Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Tri Napoleona protesta ili - istinita priča o trojici careva u jednoj blokadi

Postoji priča kako je u hladnim, kamenom zidanim hodnicima bolnice Bisetr, institucije za mentalno obolele muškarce kasnih 1830-ih, dežurni lekar dr Žan-Etjen Eskirol imao neobičan eksperiment na umu. U bolnici se nalazilo više pacijenata koji su tvrdili isto – da su Napoleon Bonaparta. 

Trojica od njih – nazovimo ih Anri, Žan i Luj, pošto njihova prava imena nisu zabeležena – u svojim odvojenim sobama nosili su papirnate šešire, šetali ukrug i diktirali "naređenja generalima". Sva trojica su odbila bilo kakvu terapiju koja bi narušila njihov "suverenitet". Smatrali su sebe izgnanim carom Francuske, koji je ili uspeo da pobegne sa Svete Jelene ili je na tajnom zadatku u Parizu. 

Iz radoznalosti, ali i u terapijske svrhe, dr Eskirol je odlučio: staviće trojicu Napoleona u istu sobu. Pomoćnici su ih, jednog po jednog, doveli u prostoriju sa tri drvene stolice. Sva trojica su ulazila samouvereno, uz blag kivni pogled ka ostalima. 

Prvi Napoleon (Anri), čovek oko 50 godina, sa sedom bradom, odmah je zauzeo centar sobe i rekao: "Moje carstvo nije palo. Ja sam samo u izgnanstvu. Vi ste moji podanici?" 

Drugi (Žan), mršav, mračan, odmah je planuo: "Impostore! Ja sam car Francuza. Vi ste britanski špijuni!" 

Treći (Luj), mlađi od ostalih, šepao je i šaputao: "Oni me drže ovde kao u Tulonu. Ali ja ću pobeći i vratiti se u Pariz".

Dr Eskirol, koji je posmatrao skriven iza paravana, zabeležio je naredne minute kao jedan od najfascinantnijih primera sudara zabluda veličine. Sva trojica su, umesto da posumnjaju u svoju ulogu, počeli da se svađaju, viču, optužuju jedan drugog za prevaru. Niko nije bio spreman da popusti. 

Kada je Žan prišao Anriju i pokušao da mu skine šešir, ovaj je viknuo: "Ne diraj krunu Francuske!" 

Luj je počeo da viče da su obojica ludi, ali da on nije Napoleon Bonaparta već "novi Napoleon, reinkarnacija za Treću imperiju". 

Dr Eskirol je u svojim beleškama zapisao da nijedan od trojice pacijenata nije pokazao ni najmanji znak sumnje u sopstveni identitet, čak ni kad su bili suočeni s drugima koji su tvrdili isto. To je, po njemu, dokazalo da je zabluda veličine neprobojna za logiku ili sukob s realnošću, jer ona nije racionalna konstrukcija – već deo osnovnog egzistencijalnog identiteta pacijenta. 

"Svako je uveren da je on jedini car – jer mu je to potrebno da ne bi bio niko", zapisao je. 

Daleko od toga da su u to vreme zabeležena samo ova tri slučaja. U 19. veku u francuskim, ali i engleskim psihijatrijskim ustanovama, psihijatri su se susretali s mnogobrojnim pacijentima koji su tvrdili da su Napoleon, a zabluda veličine otad postaje klasičan klinički fenomen. 

Psihoanalitičari poput Frojda i kasnije Junga uočili su u ovim pojavama nesvesnu potrebu pojedinca da pobegne iz osećanja beznačajnosti, poraza ili gubitka identiteta i da svom životu da neki smisao. 

Na ovu priču o Napoleonima i zabludi veličine me je profesor Jovo Bakić svojim govorom na protestu u Krnjači, gde, kao uostalom i tokom drugih svojih nastupa, deluje kao da je umislio da je neki veliki revolucionarni vođa.  

Da li Mihail Bakunjin, ruski aristokrata koji je postao otac anarhizma, najpoznatiji i najdosledniji revolucionarni anarhista 19. veka, ili Nestor Mahno, ukrajinski "anarhistički ataman", vođa anarhističke armije u Ukrajini tokom građanskog rata u Rusiji koji se borio i protiv crvenih, i protiv belih – ne znam. Možda je i Trocki. 

Deluje kao da bi voleo da je Bakunjin, koji je sistematski uobličio viziju anarhizma kao revolucionarnog pokreta, suprotstavljenog i kapitalizmu i državnom socijalizmu, ali do sada nije uspeo da sastavi iole ozbiljniju ideološku postavku koja ide dalje od jurenja, jahanja, dinstanja i prženja. 

Kao da je od Bakunjina uspeo da razume i usvoji samo da je "strast za uništavanjem istovremeno i stvaralačka strast", a on toliko želi da stvara. 

Deluje i kao da bi voleo da je Mahno, koji je osnovao „slobodne teritorije“ u južnom delu Ukrajine, anarhističku zonu samouprave u kojoj su sela i radnici upravljali bez države, ali ni to mu ne ide od ruke. Ni samo u krugu Filozofskog fakulteta. 

Bakić deluje kao general-filozof iz egzila, njegov povratak mora biti revolucionaran. Vidovit je, sam i beskompromisan. 

A gde je jedan "Napoleon", mora ih biti još. Nažalost, mnogo ih je više od trojice i zaista je teško odabrati druge dve ličnosti koje bi u ovom kontekstu trebalo staviti u istu sobu s Bakićem. 

Kao njegov antipod s desnice nameće se profesor Milo Lompar, nacionalni prorok čiji diskurs ima snažan mesijanski ton koji i kad govori sa Vračara, deluje kao da grmi s Lovćena. 

Ovim ekstremima nedostaje centar, što je uloga koju bi mogao da odigra rektor Vladan Đokić kao glas "akademskog autoriteta", odnosno kao ujedinitelj brojnih studentskih armija. 

Napoleoni bi mogli biti i "intelektualci" iz Proglasa koji su umislili da su moralni arbitri i jedini glas razuma, ali su jalovi generali koji ne žele da uprljaju ruke, postavljači etičkih ultimatuma bez operativne mape puta. Elita u potrazi za svojim narodom, pošto ovaj narod nije njihov. 

Napoleoni bi mogli biti i programski direktori i novinari medija Junajted grupe koji veruju da su lučonoše istine u inače mračnoj Srbiji, sve sami Puliceri kojima su ostali nedostojni naziva "kolege".  

Da pomenemo samo neke kandidate za tron. 

Zanimljivo je da je francuska istoričarka Lor Mira, koja se ovim fenomenom bavila u knjizi "Čovek koji je mislio da je Napoleon: Ka političkoj istoriji ludila", primetila da su francuski lekari tog vremena ovakve mentalne bolesti dijagnosticirali kao "revolucionarnu neurozu", "demokratsku bolest" i "ambicioznu monomaniju". 

A kako su prošli Napoleoni s početka naše priče, pacijenti dr Eskirola? 

Istorija ne beleži da je ijedan od njih ozdravio u punom smislu. Anri je ostao u bolnici do smrti. Žan je premešten u izolovano odeljenje zbog agresivnosti. Luj je nastavio da vodi imaginarne bitke svakog jutra po dvorištu, marširajući ispred "vojske" od klupa i kamenja.