Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Rokeri s Moravu

Kad god pročitam tekst Milana St. Protića u vikend izdanju dnevnog lista "Danas", pomislim u kakvu bi se karikaturu pretvorio Luj Antoan de Sen Žist, da je poživeo sto godina, umesto samo 27.  

To me onda baci na sasvim drugu stranu, te se odam razmatranju ideje o tome kako je Arhanđeo Terora, kako su Sen Žista zvali, bio, u suštini, roker, jer su i rock n roll i revolucija ništa drugo nego konstantno kretanje, kotrljanje (melodija i glava), i da je, shodno tome, najlepši od svih francuskih revolucionara bio i jedan od prvih (gotovo osnivač), u "Klubu 27", čiji su članovi, vekovima kasnije, postali i svi oni rokeri koji, poput Sen Žista, željni promena, nisu štedeli, koliko druge, toliko ni sebe. 

Posle se vratim Protiću, njegovoj stalnoj potrazi, koliko za revolucijom, toliko i za spisateljskim talentom, i bude mi dosta zanimljivo ono što sledi: Ako je Sen Žist Džim Morison Francuske revolucije, a jeste, onda je Protić, sasvim logično, ono što bi nam ostalo da je Dobrica Ćosić umro kao mlad revolucionar, pre nego što je objavio "Daleko je sunce". Kineska verzija (ali kineske Nove godine, sa vatrometom i papirnim zmajevima, vesela i zabavna), tog ostatka, što mi omogućava da me njegovi tekstovi iskreno nasmeju, do suza, dok me "Daleko je sunce" i dalje tera na povraćanje. 

Razumevanja radi, u praksi to izgleda ovako:  

Svoj čuveni govor, kojim je, u Skupštini, tražio smrt za Luja XVI, Sen Žist je završio rečenicom koja, po svemu, pripada Morisonu:"Niko ne može vladati nevino". 

Svoj poslednji tekst u "Danasu", u kojem traži da izađemo na ulice i nateramo diktatora da odstupi, Protić završava rečima koje savršeno pristaju rano umrlom Ćosiću, koji se, potom, u povampirenoj, zombi verziji, lako nabavlja na Temuu: "Pomozimo se sami, i Bog će nam pomoći". 

Uf. Kada marksista poveruje u Boga, dobijemo ili revolucionara, ili protestanta. Kod Kamija to mu dođe na isto, pošto je on smatrao da "svaki revolucionar, na kraju, završi ili kao tlačitelj, ili kao jeretik". 

Svaki, osim Milana St. Protića, on ne može da bude ni jedno ni drugo, ali to, za dalje razmatranje nije ni važno. 

Mnogo važnije su paralele. Od kojih je, opet, najbitnija ona o rečima i govornicima. Svaka revolucija počiva na njima, pa i ona Francuska, i ova naša, studentska, koja Francusku imitira do groteske. Pa ako su oni bili rokeri, ovi su "Rokeri s Moravu".  

Dobro, ima i drugih sličnosti. Pre svega u spontanosti i strasti, zbog kojih, neki istoričari tvrde da je ona, Francuska, bila najnerazumniji i najishitreniji politički i društveni čin u istoriji. 

Argumente za to ne nalaze samo kod Solženjicina ("U najboljem slučaju, revolucija znači tumbanje poretka bez razloga ili prosto kolotečina neželjenih događaja"), nego i u činjenici da se napad na Bastilju (uzimanje oružja u ruke), dogodio samo 17 dana pošto je Luj XVI priznao netom stvorenu Narodnu Skupštinu, i samo osam dana pošto je ona formirala Radnu grupu za pravljenje nacrta Novog Ustava. 

Takođe, nerazumnost pronalaze i u svim onim frakcijama koje su nastale ubrzo po izbijanju revolucije, i koje su se, do njenog kraja, međusobno bukvalno istrebile. 

Ko god da u ovome nađe sličnosti sa događajima kod nas, teško da nije u pravu. 

Najpre, spontanost i strast jesu pokrenule revolucionarni točak. Odmah po padu nadstrešnice u Novom Sadu, ljudi su, besni, izašli na ulice, uz jasnu presudu: Ruke su vam krvave, iako, za tih par dana, nikako nije moglo biti utvrđeno šta je uzrok, ko je kriv, za nesreću. 

Takođe, i studenti i opozicija jesu vrlo brzo bili podeljeni na razne frakcije, nacionalne, tradicionalne, građanske, levičarske..., a kako bi to izgledalo u nekom nastavku, dosta je lako zamisliti. Na koji način bi, u slučaju uspele revolucije i skidanja Vučića sa vlasti, Lompar rešio pitanje Gruhonjića, a Gruhonjić Lompara, Biljana Stojković Đilasa, Marinika Save Manojloviča, videli smo još posle 5. oktobra, u obračunu Đinđića i Koštunice. I kada Branko Milanović kaže da bi sve moglo da se završi diktaturom, verovatno misli i na činjenicu (mada ne samo na to), da su, u Francuskoj, frakcijska krvoprolića dovela do Napoleona, do cara, imperatora, umesto kralja.  

Paralele se mogu naći i u razmišljanjima vlasti o revoluciji. Vučić, na primer, govori kao da je upravo čitao knjigu "Psihologija gomila naroda revolucija" zagrebačkog izdavača "Golden marketing - tehnička knjiga" u kojoj su skupljeni spisi Gustava Le Bona, koji, doslovce, kaže: 

"Uloga puka je bila jednaka u svim revolucijama. Nikad nije puk onaj, koji ih začinje ili njima upravlja. Njegovo delovanje raspiruju vođe. On obično prima revoluciju a da ne zna zašto, a kad slučajno uspije shvatiti zašto, revolucija je već odavna završena. Puk podiže revoluciju jer ga nagone da je diže." 

Kao što vidite, ništa novo, na zemaljskom šaru. Pogotovo u rečima. Ponavljaju se, kotrljaju, revolucionarne, teške i prazne. 

Što je najgore, teško ih je razlučiti, pošto je razlika veoma mala. Što bi rekao Piter Gej: "Teško je znati da li je govornik utopista, šarlatan ili državnik. Utopista tretira nemoguće kao moguće, šarlatan stvara iluziju da je nemoguće moguće, a državnik pretvara nemoguće u moguće." 

Posle ovoga ostaje nagradno pitanje: Da li je rektor Đokić utopista, šarlatan, ili državnik, kada, u Užicu, kaže da se zalaže za istonoljubivost i čestitost, pa gromko doda: "Ovaj Trg je simbol zajedništva i promena kroz istoriju", posle čega se čuju pištaljke, vuvuzele i pokliči: "Tako je!" 

 Hm. Da li je "zajedništvo kroz istoriju" nepromenljivo, ili se menjalo? I kakve to veze ima sa čestitošću i istinoljubivošću. Menjale se i one, kroz istoriju? Menjanje je nepromenljivo? What a f...? 

Teško se na ovo odgovara, ali, slava Bogu, mnogo je lakše sa narodnim tribunima poput onog "inženjera Đajića", koji je, na istom skupu, ušao duboko u istoriju, političku i književnu, pa je, jedno za drugim, saopštio: 

1. Da ono što radi Vučić, ni Nemci nisu radili ovom narodu. 

2. Da će do, kraja septembra, i Alibaba i 400 razbojnika biti strpani u zatvor. 

Mislim, čovek stvarno štrči, pre svega intelektualno, i nema pandana, čak ni u Francuskoj revoluciji. Zato, za kraj, ipak izdvajam anonimnog profesora koji svakog vikenda, opet u "Danasu", piše pisma anonimnim studentima, pokušavajući da im bude ono što je legendarni Brajan Epstajn bio još legendarnijim Bitlsima, menadžer, dakle.  

U svom poslednjem uratku, brižni profesor svojim dragim studentima prepričava Sjenkijevičevu knjigu Quo Vadis (Ok je to, Luter je svom puku prepričavao Ezopa), ali, na svoj način.  

Pa kaže, baš ovako: 

"Na kraju romana – pre Neronovog (Nepomenikovog) definitivnog kraja – apostol Petar postavlja čuveno pitanje Isusu: „Quo vadis, Serbia?“. A Isus mu odgovara: „Vostani Serbie“!   

Majčice. Šta radi slobodna interpretacija. Od literature, od istorije, i od revolucija. 

No, postoje vremena kada je to ne samo dozvoljeno, nego i neophodno. Da se sve izvrne, da sve bude dozvoljeno, pogotovo u obračunu sa neprijateljem. Robespjer, u svom govoru o političkoj moralnosti, lepo kaže: "Kazniti ugnjetače je milost; pomilovati ih je varvarstvo. Strogost republikanske vlade dolazi iz milosrđa. Tokom Revolucije izvor narodne moći su vrlina i teror. Ali teror nije ništa više ni manje nego brza, surova i neukrotiva pravda". 

Mašala. Mada mi nikada neće biti jasno zašto me terorišu i rečima? I interpretacijama? Da bi bili pametni?  

Neka, hvala.Uostalom, iako sam student bio kratko, i katastrofalno, čitao sam Sjenkijeviča i znam da je Petar, po knjizi, probao da brisne iz Rima, pa je naleteo na Isusa, i, na pitanje - Quo vadis, Domine (Kuda ideš, Gospode), dobio odgovor: "Pošto si ti pobegao od svojih ljudi, idem u Rim, da me, po drugi put, razapnu". 

Posle toga Petar se okrenuo, vratio u Rim, i smerno završio na krstu. 

Što nije loša lekcija. Ali ne za studente. Nego za one koji im pričaju revolucionarne bajke. 

Probajte malo sami, gospodo. Kao Petar, kao Sen Žist, kao Robespjer. Da radite ono što pričate, čak bez obzira na to što ovaj poslednji, na kraju nije rekao ništa, pošto je ostao bez glasa, izgubio ga je kad je izgubio i vlast, neki tvrde, u hotelu De Vil. 

Pamet je izgubio znatno ranije. Piter Gej to šaljivo opisuje ovako: Robespjer je mnogo čitao Plutarha. A Plutarh je pisao kako mladi Spartanci puštaju lisice da im jedu utrobu, i glasa pri tom ne puste. Pa je Robejspjer shvatio da u Francuskoj ima mnogo lisica, ali malo Spartanaca, šta više, da je on jedini koji se tako mogao nazvati. Pa je odlučio da od svih Francuza napravi Spartance, makar ih sve u tom eksperimentu i pobio.  

Na kraju je stvarno ćutao, dok su mu skidali glavu.   

Pošteno. 

Za sve koji bi velikim, praznim rečima, od svih nas da naprave studente, bez obzira na to koliko bi to koštalo, u glavama i utrobama.  

Neka ćute. Do kraja.