Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Jasenovac i Bogoslovija stara

Negde u isto vreme dok se u Sinju, uoči koncerta Marka Perkovića Tompsona, orila neoustaška pesma "Jasenovac i Gradiška Stara", plenumaši Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu su se našli za nadležne da nam objašnjavaju kako "u vreme obeležavanja ratne operacije Oluja (dobro nisu napisali vojno-redarstvene akcije), nije pametno dolivati ulje na vatru", pa studenti ne bi trebalo da pešače do najvećeg srpskog stratišta.  

Blokaderi-bogoslovi ništa nisu imali protiv pešačenja do Brisela kod branitelja Tonina Picule i Stivena Bartulice i njihovih poslanica, niti su se protivili biciklanju do Strazbura, ali pešačenje do Jasenovca (ili Gradiške Stare), hodočašće kod svetih mučenika nije dobra stvar, jer se "mora biti jako oprezan prema mentalitetima ljudi kroz čije krajeve se prolazi".  

Ovo utoliko pre što su hrvatske "emocije dublje, i za njih Drugi svetski rat (i sve ono što se u njemu zbivalo) i poslednji rat predstavljaju jednu neodvojivu stvarnost". 

Hrišćanski je, je l' da, biti empatičan i brinuti o emocijama Tompsonovih fanova.  

Onima kojima su takvi 1941. klali očeve i 1991. sinove, Drugi svetski rat i "poslednji rat" nisu jedna neodvojiva stvarnost. Pod uslovom, naravno, da se u ovom slučaju uopšte radi o bilo kakvoj stvarnosti jer, kako kažu, "na Jasenovcu se lome koplja, i lomiće se još dugo, sve dokle se ne prihvati istina". Samo ne kažu koja je to istina. 

Hrišćanski je biti i empatičan prema ono malo Srba što je ostalo da živi u Hrvatskoj, a i u BiH.  

"Studenti će možda i proći bez incidenata, ali će se maltretiranja ponovo i intenzivnije dešavati nad našim narodom koji i dalje ostaje tamo da živi nakon što se mi vratimo u svoju Srbiju", pišu oni.  

Znači, u redu je ići u Varaždin, iako tamo zabranjuju ćirilicu, ali nije u redu ići u Jasenovac da na sledeći Tompsonov koncert ne bi došlo milion ljudi. Kao da ovih 500.000 nije dovoljno.  

Zapravo, bolje je o Jasenovcu, a i o onoj "vojno-redarstvenoj akciji" ćutati i kada smo u Beogradu da ne bismo, kako kažu bogoslovi-plenumaši, "uzburkali već nabujalu reku loših emocija i uvreda i političkih manipulacija između Srbije, BiH i Hrvatske", a u takvim "manipulacijama uvek strada nedužan narod". 

Zar vam do sada nije jasno da je bolje da Srbi ćute o Jasenovcu, a da o „vojno-policijskoj akciji“ govore u superlativu, a ako ne mogu to, onda makar neutralno. 

Dobar primer za to nam daju na kraju svoje poslanice: "Apelujemo i molimo sve kolege sa ostalih fakulteta da se ne kači objava o Oluji, kao što nismo okačili ni za Srebrenicu."  

Nemoj da bi neko zucnuo nešto o "Oluji", a još manje o Jasenovcu, jer, kako kažu, "moramo biti svesni da narod u Hrvatskoj shvata poslednji rat kao konačno ispunjenje svojih ciljeva koji datiraju još od vremena pre Drugog svetskog rata".  

Previše bukvalno su shvatili ono "ako te ko udari po desnom obrazu tvome, okreni mu i drugi". 

A i "sada nam podele nisu potrebne". 

Ne znam samo na kakve podele to studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta misle kada istovremeno pozivaju na protest ispred Patrijaršije. Da ne pominjemo kako su onomad maltretirali svog dekana. Prema njemu nisu imali istu vrstu razumevanja kao za one što su ostvarili svoje ciljeve još od pre Drugog rata. 

Poslednji put da se ja sećam, proteste ispred Patrijaršije održale su Žene u crnom (nije fetiš, valjda) u maju 2019. Sećate se, to je ono kada se jedna od blokaderskih predvodnica, profesorka Biljana Stojković hvalila svojim abortusima. 

Pre toga, 2014. ispred Patrijaršije su protestovali dvostruko raščinjeni monah Dragan Davidović poznat i kao "Antonije" (njega nije raščinila samo SPC nego i raskolnička "eparhija raško-prizrenska u egzilu", poznatija i kao "artemijevci". 

Kad smo već kod "artemijevaca", i oni su protestovali ispred Patrijaršije 2010. godine zbog raščinjavanja svog duhovnog vođe, bivšeg episkopa raško-prizrenskog Artemija. 

Dakle, do sada su ispred Patrijaršije protestovale pristalice abortusa i zagovornici neposlušnosti koji se predstavljaju kao "branitelji istinskog pravoslavlja". A poslušnost se u pravoslavlju smatra jednom od osnovnih i neizostavnih vrlina. 

Artemije, sve i da je bio najneviniji na svetu i da je bio žrtva bezumnog progona, trebalo je to da prihvati kao svoj krst i sa smirenjem se nosi sa nedaćama koje su ga snašle, poput recimo Svetog Nektarija Eginskog. To je situacija kada se okreće drugi obraz, a ne pitanje Jasenovca.  

A drugi obraz ne okreću ni podstrekači aktuelnog protesta ispred Patrijaršije, razrešeni sveštenik i otpušteni profesor Bogoslovskog fakulteta Vukašin Milićević i urednik sajta "Teologija.net" Blagoje Pantelić. 

Ne želim uopšte da ulazim u meritum crkveno-sudskog procesa koji se trenutno vodi protiv njih, jer, za razliku od novinarke "Radara" koja u svom neznanju, između ostalog, misli da je zabrana pričešća ravna ekskomunikaciji iako je to relativno česta praksa u Crkvi, znam da nisam dovoljno potkovan za tako nešto, ali sasvim je očigledno da se radi o dvojici predstavnika nekakve "teologije bunta" koja se zapatila u određenim krugovima naše Crkve, a koja je po svojoj suštini potpuno suprotna pravoslavlju. 

Za njih dvojicu se može slobodno reći da kontinuirano već godinama, uprkos svim upozorenjima i pozivima na smirenje i smernost (jedan od njih dvojice se čak ironično samonaziva "naša smernost"), vode anticrkvenu kampanju. 

I tu im se mora odati priznanje, jer malo je tako pametnih, obrazovanih i sposobnih da ovako vešto i sistemski urušavaju temelje institucije kojoj formalno pripadaju. 

Da ne ulazimo sad u detalje (previše je toga što se može navesti), podsetiću vas samo da je Milićević za N1, kako je preneo "Radar", rekao da je isključenje iz Crkve (koje mu sad preti) "najveće odlikovanje koje jedan vernik može da dobije od ovakve SPC". Ako je tako, zašto se onda tome protivi? 

Stvar je u onoj gorepomenutoj kampanji. Obojica su uporno i temeljno radila na tome da dođe do ovoga da bi se od toga napravio "skandal" koji će zdušno eksploatisati mediji koji isto tako već godinama vode vrlo agresivnu i sveobuhvatnu anticrkvenu kampanju. 

U ovom poduhvatu, nažalost, imaju svu moguću moralnu (ako se tu o moralu može govoriti), intelektualnu, organizacionu i logističku podršku mitropolita nemačkog Grigorija i još nekih. 

Tu je i penzionisani sveštenik Nenad Ilić, koji se deklarativno zalaže za poštovanje zakona i institucija, a sam ih odbacuje kada mu je to zgodno i dopušta sebi da ga mitropolit Grigorije rukopoloži za sveštenika suprotno crkvenim kanonima. 

Patrijarh Pavle za života to nije dozvoljavao, a patrijarh Porfirije ga je ubrzo po stupanju na tron Svetog Save penzionisao. Možda ga zbog toga i toliko napada i svoju virtuelnu pastvu huška protiv njega. 

Cilj ovog sveobuhvatnog poduhvata, mnogo šireg od ovde pobrojanog društva, može se jasno razaznati i pukim pogledom na botovske komentare na vest N1 o pojavljivanju Vukašina Milićevića pred Crkvenim sudom – zahteva se "reforma" naše "zatucane crkve" koja bi da, kako kaže Milićević, "pali lomače ispred Hrama Svetog Save". 

"Reforma" bi, i to je potpuno jasno, predstavljala uništenje Srpske pravoslavne crkve kakva nas je očuvala kroz vekove i koju je bivši glavnokomandujući američkih snaga u Evropi, general Ben Hodžis otvoreno opisao kao "glavnu prepreku" za ostvarenje američkih interesa u ovom delu sveta. 

Zahvaljujući ovim pristalicama reforme dočekali smo da zaista konačno na ulicama Beograda ne protestuju demonstranti nego protestanti. Oni pravi.