Kolumna Kolumna Dragane Matović “So na ranu”: Samerhil

Direktorka zemunske gimnazije juče se upisala u istoriju srpskog obrazovanja usvajanjem svih zahteva učenika u blokadi, tako da u zgradi koja je nekada bila škola od sada neće biti školskog zvona, neće postojati časovi, neće biti ni predavanja, neće biti ocenjivanja, neće biti upisivanja u dnevnik, kriterijum će biti prilagođen njihovom znanju, a profesori neće smeti da drže onlajn nastavu, jer kako nam je saopštila slatka maturantkinja sa ležerno otkrivenim ramenom, "to ne bi imalo smisla". Pošto sve ovo ostalo ima. Zasad se zna šta sve neće biti, jedino se ne zna šta će biti. Ali...

"Sve će biti na dobrovoljnoj bazi", objasnila nam je samouvereno nesvršena srednjoškolka.

Slobodna deca Samerhila. To je, stariji znaju, onaj eksperiment s početka prošlog veka sa školom u kojoj deca rade šta hoće i imaju pravo glasa isto kao i profesori. Ta škola, doduše, kako je zabeleženo, nije dala ni jednog nobelovca, za razliku od nas koji smo samo ove godine iznedrili nekoliko generacija studenata, sve sam nobelovac.

A do blokade nekadašnje zemunske gimnazije došlo je, kako se ispostavilo, ne pre, nego posle obećanja direktorke da će ispuniti sve zahteve. Pa, što ako je obećala, pitate se i vi? Pa, zato što to obećanje nije bilo overeno kod notara, objasnila je maturantkinja. A ko će profesorima, pogotovo direktorima, verovati na reč ako nije overeno kod notara. Onda su deca odlučila da pozovu u pomoć ljude kojima se, za razliku od profesora, može verovati, i tako su bajkeri blokirali školu dok direktorka nije izdala saopštenje. Na kraju tog dopisa u kome usvaja sve zahteve učenika u blokadi, sada, valjda, overenog i kod notara, direktorka je učenicima napisala:

"Želim vam da uspešno završite Zemunsku gimnaziju i da ponosno pronosite slavu institucije koja traje od 1858. godine."  

Obraz su nam osvetlala i ona "naša deca" što su trčeći stigla u Brisel gde su, prilično sveži za nekog ko je upravo istrčao ultramaraton, popadali u zagrljaj onim dvoma evroparlamantaracima iz Hrvatske i Slovenije koji su im, kako su se sami pohvalili, i organizovali ceo prijem i doček. Baš kad su stigli na neki trg u Briselu, prolomilo se nebo, počeo je pljusak, a nadahnuti novinar N1 je prokomentarisao: "I nebo je zaplakalo zbog srpskih studenata". Kako i ne bi, kako je vatreno objašnjavala neka bivša slovenačka novinarka, sada evroparlamentarac, kada dolaze iz zemlje Srbije kojoj je, kaže ona, mesto u EU, ali ne sa ovim autokratskim režimom, ma šta autokratskim, militarističkim, kaže ona, pa kako nije militaristički kad znamo gde je i s kim je bio predsednik Srbije pre neki dan, poentira. A ova deca su odabrala lepši i bolji život i trebalo bi da budu uzor i Evropskoj uniji, objašnjava Slovenka, a nama puno srce. Daće Bog da i vas vaša deca usreće, kao nas ova naša, poželesmo i mi njima.  

Do Brisela, gre'ote velike, nije stigla studentkinja sa Ekonomskog fakulteta koja je bila i idejni tvorac ovog trčanja do Brisela, kao ni vozač kamiona koji je bio u pratnji ultramaratonaca. Tu priča dobija skoro filmski zaplet. Naime, studentkinju koja je smislila da se trči do Brisela, plenum je izbacio iz ekipe negde u Nemačkoj, u nekom Augsburgu, čini mi se. Ostavili su je, kaže ona, na ulici kad su čuli da je ona angažovala advokata da autorski zaštiti ovu grandioznu ideju. Plenum je, kako je ispričala, ostavio u tom Augsburgu bez para za povratak, jer koga plenum izbaci taj kući ide o svom trošku. Svađa je nastala, pogađajte iz triput, zbog para. Ona, ta studentkinja je počela da ispituje gde idu pare od donacija koje studenti dobijaju, koliko donacija dolazi i takve neke trivijalnosti, a kada je shvatila da je ostatak ekipe osetljiv na pitanja o donacijama i da zbog toga hoće da je se reše, ona je brže-bolje, našla advokata da zaštiti svoju ideju o trčanju. Međutim, plenum ne prašta, pa su sa 17 glasova "za", od 65 prisutnih, jednoglasno odlučili da je izbace iz maratonske ekipe. I ne samo to, nego su čak sakrili i one slike gde se ona grli sa Severinom, kao da se nikad nisu grlile, što je takođe bila njena ideja. Nezaštićena autorski. Isti plenum je izbacio vlasnika i vozača kamiona iz pratnje, koji je oštećen prilikom prolaska ispod nekog nadvožnjaka, kamion, ne vozač, pa kad su se i za to skupljale donacije, neke silne hiljade evra, opet je nastao problem, i plenum je i vlasnika kamiona izbacio isto jednoglasno sa 17 glasova od 65. Gde su pare, niko ne reče. E sad se na tim mrežama, i na tom Instagramu vodi pravi mali rat, ma film može da se snimi, ali srećom sve se zataškalo da se ne kompromituje studentska borba sad pred izbore, nadomak cilja. Ako ko i pita, jasno je da je sve to maslo ubačenih likova, SNS botova i službe koji hoće da spreče suštinske promene na izborima.  

E, izbori. Ima i tu malih problema.

Ako bih morala da se kladim šta ima veće šanse za uspeh – da Britanci, Amerikanci i Nemci donesu mir u Ukrajini ili da studentski plenumi naprave opozicionu listu koja treba građane da ubedi da je to ona koja donosi suštinske promene, priznajem, pare bih stavila na mir u Ukrajini. A u mir koji dogovaraju Britanac, Amerikanac i Nemac, ne polažem velike nade.

Onaj trik iz Kosjerića sa opozicijom koja će umesto imena svojih stranaka na izbore da izađe pod parolom "Čisti ljudi za čist Kosjerić", ako kojim slučajem i upali u Kosjeriću, teško da će biti dobra strategija za ostatak Srbije. Ali izgleda da student koji je u Utisku nedelje pokušavao da ubedi voditeljku i publiku da neke njegove kolege do skora nisu ni znale ko je taj Đilas, još nije shvatio da Đilasov problem nije ko će Đilasa da kandiduje, nego ko će za Đilasa da glasa.