Kolumna "So na ranu": Šou Petorice mladih

Prvo o pobednicima. Pre 18 godina, na onim izborima na kojima je tadašnji radikal, a kasnije osnivač Srpske napredne stranke Tomislav Nikolić za dlaku izgubio predsedničku trku od Borisa Tadića, te iste večeri, u uvodniku za Politiku, napisala sam da tesnu Tadićevu pobedu ne treba slaviti nego je čitati samo kao upozorenje naroda kome je dozlogrdila bahatost, korumpiranost i bezobrazluk tadašnje vlasti i da će, ukoliko je ne budu tako čitale, demokratama na naplatu uskoro stići veresija od te večeri. Tako se i desilo. Na prvim sledećim opštim izborima, demokrate su izgubile vlast koju od tada, pa narednih 14 godina, do danas, samouvereno drže naprednjaci, uprkos opštoj mobilizaciji opozicionih stranaka koje čak ni tako nisu uspele da osvoje vlast u makar jednoj od opština u kojima su u nedelju održani lokalni izbori.   

I ovi lokalni izbori potvrdili su nekoliko univerzalnih istina. Pre svega onu da je svako sam sebi najveći neprijatelj. Ukoliko vlast, koja opoziciji ni ovaj put nije ostavila ni mrvice sa izborne trpeze, ne shvati da ih ni opozicija, ni obojena revolucija, ni pritisci spolja, ne ugrožavaju toliko koliko bahatost, korumpiranost i bezobrazluk u njihovim sopstvenim redovima, zadesiće ih ista sudbina kao i one koje još po inerciji zovemo demokratama, iako su pravo na taj epitet izgubili mnogo pre nego što su bili počišćeni sa političke scene.  

Samo iskusni političari znaju kako kilometar puta koji bahati lokalni moćnik iz opštinske kase asfaltira do svoje kuće u nekom blatnjavom selu može da baci u zasenak stotine kilometara asfaltiranih autoputeva i brzih pruga po čitavoj zemlji. Ništa što je za poslednjih 14 godina uradila opozicija, a pogotovo ništa od onog što u sećanju imamo na njih dok su bili na vlasti, nije uspelo ni da zaljulja, a kamoli da sruši, naprednjačku vlast. Naprotiv. Opozicija, kako ćemo zvati sve ujedinjene protivnike vlasti, bili oni studenti ili ne, uradila je za rast rejtinga ove vlasti mnogo više nego jedan dobar deo naprednjaka. Ova vlast ima iskustvo, kako ovo na vlasti, tako i ono opoziciono, koje joj omogućava da dobro pročita i poruke građana, kako one ostavljene u biračkim kutijama, tako i one rasute po uličnim protestima, a šta će iz pročitanog naučiti pokazaće da li još jedna univerzalna istina – ona o uticaju vlasti na ljudsku prirodu – ima izuzetke. Oni koji te poruke nisu umeli da čitaju, sada se bore za mesto na nekakvoj misterioznoj studentskoj listi čiji sadržaj kroji dečurlija koju su prethodno ubedili da je moguće raditi ovo što rade poslednjih godinu i po dana samo zato što misliš da si bolji od drugih i da tebi pripada ono što drugima nije namenjeno.   

A tu dolazimo i do još jedne univerzalne istine. Pobednik je postao samo onaj koji nikada nije potcenio svog protivnika. Porazno je, ne politički, nego ljudski, da opozicija ni posle decenije i po ne shvata zašto je izgubila vlast. Činjenica da 14 godina govore kako izbore gube samo zato što su naprednjaci potkupili ili prevarili birače da glasaju za njih otkriva dve stvari o opoziciji. Prvo, da potcenjuju birače jer smatraju da je većina njih glupa, primitivna, neobrazovana i potkupljiva, i drugo, da potcenjuje protivnika, kojima i dalje, kao najveću manu, spočitavaju radikalsku prošlost.  

A radikali su, reći će vam to većina starijih novinara i političara, do pojave naprednjaka, bili verovatno organizaciono najiskusnija stranka, sa najbolje razvijenom infrastrukturom i najposvećenijim članstvom otkad ja, kao novinar, pratim politiku, a to je nekih trideset i nešto godina. U izborni štab radikala tokom izbornih noći bile su uprte oči čak i njihovih najvećih protivnika, jer se znalo da radikali obično rezultate imaju prvi i da su ti rezultati uvek bili tačni. Za novinare je izraz lica Dragana Todorovića, nekada republičkog poslanika radikala i njihovog dugogodišnjeg šefa izbornog štaba, bilo kao lakmus papir, bolji pokazatelj preliminarnih rezultata od bilo kog drugog. Radikali su očigledno znali ono što njihova konkurencija nikada nije naučila, a to je da je važno znati i saopštiti tačne rezultate prvi, čak i ako nisi pobednik, a pogotovo tada.  

Ovu lekciju Aleksandar Vučić je naučio davnih dana kao mladi operativac na terenu u ovoj stranci. Zato su naprednjaci u nedelju uveče prvi izašli sa rezultatima, ovaj put će se ispostaviti i jedini, i rezultati su se i ovaj put ispostavili tačnijim od uličnih izjava anonimnih opozicionara koji su narod pozivali na ulicu. To iskustvo stečeno u radikalima Vučić je nadogradio tokom boravka na vlasti, od svoje stranke napravio dobro organizovanu mašineriju, koju je naučio da, ukoliko hoćeš da ostaneš dugo na vlasti, nema sela sa toliko malo glasova da za njih ne vredi ublatnjaviti cipele. Lično sam više puta za slavskim trpezama slušala kako zvanice iz nekadašnje vlasti posle treće rakije sa nekim neobjašnjivim prezirom govore kako je Vučić takva vrsta teškog bolesnika koji mora da pobedi čak i tamo, u nekom blatnjavom selu Bogu iza nogu. A tamo, „Bogu iza nogu“, dodaju još, narod je prost i neuk, pa ih je lako prevariti i potkupiti. Sličnu stvar sam koliko juče, dan posle još jednog poraza opozicije za ovih 14 godina, čula od jednog opozicionog analitičara koji nam je sa N1 objašnjavao da izbori u ovih deset opština, u stvari, i nisu tako važni kako su nas do juče ubeđivali ti isti i kako je za očekivati bilo da na njima Vučić pobedi jer tamo, u tim malim mestima, žive ljudi koji nemaju više škole osim osnovne i nemaju drugih informacija osim Informerovih, pa ih je zato, je li, lako potkupiti i prevariti. A pošto je pametnih, obrazovanih i lepih, koji bi glasali za opoziciju, nedovoljno u Srbiji, onda je, zaključak se i sam nameće, sasvim opravdano silom uzeti vlast.  

Ovde, pretpostavljate, počinje priča o gubitnicima.  

O gubitnicima smo dosta rekli i kroz priču o pobednicima, jer jedni bez drugih ne idu, ali ipak... Gubitnici i na ovim izborima ne shvataju da su ove izbore izgubili, ne u nedelju, nego onda kada su smislili da se sakriju, bez lica i imena, kao novi, neiskvareni ljudi na famoznim studentskim, isto tako, neiskvarenim listama. Odustajanje opozicije od samostalnih izbornih lista, gluplje je, da se tako grubo izrazim, i od onog novog, što reče Dragan Đilas, glupog imena ujedinjene proevropske opozicije, EU fajv (kojoj i sam pripada) a koje im je nadenuo Brisel.  

Odustajanje od samostalnog izlaska na izbore i skrivanje iza studentske liste, nije ništa nego priznanje da shvataju da ih narod ne bi hteo kada bi znali ko su. Pa, pošto nas narod neće, hajde da ga prevarimo tako što ćemo reći da smo studenti, a nismo, a narod, pošto je glup i primitivan, a to znamo jer glasa za Vučića, onda će da glasa za nas, misleći da glasa za neku tamo decu, za koju taj isti glupi narod misli da su poštena i neiskvarena, a ona su poštena i neiskvarena taman toliko da i sama pristaju na ovu prevaru. Je l’ to taj rad? 

To što oni pred taj narod ne mogu pod svojim imenom, a naprednjaci pred taj isti narod mogu samo pod Vučićevim imenom, jedan je isti problem. Razlika je u tome što naprednjaci imaju Vučića, a opozicija za tu ulogu ne može da ponudi ni jednog od pet lidera koji su sad smislili da se zaklone imenom EU kao smokvinim listom. Otuda ta strastvena mržnja opozicije prema Vučiću. Ne mrze oni Vučića ni zbog kakvih mutnih poslova vlasti, jer nisu jednom neki od njih učestvovali u nameštenim tenderima zajedno sa nekim naprednjacima, a i bez njih, o čemu su istraživački novinari, i moje Pištaljke, pisali, ne jednom. Ovakva strastvena, opsesivna, svakako nepristojna i opasno nezdrava mržnja, posledica je dugotrajne nemoći pred nekim od koga se smatrate boljim i vrednijim i ko ima ono što smatrate da pripada vama. Uvek. Kako u politici, tako i u privatnom životu. Nema tu nikakve ideologije, kao što pokušavaju da nas uvere, jer da ima, onda bi se u proteklih godinu i po dana na ulicama vodio rat proevropskih sa proruskim pokretima, Koštuničinih naslednika sa Đinđićevim nastavljačima, četnika sa komunistima, a ne bi svi oni zajedno na ulicama i po društvenim mrežama proganjali njihove nove najopasnije neprijatelje – „neutralne“. Neutralni su oni koji bi mogli da glasaju i za opoziciju, ali neće. Pa, čak kada neutralni ne glasaju ni za Vučića, oni su opoziciji mrskiji od Vučićevih glasača, jer na njih opozicija polaže pravo, samo zato što su nekada davno možda glasali čak i za njih.  

Ta netrpeljivost prema takozvanim „neutralnima“ otkriva i to da se opozicija još nije odmakla od one istrošene priče o famoznim belim listićima, sa kojima poistovećuju „neutralne“ a zbog kojih su, kako vole da misle, pre 14 godina izgubili izbore od naprednjaka. Neutralni su, smatra opozicija, krivi zato što oni ne uspevaju da pobede na izborima, jer neutralni glasaju kako kad, nekad ovako, a nekad skroz drugačije. 

A to opet navodi na zaključak da današnja opozicija i dalje ne shvata da birači koji su jednom glasali za njih ne pripadaju njima, da oni koji su jednom glasali za njih, sutra mogu da glasaju za nekog drugog, Vučića, na primer, makar i samo zato, a pogotovo zato, što im je taj drugi izgradio neki put, napravio prugu ili doveo vodu u selo. I u pravu je opozicija kada kaže da se glasovi birača kupuju. Tačno, kupuju se svime onim što radite za narod kada imate priliku da vršite vlast. Isto se tako i gube.  

Tako dolazimo i do naroda.  

Sećate se šta je onaj seljak rekao Vuku Draškoviću pre nekoliko decenija kada ga je ovaj pitao da li će da glasa za njega? Rekao mu je: „glasaću za tebe kad pobediš“. Iako je taj komični trenutak kasnije korišćen da se na pežorativan način ilustruje priroda i karakter biračkog tela u Srbiji, taj anegdotski momenat otkrio je i sve ono što je ovom narodu ostalo u nasleđe iz iskustva sa vlastima uopšte. Istina je, kao što neki pogotovo sada vole da istaknu, da narod u Srbiji voli da ima vođu. Voli narod i čvrstu ruku, voli da mu vlast s milošću da čak i ono što mu zakonski pripada, voli da zna ko njime vlada imenom i prezimenom, ne i skraćenicom od imena stranke, voli sigurnost, jer veruje onom čije poteze može da predvidi, voli da ima dosta ali taman toliko da može da se žali da mu fali još, voli da vlast vlada i vodi, a ne da da narodu da radi šta hoće. Kao što deca ne žele da im roditelji budu drugari nego oslonac i sigurnost. Jeste, infantilni smo. I još mnogo toga. Ali, narod, pogotovo onaj bez škole, ne podnosi prezir. I osetljiv je na njega. Jer je naučio da oni koji preziru makar jednog čoveka ne mogu da vole ni jednog drugog. Osim sebe. 

To „glasaću za tebe kad pobediš“ nije značilo, kako su političari skloni da tumače, da se taj seljak plaši, pa zato glasa za vlast, da je glup ili podmitljiv, to je značilo da i on zna da glasač vredi političarima samo dok se bore za vlast, a političar glasačima tek kad dođe na vlast. Nije tu u pitanju ni strah ni glupost, kako olako neki misle. Samo suptilna poruka koliko biračima vrede predizborna obećanja političara. Ona koja im se prodaju na izborima. A, priznaćete teško je biračima, posebno onima koji imaju samo osnovnu školu, prodati listu koja se zove „Mladi Kula“, a u čije ime govori čovek od pedesetak godina, koji dan posle izbornog poraza kaže kako su za njega „Mladi Kula“ pobedili. Oni za njega pobedili, isto kao što je on za njih mlad. Stvar je u perspektivi.  

A kad govorimo o perspektivi dolazimo i do nas novinara. 

Da ima pravde sve jedan mandat koji je opozicija osvojila na ovim opštinskim izborima trebalo bi da poklone novinarima N1 i Nove, koji su za osvajanje tih mandata uradili više nego sve opozicione stranke i njihovi lideri zajedno. Kampanja koju su novinari N1 vodili pre izbora, onda njihovo zalaganje na terenu, a sada i nadljudski napori da razočaranu opoziciju trgnu iz letargije i šoka i probaju da ih animiraju da izađu na ulice i izgubljenu pobedu potraže na ulici, kako je to srčano jednom od opozicionara predložila iskusna novinarka ove televizije u programu uživo, morao bi da bude nagrađen i nekim mandatom. Jer, ruku na srce, pokazali su se bolje i od Informera. Dakle, nema dalje. 

Bila bi nepravda da na kraju, ne pomenemo i posmatrače.   

O posmatračima izbora imam da kažem samo jednu stvar. Nema boljeg posla u Srbiji, a možda i na svetu. Već neko vreme, priznajem, maštam da imam posao koji imaju Raša i Vukosava. Mislim na ono dvoje ljudi koji vode Crtu, koja već 15 godina posmatra izbore i radi na sređivanju biračkih spiskova. Otkad Raša (Nedeljkov) i Vukosava (Crnjanski) posmatraju izbore i rade na sređivanju biračkih spiskova, prema njihovoj oceni svaki izbori su gori od onih prethodnih. Sada je, pretpostavljate, najgore. Toliko je loše, kako je saopštila Crta (parafraziraću), da se više ne može govoriti o izbornim nepravilnostima već o tome da u Srbiji nema izbora. Znači, baš, baš katastrofa.  

Neko naivan bi pomislio da Raša i Vukosava svoj posao ne rade dobro čim za 15 godina nisu uspeli da urade ništa čime bi mogli da se pohvale, nego je sve iz godine u godinu gore. Neko naivan bi pomislio da će Rašu i Vukosavu posle 15 godina da pozove neko od onih koji im daju tri, četiri miliona evra godišnje da srede spiskove i te nepravilnosti na izbornim mestima i da im kaže: „Slušaj ti Rašo, je l’ ti znaš kako se to radi ili ne znaš, ako ne znaš, da mi nađemo nekog ko zna, pa, da njemu damo tri, četiri miliona da sredi konačno te spiskove i dokaže neku nepravilnost na izborima“. I mene je počelo da brine što moj Raša nema baš ničim da se pohvali da je uradio za ovih 15 godina, nego je danas sve gore nego onda kada je on počeo da ispravlja. Ali, neeeee. Brinula sam potpuno bezveze. Raša tačno zna kako se to radi.  

Pa, šta bi Raša radio kad bi u Srbiji nešto bilo kako treba?