Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O frustraciji jedne palanke

Reakcije na vest o lošem zdravstvenom stanju Aleksandra Vučića i njegovom naglom odlasku iz Amerike, najbolji su dokaz onoga što svi znamo, ali malo ko se usuđuje da kaže:

Najpre, da se politika (opoziciona), svela na frustraciju i lični odnos prema Aleksandru Vučiću.

Dalje, da naša sudbina, kao društva, države, zavisi isključivo od toga koliko će on biti u stanju da izađe na kraj i sa svime što nam se dešava, baš kao i sa samim sobom.

Da krenemo redom. 

Više od deset godina živimo u zemlji u kojoj neko, ko je odlučio da ne bude prosečan, da odskoči, da radi više i ozbiljnije od bilo kog drugog, redovno, ali bukvalno dere svoje političke protivnike, one koji nikako da se odvoje od proseka u kojem su godinama obitavali, ubeđeni da je za politiku dovoljan marketing, bez ikakve suštine.

Taj pokolj na političkoj sceni, stvorio je ogromnu frustraciju kod onih koji su poraženi. Ta frustracija rodila je bes i mržnju, i umesto političkog, lični odnos prema onome ko ih je tako teško porazio.

Pozicija opozicije, uzmimo primer Zdravka Ponoša, postala je pozicija onoga koga je neko nagovorio da se prijavi na turnir u basketu, ubeđivala ga da će on to moći, obećavala mu podršku i pomoć, tapšala po ramenima, vikala "Napred", a onda je on izašao na teren, dao 19 koševa (sve sa drugarima), a primio 60, i to od ovog, jednog.

Posle te utakmice, nesrećnom gubitniku ne samo da je jasno da je počišćen, nego i da je iskorišćen, potrošen, da više nema basketa za njega, da su ga prevarili drugi i da je prevario sam sebe, i njemu ništa drugo ne preostaje nego da mrzi pobednika, i da želi da ovaj slomi nogu. 

Tu košarka (politika), prestaje, a počinje frustracija. Ona koja se zasniva na neuspehu da se ostvari željeni cilj. Psihologija tvrdi (Lakan), da je centralna stvar svake frustracije upravo Želja, prema kojoj odnos može biti simbolički, imaginarni, ili stvarni.

Aleksandar Vučić, njegov pad, postao je upravo ta Želja svakoga u srpskoj opoziciji, svakoga ko se oseća frustrirano zbog njegovih političkih pobeda. I simbolična želja, i imaginarna, i stvarna. Pri tom je ovo poslednje nerešiv problem, jer je neostvarivo, jer je preveliko.  

I što je želja veća, to je i frustracija zbog njenog nezadovoljenja veća. A iz toga, opet, sledi agresija, koja jeste, uvek, posledica frustracije.

Ko ne veruje, neka razmisli zbog čega se sav onaj svet skupio u Beogradu 15. marta. Svi do jednog, da bi prisustvovali padu Aleksandra Vučića. Njega lično, ne njegove politike, ne njegove stranke, ne vlade, nego, baš njega.

I nije se desilo, što je povećalo i bes i frustraciju i agresiju.

Deo toga će svakako biti rešen na društvenim mrežama, na kojima će bes eskalirati kroz otvorenu mržnju, ali deo ostaje gotovo večno nerešiv.

Tanjug Video

Naime, agresija izazvana frustracijom, osim što je u stanju da zaista nanese povrede, i to one koje su za frustrirane moralno prihvatljive (defenestracija - bukvalno izbacivanje nevoljenog kroz prozor, što se u našoj istoriji već desilo Aleksandru Obrenoviću), utiče i na njihovu sposobnost da bilo šta ozbiljno, smisleno i efikasno urade.

U teoriji igara pokazano je da, u slučaju frustracijom izazvane agresije, igrači ne žele da sarađuju, čak i kada je jasna korist od takve saradnje.

Oni ne veruju jedni drugima, sumnjaju u svakoga i uvek su spremni da deo agresije upere i prema nevinoj žrtvi, samo ako im se učini da nije na njihovoj strani, a, opet, nikoga na toj, svojoj strani i ne žele, pošto nikome ne veruju.

Takođe, oni, zbog svega pomenutog, nisu u stanju da pravilno shvate i ocene poteze protivnika.

I kada se pogleda scena na kojoj su protivnici vlasti, vidi se preslikana slika psiholoških hipoteza o frustraciji-agresiji koje su postavljanje još u prvoj polovini dvadesetog veka.

I imamo agresivne studente koji ne veruju nikome, i njihove agresivne profesore koji bi da ih iskoriste, ali ni sami ne znaju kako, i takođe nikome ne veruju, i agresivnu opoziciju koja tek nikome ne veruje, pa ni sebi, i poludele agresivne intelektualce koji nastupaju kao agenti besa, i odsustvo svake koordinacije, saradnje, a najviše politike.

I jedini zajednički imenitelj svega toga jeste lični odnos prema Aleksandru Vučiću, što, opet, ne služi ničemu, osim narastanju besa.

I svi njihovi planovi svode se ne na politiku, ne na utakmicu, nego, isključivo, na izmaštanu revoluciju koja će uslediti, ili posle neke nesreće, ili posle "ukradenih izbora".

Problem, koji, naravno previđaju, leži u činjenici da, pod jedan, bes zbog nesreća ima ograničeni karakter i uvek nejasne ciljeve formulisane opštim mestima (stop nasilju, da institucije rade svoj posao...), koja svoj besmisao brzo pokažu, i, pod dva, da njihov protivnik na izborima uzme milion glasova više od njih. A toliku "krađu" ne ume da objasni ni inače maštovita Crta. Pošto, jednostavno, nije moguća. Nigde na svetu, pa ni u zemlji Srbiji.

Sve zajedno, ovakav nedostatak ozbiljne opozicione opcije, ozbiljne političke stranke na tom delu političkog spektra, može da vodi samo u dalju eskalaciju agresije, i dalju nestabilnost čitavog društva.

E sada, razni dušebrižnici, željni objektivnosti, uvek na ovom mestu postavljaju pitanje: koliko je za sve to kriv Aleksandar Vučić, što nas dovodi do priče o njemu samom.

Najpre, kriv je. Odskakanje od proseka ovde je, po Filosofiji palanke, najveća krivica koju, u palanci, uljuljkanoj u prosek, neko može da ima.

Da li je mogao, umesto toga, da podigne taj prosek palanke,ne znam. Možda jeste, a možda i nije, a možda ga je i podigao, pošto je promenio neke standarde, i teško će ljudi da pristanu, ubuduće, na manje od onoga što im je on dao.

I da dalje ne bi razglabali na tu oveštalu i glupu temu, nudim nešto drugo za razmišljanje.

Civilizacije (čitaj društva, države) su, tvrde neki istoričari, više puta propadale zbog "smrtonosne kombinacije prevelikog pojedinca i defektne društvene organizacije, neusklađenosti između naduvanih ljudskih težnji i njihove ograničene ili iskrivljene naknade koja je izazvala divljačko nezadovoljstvo."

O prenaduvanim težnjama i divljačkom nezadovoljstvu zbog neispunjenih želja već smo pričali, ali o prvom delu te rečenice nismo.

A ona je problem samog Aleksandra Vučića. Pošto on nije prevelik, nadprosečan, samo za opoziciju, već i za većinu sopstvenog okruženja, za društvenu organizaciju koja je na istom onom nivou na kojem je bila i pre trinaest godina.

Primer - vlada Miloša Vučevića nije pala zbog studenata, već zato što je ta društvena organizacija (sistem, njegovo ustrojstvo, hijerarhija), zakazala. Da je, kao što je moralo da bude, neko u sistemu na vreme shvatio da treba poslati običnu, jednu, policijsku patrolu, ili pozornika, ispred prostorija stranke koju svakodnevno žvrljaju, gađaju jajima, i napadaju, nikakve tuče te noći ne bi bilo.

I to je ono sa čim Vučić, ako hoće svima nama da pomogne, mora pod hitno da izađe na kraj. Mora da ojača sistem, mora da i on sam, a Bog zna koliko ga je puta baš taj sistem izdao, pronađe poverenje u njega, da svima nama vrati poverenje, da pomogne tom sistemu da opet funkcioniše.

Takođe, mora da pronađe snagu da racionalizuje sve ovo što mu se dešava, što bukvalno znači da mora da pobedi svoju podsvest, koja reaguje kao i svaka druga, i na gomilu nevolje, koje na tom nivou bole, odgovara skokom pritiska, ili nekim drugim oblikom fiziološke pobune.

Uz sve to, mora da se vrati strategiji, u kojoj je nenadmašan, i da zaboravi na taktiku, na šta je bio primoran poslednjih meseci.

Za to su mu potrebni saradnici u koje neće da sumnja, koji su sposobni da ga prate. Za to mu je potreban sistem.

Pored svega, i znam da je gotovo nemoguće, ali mora da pronađe i partnera na suprotnoj strani, nekoga ko neće imati lični, već politički odnos prema njemu, nekoga ko će biti u stanju da na toj strani vrati stvari tamo gde im je i mesto. Na politički teren.

Na onaj teren na kojem Vučićeva pobeda ne izgleda kao nepravedni masakr koji izaziva frustracije, nego kao poziv svima ostalima da se izdignu iz palanke i njenog proseka.

Ni jedan od tih zadataka nije lak, ali, na žalost, nema ko drugi da ga odradi.

U takvu smo situaciju došli, i to ne njegovom krivicom. Njemu je samo zapalo da to reši, zato što je odskočio od proseka. A od tog rešenja, sve zavisi.