Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Popravka

Svekar je odmah rekao da su cevi bugarske proizvodnje i da su zato istrulile, a eksperti iz toplane, dve nezavisne ekipe od po tri stručnjaka, nisu hteli da mi kažu kakvih, samo da su stručnjaci, utvrdili su da su cevi „dosta i trajale”. Ja lično isto sumnjam na Bugare, što, priznajem, može biti i posledica činjenice da su Bugari u drugom ratu zapalili kuću moga dede i dobar deo sela odakle potiču moji. Uglavnom, cevi su procurele na onom delu koji se nalazi u mom plafonu, a komšijskom podu i poplavile moju kuhinju.  

Prva ekipa od tri stručnjaka iz toplane brzo je stigla na lice mesta. Natmuren pogled bez ulaska u kuhinju, onako s vrata, grimasa, odmahivanje rukom i presuda – mora da se ruši plafon, zid i kuhinja.   

– Čekajte ljudi, kako odmah sve da rušite, pa pogledajte malo bolje, prođite bliže – pozivam ih da se umilostive uz objašnjenje da nemam novca da renoviram kuhinju posle njihove popravke.  

– Ne brinite ništa, sve mi vraćamo u prvobitno stanje, biće i bolje nego sada – odgovaraju stručnjaci samouvereno i ubrzo odlaze uz kratko objašnjenje da će nam se javiti kad i kako će se radovi obaviti.  

Druga ekipa je došla dva dana kasnije. Još trojica. Opet zabrinut stručan pogled u plafon, bolna grimasa, odmahivanje rukom i … 

– Gospođo, mora da se buši velika rupa na plafonu, to će naša stručna ekipa, ekipa stolara će da iseče deo drvenog pregradnog zida, onda će ekipa varilaca da iseče cevi i zavari nove, posle će građevinska ekipa da zatvori rupu na plafonu, pa opet stolari da zakrpe rupu u zidu i na kraju molerska ekipa da okreči. Možda će morati kuhinja da se skine… vratićemo sve kako je bilo, naravno, ništa ne brinite… 

Tu sam već počela da paničim, jer čim čujem nekoga da kaže da ništa ne brinem, u meni se probudi neki, priznajem, primitivni instinkt koji me tera da se spremam za neku nevolju…

Uglavnom, dogovorismo datum… biće to onog dana kada se njihove sve ekipe već pomenutih zidara, varilaca, molera i ostalih stručnjaka neophodnih za ovu komplikovanu operaciju, vrate sa odmora i kad se moja ekipa, ja i muž, vratimo sa odmora, pa da rešavamo problem... ipak je to hitna intervencija… 

Ja na odlasku ljubazno, plačnim glasom upućujem poslednji apel da, što bi rekli, još malo kreativno razmislimo, možda ne mora baš sve da se ruši, međutim oni kažu nema druge, brener je u pitanju, nećete valjda da se zapali zgrada zbog vaše kuhinje, to je 2000 stepeni, je l’ vi gospođo znate šta je to?... Ja se ućutah, taman posla da zapalim zgradu zbog poplave u mom stanu… 

Odmor mi je prošao u zamišljanju predstojećeg rušenja i raščišćavanja nereda koji će majstori ostaviti za sobom… Vratili smo se dan pred dolazak majstora… Stigli su sledećeg jutra pola sata pre dogovorenog termina. Nova četvorica.  

Ulaze u kuću jedan po jedan, traže gde su cevi, gledaju u plafon, jedan od njih, valjda glavni šef, strogo zaključuje da mora velika rupa u plafonu, kuhinja da se skida i da se seče rupa u pregradnom zidu, ostali klimaju glavom, valjda se slažu i izlaze iz stana… Ja pitam onog glavnog što velika rupa a ne mala, dobijam stručan odgovor da ne može mala rupa, dodaje da ja to ne razumem, verovatno zato što nisam stručna. Jedan sa testerom u ruci mi saopštava da postoji velika verovatnoća da drveni pregradni zid koji budu sekli neće moći da vrate u prvobitno stanje, gledaće da mi ne naprave veliku štetu. Onaj glavni mi traži merdevine i neku zaštitu za zidove zbog varenja... 

Malo mi neprijatno, ali ipak priupitam, dok idem po merdevine, kako to da gradska toplana nema merdevine, nemaju azbestnu zaštitu, kako traže od mene da imam alat koji je potreban njima, i kako to misle da mi sve sruše i da ostave da sama popravljam, glavni počinje da preti da može da odvede ekipu pa čak i da isključi vertikalu u zgradi da ostane bez grejanja. Kaže može i to ako hoće… i izađe… 

Tu sam se susrela sa prekornim pogledima moje familije koja već ima iskustva sa nevoljama u koje nas je dovodio moj dugi jezik. Majka me je i ovom prilikom podsetila da lepa reč gvozdena vrata otvara pa bi mogla da sredi i dve bugarske cevke, a onda se usput prisetila i svih mojih konflikata sa profesorima u školi, sa šefovima na poslu i sa ljudima na visokim funkcijama sa kojima sam se zamerala jer ne umem da oćutim i moram da kažem šta mislim. Onda je usledio i čuveni primer kako su ona i tetka Dana uspele da spasu sigurne smrti u leskovačkoj bolnici moga ujaka samo lepom rečju jer su lekare lepo zamolile da im izleče jedinog preostalog brata. Lekari su se, nastavlja, sažalili i spasli ga. Nisu ga ostavili da umre, kako to obično čine, valjda, kad nalete na brbljivicu kao što sam ja. Ne možeš odmah da se svađaš, nego lepo zamoli, uči me moja majka. Bezuspešno već pola veka. Kad je pitam od koga sam naučila sve što ne treba, samo slegne ramenima i kaže da takav slučaj u familiji još nije bio, i onda sasvim neprimetno, iskosa uputi jedan neprimetan pogled ka mom ocu. On to obično ne vidi, ali ponekad, kao da predoseća, kaže: „Sad ličiš na mene, je l' da?”  

Čim smo našli sav alat potreban majstorima pristupili su radovima. Sve je ličilo na komplikovani zahvat na otvorenom srcu. Zabrinuti pogledi, ignorisanje svih mojih pitanja, kao što to obično rade lekari sa pacijentima, komunikacija žargonskim rečnikom i tajnim signalima radnika toplane, glavni u ekipi postavlja mi pitanja preko svog pomoćnika i na kraju mi, naravno preko njega, upućuje zahtev da ućutim jer počinje operacija. Svi me prekorno pogledaju, oni već i ne dišu, gledaju bogobojažljivo u plafon odakle dopire zvuk bušilice. Posle minut, sa plafona počinju da otpadaju komadi betona i u jednom trenutku, kada je iščekivanje već dostiglo vrhunac, kroz plafon se probija zrak svetlosti. Još nekoliko odlučnih i preciznih pokreta bušilicom i rupa je probijena. Tenzija raste, jedan od njih, onaj što ne komunicira sa nama, pogotovo sa mnom, seče cevi, ja izlazim, ne mogu da gledam, čujem kad su završili sečenje, ona dvojica mojih stručnjaka, svekar i muž, kao nešto komentarišu, i saopštavaju mi da je najgori deo prošao. Ja se vraćam u salu, ovaj, u kuhinju, vidim kako onaj na merdevinama stavlja azbestnu ploču koju sam tražila da mi ne bi zapalili kuhinju, stavlja nove cevi i počinje da ih vari. Opet napetost, svi ćute... posle pola sata varilac oglašava kraj. Gotovo... mislim, ne kaže on ništa, samo pogleda ovog što mu pomaže, doda mu brener i silazi sa merdevina… mojih… ja shvatam da je razgovor opet dozvoljen i postavljam par pitanja… je l’ to sve, kako znaju da je sve dobro zavareno, šta ako cevi počnu da puštaju kad puste vodu, ko će da zatvori rupu na plafonu, ko će da okreči, je l’ treba da zovemo ponovo toplanu… njih dvojica me ne gledaju, okreću se mom svekru i onaj glavni kaže:  „Ovo je gotovo, doći će ekipa da zabetonira rupu i druga da okreči i ofarba cevi, mi smo završili, tu više ne može ništa da curi“. Svekar ponosan što se njemu obraća, klimne zaverenički glavom, i više me ni on ne gleda. Muž me blago rukom dodirne pokazujući mi da se sklonim iz kuhinje jer smetam… niko od njih ne progovara… sa mnom… skupljaju stvari, pozdravljaju se sa ovom dvojicom mojih stručnjaka i odlaze… Kad se zatvore, vrata njih dvojica još neko vreme komuniciraju samo između sebe, na mene ne obraćaju pažnju, sve dok svekar ne kaže mom mužu da mu trebaju neke krpe, a muž se okrene prema meni i kaže da im trebaju neke krpe.  

Njih dvojica su mi rekli da izađem, kao oni će to sve, ja sačekala jedno pola sata da izađu iz kuhinje uz konstataciju da ne treba to sad detaljno čistiti jer će ekipe za vraćanje u prvobitno stanje opet da naprave nered, pa ćemo to tad detaljno. Onda uzmem one moje krpe i detaljno obrišem i spremim kuhinju za stručnjake iz toplane da sve bude čisto kad dođu da naprave nered. Dva dana smo se svađali samo u dnevnoj sobi koja je daleko od kuhinje zbog one rupe na plafonu. Ovaj moj se setio posle nekog vremena da ne moramo da šapućemo jer je komšija odozgo gluvonem. A onda sam se ja setila da nije i slep i da može da nas vidi kroz onu rupu na plafonu pa smo ipak ostali u dnevnoj sobi. Posle drugog dana došli stručnjaci iz toplane, zakrpili rupu na plafonu, i rekli da će doći druga ekipa da prefarba šipke i okreči plafon. Nisu došli više nikada.  

Nikada više ni stvari se nisu vratile u prvobitno stanje, kako su obećali ovi iz toplane. Ova dvojica, moj muž i svekar, i danas povremeno razgovaraju sa mnom kao onaj što je rukovao brenerom, ne gledaju me, ne čuju me, i kad mi se obraćaju ne rade to direktno. Doduše, ako je za utehu, čim mu otac ode, ovaj moj prestaje da glumi radnika toplane.