Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Nagrada

"Nema veće nagrade od reči gradonačelnika Prištine Perparima Rame: ’Rad gospođe Kandić prevazišao je etničke i nacionalne granice, odajući počast svim žrtvama prošlosti’“, izjavila je osnivač Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić pošto joj je Rama svečano uručio ključ grada Prištine i proglasio je počasnim građaninom tog grada zbog, kako je naveo, „njene uloge u dokumentovanju srpskih zločina tokom rata na Kosovu“.

Lepo. Makar neko sa srpskim imenom i prezimenom da dobije takvu titulu, kad već nije mogao profesor Andrija Tomanović, hirurg koji je otet 24. juna 1999. godine i kojem se ni danas ne zna grob.

„Andriju sam sreo uveče, uoči otmice. Rekao sam mu: ’Doktore, moramo da idemo odavde, opasno je. Sa svih strana stižu vesti o zločinima, ubistvima i otmicama’. On kaže: ’Ne pada mi na pamet! Hiljadama Albanaca sam spasao život, potrebni smo ljudima ovde. Sutradan sam napisao vest da je nestao’“, svedočio je svojevremeno čuveni novinar Milivoje Miki Mihajlović.

Andrija je samo jedan od oko 40.000 Srba koji su do rata na Kosovu i Metohiji živeli u Prištini, a koji više nije tamo. Na ovaj, ili onaj način. U samoj Prištini ih je od tih 40.000 ostalo petnaestak, kako navodi „Kosovo onlajn“.

Malo više ih je bilo u septembru 2001. godine kada sam ih obišao prvi put posle rata. Svi su živeli u stambenoj zgradi koja se zvala „JU program“, pod zaštitom Kfora.

Tog Kfora nije, međutim, bilo 17. marta 2004. da ih zaštiti, ali su uspeli posle višečasovnog pakla da se evakuišu iz zgrade u kojoj su stanovi u prizemlju već bili zapaljeni. Dragan Smiljanić, koji je tada živeo u toj zgradi, zadobio je 12 uboda nožem.

Nataša Kandić je titulu počasnog građanina Prištine dobila 27. aprila, povodom dana nestalih lica koje prištinske vlasti obeležavaju u znak sećanja na masakr koji su 1999. godine u selima Korenica i Meja počinile srpske snage u znak odmazde zbog ubistva petorice policajaca.

Ona je tim povodom obišla i memorijalni centar u kojem je sahranjeno 270 žrtava ovog zločina, od kojih se 15 njih još vodi kao nestalo. Da li je tamo nekog ošamarila?

I to je lepo. I razumem što joj je tog 27. aprila bilo važnije da bude u Prištini, nego u Donjoj Gradini, gde je u isto vreme obeležavan Dan sećanja na žrtve ustaškog genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – ipak joj je Rama uručio ključ i nagradio je onim lepim rečima.

Ali ako ove godine iz opravdanih razloga nije stigla do Donje Gradine, da li je bilo koje godine stigla tamo? Ako nije mogla 27. u Donju Gradinu, da li je mogla na onu, kako je to bivši predsednik Hrvatske Stjepan Mesić nazvao, „proslavu u Jasenovcu“, koju je hrvatski državni vrh organizovao pet dana ranije?

Kako to da Nataša Kandić nikada nije stigla ni na jednu komemoraciju srpskih žrtava, jer nije moguće da joj baš svaki put dodeljuju ključ nekog grada u kojem Srba više nema?

Do nekih ne bi morala ni da putuje. Na primer na onu žrtvama NATO bombardovanja RTS-a. Ili je, možda, i bila, samo ju je zaklonio Veran Matić, pa se ne vidi.

Čini mi se, dakle, da Perparim Rama njen rad i ne poznaje tako dobro kao što misli, jer izgleda da ne „odaje počast svim žrtvama prošlosti“. Ili, možda, Srbi nemaju žrtve. Da se nije raspitala, tokom posete Prištini, o sudbini gorepomenutog Andrije Tomanovića i ostalih 566 nestalih Srba?

Simpatično je i što Nataša Kandić veruje da „BIA i njeni naredbodavci postaju realna opasnost za državljane susednih zemalja i za stabilnost u regionu“, jer je „hrvatski državljanin proteran posle sedam godina života u Beogradu“, o čemu „treba obavestiti Martu Kos“. Onih 500.000 koji su živeli ceo život u Krajini i drugde u Hrvatskoj su, verovatno, sami to tražili i zaslužili. O ovima iz Prištine i da ne govorimo.

I onda Nataša Kandić koja prima ključ grada u kojem proterani Srbi ne mogu da dođu do ključa svog stana kaže da „nije moralno sastati se sa osobom koja je dan pre postavljenja za premijera Vlade Srbije kupila kuću od milion evra“, aludirajući, valjda, na to što se rektor Beogradskog univerziteta Vladan Đokić udostojio da sa Đurom Macutom razgovara o rešavanju krize koja potresa Srbiju.

Kao da je kupovina kuće, pa makar ona bila vredna i milion evra, krivično delo. Novac, možda, jeste stečen krivičnim delom, ali to bi tek trebalo da se utvrdi nekom istragom, ili bi da sudi isto onako kako je sudio i njen otac, za koga se tvrdi da je kao major Ozne ubijao mladiće po Šumadiji i bacao ih u bunar, a i da je učestvovao u likvidaciji mitropolita Joanikija Lipovca.

I onda usledi ocena da su „studenti koji trče putevima nekadašnje zajedničke države više doprineli miru i pomirenju nego svi mi – aktivisti, političari i međunarodna zajednica u ovih 35 godina od kraja rata“.

Ne znam tačno kojim ključem izmeriti njen doprinos miru. Da li onim prištinskim ili nekim drugim, ali čini mi se da on i nije tako značajan, kao što ga Rama predstavlja. Možda je ravan njenom doprinosu borbi protiv mobinga u sopstvenoj firmi koji ovih osmoro zaposlenih u Fondu za humanitarno pravo nisu ispravno shvatili ,pa su je 2023. tužili za zlostavljanje na radu i druga kršenja zakona.

Ali studenti koji doprinose miru i pomirenju tako što ih u Virovitici dočekuje zabrana ćirilice, na šta je dokumentovano ukazao novinar „Dojče velea“ i „Vremena“ Nemanja Rujević („natpis ’dobrodošli’ sklonjen po nalogu policije – zbog ćirilice. ’Da ne bi nekog isprovocirao’“)?

Taj doprinos miru mi liči na ovaj njen – odrekneš se svega svoga i onda te ugoste i počaste večerom. To se nekad zvalo „prodao veru za večeru“, a ne „doprinos miru“. A što je najgore, ni onda te ne vole, samo imaju više razloga da te preziru.

Sledeći korak u takvom „doprinosu miru“ je da mirno i civilizovano, bez mnogo gunđanja, odeš na klanje, da bi te posle neki Mesić „proslavljao“. To je ključ.