća

Gledala sam Bitefovu „Doru ili ko će da prošiva prsluke“, kad je pre dve sedmice gostovala u Beču na letnjoj manfiestaciji Festwochen. Drago mi je što mogu da potvrdim da beogradski umetnički duh i dalje pravi dobro pozorište, čak i kad spada u kategoriju pita od g...lošeg materijala. Nema boljeg dokaza da je teatar jedno, život drugo, a supa od šargarepe nešto sasvim treće. U prologu su posetioci dobili pola sata da se o mučeništvu blokadnih svetaca uvere na osnovu izloženih Arma Christi, od lanaca, preko poništenog pasoša, do bele ruže poprskane (pozorišnom) krvi. Gde god da krenu, opet Srbi završe u nekoj kući cveća. Aman dokle.   

Strahovita radoznalost me je vodila na bečku premijeru „Dore Mifasol, a ti?“. Beogradska pozorišna scena je tradicionalno visokog kvaliteta, BITEF je institucija, a njen direktor Miloš Lolić poznat po snažnoj vizuelnosti i istorijskim citatima. Uz to je sve vruće aktuelno, jer Doroteju Antić, oko čije hagiografije je nastala ova predstava, traži srpska policija, dok je Andreja Kargačin, rediteljka i glumica, svoju policijsku trupu dovela iz Srbije, da na licu mesta izvede ples Crnog labuda. 

U Beogradu, gde vlada najstrašnija diktatura, gora od onih koje vode Lukašenko, Putin i Kim-Jong-un, „Dora“ je igrana sedam puta pred punim gledalištem. Bila i policija na premijeri, kaže Kargačinova. Bila, ali su se izgubili pre kraja, a da nikog nisu priveli. Nije im bilo zanimljivo.  

Za one koji nisu pogledali tu predstavu iz straha od brutalnih policijskih represalija, samo kratka rekapitulacija. To mi je refleks iz vremena kad sam, ne kajem se, izveštavala o svakoj režiji Miloša Lolića u Beču. Prvo osnovna naracija, onda interpretacija, da se ne pogubimo.  

Daske koje pamet znače 

Prava Doroteja-Dora Antić i prava Andreja Kargačin su prave prijateljice iz pravog detinjstva. Onda je Dora nakon simulacije državnog udara na blokadnom sastanku od 13.3.2025 zapalila za Hrvatsku, odnosno, nije se vratila u Srbiju na vreme da je uhapse.  

Kargačinova nije imala hrabrosti da skuplja čekiće za upad u RTS, organizuje prsluke za razbijačke odrede i slično, pa je od svoje prave prepiske sa Dorom, koja sada mora da čami među Hrvatima, napravila epistolarnu predstavu. Činjenica da njena prijateljica ima petlju, a ona bi da ne bi, strahovito muči Andreju. To doživljava, s pravom rekla bih, kao izdaju i kukavičluk, zbog čega ide na pravu terapiju.  

Kargačinova bi htela da zvekne šamarčinu celom svetu, ali se ne usudjuje. Možda samo srpskom svetu? Manje su posledice, zapravo nikakve, što blokadna scena jako dobro zna, iako urla o policijskoj brutalnosti. Neka dodju u Pariz, Berlin, Manchester, čak i pitomi Beč, da vide šta je policijska brutalnost.  

Neka se raspitaju kako američki NSC postupa sa onima koji „samo raspravljaju scenarije“ za rušenje legalnog poretka. Ili možda misle da karijerni revolucionari prethodno dobiju formular od NSC-ja da potpišu slažu li se sa tajnim snimanjem? 

 Andreja: „Izgubila sam veru u legalni rasplet“ 

Prava Kargačinova igra sebe i režira sebe. Antićevu igra profesionalna glumica Natalija Stepanović. Dok teatar verite teče, one menjaju uloge, pa i Stepanovićevu zapadne neki sat terapije. Igra identitetima je proširena kad se pojavila prava Doroteja, doputovala direktno iz oslobođenog Zagreba.   

Taj efekat poznat iz antike kao Deus ex Machina, dramatično je podigla supa od šargarepe, koju su dve glumice, kad god ih scenska policija ne bi prekidala, kuvale na primusu. Setila sam se mačka Behemota kako s plinskim primusom ispod miške podmeće požar u Gribojedovu. Setila sam se duo-drame „Svratište kod Alberta C.“ u zagrebačkom &TD-u, kad su Ana Karić i Mia Biondić dva sata razvlačile pravu štrudlu od jabuka.  

Moje iskustvo je, dobro je kad se kuva na sceni. Glumcima je lakše kad nešto rade, umesto da deklamuju s proscenijuma. Nevolja je kad se od toga skuva manifest političkog nasilja. 

Da je „Dora“ predstava o režimu u Belorusiji, Rusiji, Iranu ili, apsolutna strahota, Severnoj Koreji, prošla bi kao scenski analogon stvarnosti. Jer ona se tako i predstavlja od autora, kao otisak stvarnosti, kao komad direktne političke realnosti u Srbiji.    

Ako je otisak, onda je manipulacija. Ako je drama, onda je simulacija.  

Poslala sam poruku prijatelju: „Pored mene sedi Gudrun Ensslin. Šta da radim?“ 

Mogao je da odgovori „odmakni se“, ali nije. Dovoljno smo se odmicali od radikalnih usrećitelja levice i desnice, zato sad stojimo ledjima uz zid.      

Milo Rau: Zaorimo prvu brazdu 

Bitefova blokadna slikovnica „Dora“ je došla u Beč da prenese poruku o neizbežnosti vanustavne promene u Srbiji, zato što „drugačije ne može“. Naravno da ne može, jer bi svaki  ustavno-pravni rasplet zahtevao od blokadnog pokreta disciplinovani rad, jasan politički angažman, umetnost kompromisa, odgovornost za sedam do osam miliona ljudi i ujedinjavanje oko stvarnih ciljeva, ne filosofskih citata. Kali kad ne može da lustrira nepodobne, kad ne dobije pljesak i sponzorstvo od vlade koju ne priznaje, blokadna intelektualna scena se iživljava nad povrćem.  

I naravno da im je prva stanica Milo Rau, direktor bečkih Festwochen. Rau je neustrašivi borac za stereotipe, dokle god ostaju u levom dvorištu. Od kada je preuzeo tu manifestaciju pre tri godine, množe se primeri njegove hrabrosti.  

Godine 2024 je otkazao gostovanje dirigenta Teodora Kurencisa zato što je Rus. Ne skroz Rus, i ne samo zato, već zbog toga što je odbio da daje izjave o rusko-ukrajinskom ratu. Drug Kurencis mora da se izjasni, zahtevao je Rau. Dirigent je nastavio da ćuti, pa je kanselovan.   

Prošle godine je Rau u ime Festwochen objavio javno pismo u kom je Izrael optužio za genocid. Za razumevanje „slobode“ kojom se maše iz Festwochen, neophodno je reći da se ta institucija finansira odozgo, iz grada i države. To nije privatan festival, već platforma koju država koristi kao ogledalo vlastite demokratičnosti i tolerantnosti. Ta manifestacija je slobodna samo dok njeno virtue-signaling ne dođe u koliziju sa diplomatskim ciljevima austrijske države. A s te strane je Milu Rao skrenuta pažnja da on nije ministar spoljnih poslova, a njegova „Slobodna republika Beč“ nije paralelna vlada. Ali još više od same države, protiv njega se tada digla austrijska kulturna elita, uključujući nobelovku Elfriede Jelinek.   

Ove godine Festwochen teku pod motom „Beč božja republika“, gde je vrhunac provokacije trebalo da bude tribina o bogu u savremenim uslovima. U poslednji momenat, praktično pet do dvanaest, Rau je s tribine kanselovao Petera Thiela, milijardera i osnivača Palantira. Ne zato što je Thiel kapitalista i vernik, već zato što svima koji ga slušaju prenosi apokaliptičnu biblijsku poruku. Jovanovo Otkrovenje za njega nije metafora, već vremenska prognoza.  

Tribina je održana bez Thiela, što su svi mediji, čak i oni skloni levičarenju tipa Milo Rau, proglasili za najniži momenat ovogodišnjeg festivala. Ne zato što vole Thiela, naprotiv. Ali bez Thiela takvog kako ga vide, trampističkog klona, tribina je protekla kao amikalni susret ratnika koji su došli na bojno polje i onda shvatili da im je država preventivno evakuisala neprijatelje. Svi su se slagali na tribini, svi su mazili jedni druge, publika je pazila da se ne uvuče neki radikalno umereni gost. Majko božja, kako je to bilo dosadno!  

Unutar selektorskog okvira u kome aktuelno deluju Festwochen, provokacija je kontrolisana, dozirana, ideološka i performativna. „Dora“ je dobro došla, jer kroz nju festival dokazuje svoju pripadnost internacionalnoj i intelektualnoj anarho-levici. Ne može da sruši „genocidni“ Izrael jer se to kosi sa austrijskom državnom politikom, ali eventualno može da pomogne da sruši „brutalni“ režim u Srbiji. To se zove iživljavanjem u zoni niskog rizika.  

Bečki Standard: Mi smo za, samo šta?    

Interesantno je i reagovanje bečkih medija na „Doru“. Da ne bude zabune, gostovanje te predstave su zabeležili samo izrazito anti-srpski i pro-albanski mediji kao, na primer Standard. Ali čak je i Standard imao problema da uverljivo objasni svojim čitaocima zašto su Dora, Mila i ostali srpski „egzilanti“ u startu izabrali protivustavni, a ne legalni put za promenu vlasti.    

Standard: „Predstava obrađuje temu isključivo iz perspektive nezadovoljne mlade generacije ispod trideset godina. Takav horizont je ograničavajući. Barem jeste kad se izvede u Austriji, a ne u Srbiji.“ (14.6.2026) 

Šta ta pozorišna kritika konkretno kaže? Pa kaže, dragi mladi Srbi iz partije poskoka i paj-puma, nećemo propitivati vašu definiciju o srpskom političkom momentumu, jer nam ona odgovara. Svejedno nam ništa nije jasno. Jeste li sigurni da ste vi baš tako nevini? Jeste li sigurni da nije bilo i neke civilizovanije alternative?  

Kako da to shvatimo, pitao je jedan posetilac, kad pozorišna Andreja izjavi da ne priznaje legalnost srpske države, a prava Andreja na tribini objasni da je njeno umetničko delovanje u Srbiji zaštićeno pozitivnim nacionalnim zakonima? U smislu, režim bi je rado progutao, ali ne može jer se režim drži zakona. Tu bi svakoj iole obrazovanoj osobi trebalo da zasvetli lampica za kognitivnu disonancu. Svakom, ali ne i pozorištu na ratnoj stazi. 

Najstrašniji je početak. Onaj gde su pod svetlom, intenzivno plavom kao ultramarin na ogrtačima Bogorodice, raspoređeni dokazi mučeništva prave Doroteje Antić. Lanac,  poništeni pasoš i lična dokumenta, krvava ruža, sve to služi da se u najvećoj mogućoj patetici pokažu ostaci životnog plana jedne mlade osobe.   

Aranžman podseća na Arma Christi ikonografiju, kad se na slici raspoređuju krst, bič, kruna od trnja, sunđer sa sirćetom, koplje za petu ranu i ostali dokazi Isusove golgote. Podnela bih tu sakralizaciju blokadne borbe da su među predmete Dorine hagiografije uključili barem jedan kontejner za smeće. Mali kontejner, može i privezak za ključeve u obliku kontejnera. Tada bih barem mislila da ih nije napustio smisao za humor.  

Pored lanca i katanca stoji legenda „Objekt 4, juli-septembar 2024 (...) Od jula do septembra su Dora i njene kolege, zajedno sa rastućim brojem studenata više puta blokirali zgradu Rektorata. Dora se seća dana kad je kupila lanac i katanac koji su montirali na ulazu“. 

Koliko se ja sećam, ta strašna nesreća se dogodila 1. novembra 2024. Kojim povodom su „Dora i njene kolege“ blokirali i katančili po fakultetu između jula i septembra te godine? Čekali su da se nešto dogodi? Tražili životni smisao u kupovini lanaca za druge?    

Standard je u pravu. Kako to sve objasniti Austrijancima? Najbolje je reći brutalna policija udara na nevinu decu, i svi odmah razumeju.