Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Bugari
Komentari
04/11/2025
-11:08
Da su njena baka i moj deda lako mogli da se sretnu tokom Drugog svetskog rata, moja kuma i ja shvatile smo kad sam ja njoj ispričala da su mi dedinu veliku lepu kuću sa kamenim podrumom čiji ostaci i dalje stoje na mojoj dedovini na Radan planini spalili Bugari, a ona meni da joj je baka, u nekom od sela u jablaničkom kraju, gde je provela jedan deo rata, ranjena u glavu u borbi sa Bugarima. I moja kuma i ja rasle smo uz identične priče o nezamislivoj surovosti bugarske vojske zbog čijih zločina je stanovništvo ovog dela Srbije, Bugare, a ne Nemce, doživljavalo kao svoje najveće neprijatelje. I sve to i ne bi bilo čudno da njena baka nije bila partizanka, koja je preživela rat i postala narodni heroj, a moj deda je ubijen, nikada nismo saznali gde, malo pošto je otišao sa četnicima, bežeći od partizanskog prekog suda koji ga je osudio na smrt, jer je uprkos njihovoj zabrani sahranio svoga pobratima koga su oni ubili i bacili ga u šumu.
Prvog Bugarina, posle onih iz porodičnih priča, upoznala sam pre dvadesetak godina. Bio je to neki bugarski diplomata u Beogradu. Nije prošlo dugo od našeg upoznavanja, kada me Bugarin pitao da li znam nekog iz Bugarske i da li sam ikada bila tamo, na šta sam mu odgovorila da ja ne znam, ali da je moj deda znao i da ja nisam išla u Bugarsku, ali da su oni svraćali kod nas.
"Pa, je l se još viđate?", pitao me je ljubazno.
"Ne, otkad su dedi zapalili kuću", odgovorila sam mu.
Pogled mog muža samo za trenutak me je pokolebao i naterao da pomislim da sam možda preterala, ali samo dok on, moj Bugarin, nije počeo da se iščuđava i da se pravi da nikada nije čuo ništa o zločinima koje je bugarska vojska pravila na jugu Srbije.
Podsetio me je na jednu srpsku istoričarku koja se godinama uporno trudi da nas ubedi da je Kosovski boj samo jedna beznačajna bitka za sve, pa i za Turke i da je ono što predstavlja jedan od ključnih momenata u istoriji Srbije na kome je sazidan naš nacionalni identitet, u stvari samo jedan poraz i mit koji moramo da prestanemo da slavimo i obožavamo. Začuđujuće je kako je lako ova neistina, koju je istoričarka nameravala da ugura i u školske udzbenike i koju je jako lako demantovati čak i samo podsećanjem na činjenicu da se prikaz Kosovskog boja nalazi u Aja Sofiji među nekoliko likovnih prikaza najznačajnijih bitaka u istoriji Turske, našla svoje "mušterije" u onom delu Srbije koji i sada agituje da od Srbije nema gore zemlje na svetu.
Ili, što bi, argumentujući svoju tvrdnju da je Srbija autoritarna država, rekao jedan profesor ustavnog prava zaposlen na državnom univerzitetu, sve u tom autoritarizmu gostujući u udarnoj emisiji na javnom servisu: "Nema zemlje u svetu koja je dalje od utopijske države od Srbije". Ende.
Povezane vesti
Za razliku od ove srpske profesorske elite, ovaj moj Bugarin shvatio je da bi dalje negiranje lako proverljivih činjenica bilo loše samo za njega, pa je, kada smo se ponovo videli, rekao da se od našeg poslednjeg susreta informisao o svemu i da je shvatio da je sve istina što sam mu ispričala, pa mi se u skladu sa tim izvinjava zbog svega.
"Ma, ništa, svratite vi ponovo", probala sam da se našalim.
Ovu "epizodu" sa Bugarima nameravala sam da potegnem kao dokaz da se ratovi nikada ne završavaju i da pravi neprijatelji nikada ne iznevere, što se desi čak i sa prijateljima, i nisam ni slutila da će mi u tome pomoći niko drugi nego predsednik Bugarske Rumen Radev. Bivši pilot i vojni general pre par dana je, onako, ni iz čega, uputio apel Evropskoj uniji da "svu pažnju usmeri ka zapadnom Balkanu koji predstavlja kritičnu tačku za bezbednost".
"Mislim da je krajnje vreme da se sve evropske institucije ozbiljno posvete pitanju projekta "srpski svet". To je izuzetno osetljivo pitanje i za nas", apelovao je Radev.
A "srpski svet" je, upozorava se u tekstu medija koji je preneo izjavu Radeva, "drugo ime za Veliku Srbiju i njegov cilj je uspostavljanje kontrole nad susednim zemljama, uključujući i kroz uključivanje u Srbiju teritorija iz Bosne, Hrvatske, Crne Gore, Kosova i Severne Makedonije. Glavni instrument za njegovu realizaciju je Srpska pravoslavna crkva", navodi bugarski medij.
Koliki je taj strah od "srpskog sveta", pre svega od njegove brojnosti, osvestila sam davno dok sam gledala nekakvo rijaliti takmičenje mladih pevača iz regiona kada je neki mladi Makedonac, inače jedan od favorita, pred nastup srpskog pevača ogorčeno šapnuo svojoj koleginici: "Sad ćeš da vidiš kako glasa Srbija", misleći da će srpski glasači glasati za "svoga" i da u toj trci svi ostali nemaju nikakve šanse. Kako se samo prevario. Pa, deda je mogao da ga nauči da se Srbi retko zajedno drže i u ratu, a kamoli u nekom takmičenju talenata.
Činjenica da ni događaji koji poslednjih godinu dana ispituju granice izdržljivosti, inače, žilavih Srba, ne umanjuju strah od "srpskog sveta", skoro da može da bude i kompliment. A nadajmo se i spoznaja. Jer su izgleda oni oko nas pre nas samih shvatili da se u agoniji koja traje i u kojoj još uvek jedni druge ne možemo ni očima da vidimo, a kamoli da vodimo dijalog, ipak iskristalisalo to da većina u Srbiji o suštinski bitnim stvarima za naciju, misli isto. A može se desiti da nam u toj spoznaji najviše pomognu oni od kojih se najmanje nadamo. Ali u koje uvek možemo da se pouzdamo. Njih bar imamo na pretek. A može se desiti da i ovo što sada liči na poraz jednog dana slavimo kao pobedu.
Povezane vesti
Komentari (0)