Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Iskustvo

Neiskustvo će ovim našim studentima, lepo, doći glave. Pa, ima li tamo u tim blokadama neko malo stariji od one brucoškinje sa Medicinskog fakulteta koja je onako nevešto pala u nesvest pred kamerama N1 i pred pitanjem profesora anatomije: "Šta je plenum i čija je to reč?", da ih nauči da je plenum latinska reč i da se u Srbiji ne folira padanje u nesvest ako ne misliš da te ne porede sa albanskim studentima koji su pre 35 godina glumili masovno trovanje ne bi li za to okrivili Srbiju. Kad sam je videla kako podiže glavu da joj kosa ne dohvati asfalt i stiska onaj mobilni u ruci dok joj drugarica ovamo drži noge uvis i prekoreva profesora anatomije da "nanosi stres studentima" zbog koga padaju kao pokošeni, toliko sam se iznervirala da sam se udarila po čelu i iz očaja zavapila: "Jao, bre, ništa ne znate, žao mi je što ste naši, a ne deca nekog našeg neprijatelja".

Onda, iznervirao me i ovaj N1 što na ovakve događaje ne šalje malo iskusnije novinare i kamermane koji znaju iz kod ugla se snima padanje u nesvest, a ne da se vidi kako ova onesvešćena drži glavu uspravno i ne ispušta onaj prokleti mobilni iz ruke. Da je novinarka bila malo iskusnija, mogla je da se snađe, pa da kaže, kao što su se posle na Tviteru ljudi lepo setili, evo studentkinja ima grč, ukočila se, ukočio joj se vrat i desna ruka sa mobilnim. Nije dovoljno da se posle kaže e, profesor je radikal i niko ga ne voli.

Kad su njihove kolege iz zapadnih medija slikale albanske studente i đake još pre 35 godina sve je izgledalo mnogo profesionalnije. Ali albanske studentkinje se nisu brinule za frizuru nego su se grčile, jaukale, valjale po podu, pokušavale da povraćaju, trpele sve što treba ne bi li bile što uverljivije. Do bolnica su albanski studenti tako "otrovani" dolazili u Prištinu i iz drugih gradova čak i peške, i niko im nije usput nudio kiflice, niti masirao noge i lečio žuljeve. Albanskim studentima je bilo dovoljno samo jednom da se kaže da treba da pričaju da su im Srbi kroz ventilacione otvore u školama ubacivali otrov, a nisu se previše bavili trivijalnostima kao što je to da škole nisu imale ventilacione sisteme i da je otrov trovao samo albansku, a mimoilazio srpsku decu. A ne k'o ovi naši razmaženi... Te čuli smo zvučni top, te nismo, te nešto smo osetili, a možda i nismo, zuji nam u ušima, a možda i ne zuji... Umesto, da kažu: "Išao je direktno na mene, gađao me je direkt u glavu, izgledalo je kao neka plavičasta magma, to se kretalo i odjednom nestalo, mislim da je otišlo u pravcu Grocke".

A onda i onaj nesretni profesor, genetičar, sa Instituta za sudsku medicinu, član štrajkačkog odbora na Medicinskom fakultetu, koji je pokušavao da nam objasni zašto je ova mala, kao, pala u nesvest. Kao, ovaj sa anatomije je vikao, a ona je mlada, pa nije navikla na pritisak i, op, pade u nesvest. A on, taj genetičar, sa nekom fazoniranom bradicom, sav ulickan, ne bi mu čovek verovao ni da nije video da ona mala nije pala u nesvest, a ne što je video uživo u programu. Još ti dođe žao onog radikala sa anatomije, odmah pomisliš, gledaj ovog sa ovom bradicom, kako optužuje čoveka ni krivog ni dužnog, a još nas i pravi budalama.

Znači, trebalo je da nađu nekog ko ne izgleda kao da je profesor iz štrajkačkog odbora, nego neki dobri starinski profesor koji bi rekao, istina je, nije pala u nesvest ali uplašila se od radikala, nije znala od straha šta drugo da uradi nego da padne i da se pravi da je u nesvesti. E, to bi čovek i mogao da proguta, a da mu iz sećanja odmah ne izroni prizor onih albanskih studenata koji glume trovanje.

Taman misliš ne može gore, kad evo ih, studenti u blokadi zakazuju novi, nikad veći u istoriji, miting za Vidovdan. Pa da čovek lepo poludi. Šta ih ti profesori uče u školi? Mislim, šta su ih učili dok se još išlo u školu.

Ja bih, da ne bude posle kao sa plenumom, napravila jednu malu anketu pre okupljanja da proverimo da li nam studenti uopšte znaju šta se nama događalo na Vidovdan. Ne samo na onaj pre 636 godina, nego i na onaj pre 111 godina, pa na onaj pre 106 godina, pa pre 104 godine, pa onda onaj pre 36 godina, a onda i onaj pre 24 godine. A na kraju, za ovaj naš slučaj možda i najpoučnije, upravo onaj Vidovdan od pre 17 godina. Za ove ostale neću studentima pomagati, neka pitaju profesore ako su se odvikli od knjige, ali za ovaj poslednji od pre 17 godina ću vam reći. Na Vidovdan pre 17 godina nije se dogodilo baš ništa. A moglo je.

Malo je falilo, tvrdili su novinarski izvori, da se za 28. jun 2008. godine zakaže sednica Skupštine Srbije na kojoj je trebalo da se ozvaniči savez zakletih neprijatelja – vlada demokrata i socijalista. A onda se neko setio da je Vidovdan. Navodno su to bili novinari. To je bilo dovoljno da se sednica zakaže za neki drugi dan. Bilo koji drugi. Vidovdan nije bio dan za to. Zbog svih srpskih Vidovdana pre toga, a pre svega zbog onog 2001. godine kada je tadašnji lider demokrata izručio haškom Tribunalu tadašnjeg lidera socijalista. Zato je vlada Srbije sastavljena od dotadašnjih najvećih neprijatelja 30. juna, dana za nas neopterećenog istorijom.

Pa zašto je onda taj Vidovdan pre 17 godina, kada se baš ništa nije desilo, važan za nas danas, pitate se?

Pa, zato što se baš na taj Vidovdan desilo nešto što nam se ne dešava tako često. A to je, da shvatimo da ćemo, koliko god da smo zavađeni, na kraju morati da živimo jedni sa drugima. I posle Vidovdana.