Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Pržim, pržim, pržiću

Ne znam šta vi radite dok ste na moru, ali ja sam, jedne noći, odlučio da prorokujem. 

Mislim, zašto da ne, živimo vreme gotovo biblijsko, vreme čuda, katastrofa i proroka, Mesiju (kolektivnog), očekujemo, a moguće je i da će večnog života biti, samo da onog strašnog Vučića oteramo. 

Ako ne baš to, dogodiće se, načuo sam, čim on ode, nešto vrlo slično onome što je priželjkivao prorok Ješaja: 

"Vuk će stanovati sa jagnjetom, a tigar ležati sa jaretom; tele i lavić zajedno će pasti, a djetešce (student) će ih voditi." 

Ma, milina. Razneži se čovek i pomisli kako su neke stvari moguće samo u Bibliji, Pol Potovoj Kampućiji i Srbiji pod studentskom upravom. Malo li je to? 

Naravno da nije, te sam ja lepo sačekao da zvezde osvoje nebo, pa sam izvezao barku, bacio mrežu, i krenuo da prorokujem, računajući da je svaka dobra propaganda ništa drugo nego ono što su Jezuiti odavno zaključili: žetva duša, i hvatanje riba u mrežu. 

Doduše, pošto sam neuk, Ćaci pravi, nisam se usudio svoje reči da koristim, nego sam se poslužio mislima pravih naših proroka, onih koji spadaju, pored Ješaje, Jeremije i Jezekielja, u Velike, jedino što im imena ne počinju na "Je", što računam da je nepravda, te sam odlučio da je ispravim. 

Elem, počeo sam sa JeProtićem, St. Milanom. I moru, ribama, oktopodima, morskim zvezdama, Levijatanima, školjkama, algama, gnjurcima i podmornicama, a sve sam ih lepo okupio i zamolio za pažnju, krenuo da čitam: 

"O, On, sa urođenim amovima, i nama bi da stavi amove. O, da gledamo samo tamo gde on gleda. O, i da mislimo samo onako kako on misli. O, pogrešno. O, naopako. O, štetno. O, pod njim Srbija, tavori, grca i tone." 

Tu sam naglo stao, da slučajno i ja ne bih potonuo, ipak sam Ćaci, loša sudba mi preti, ali more beše mirno, totalno nezainteresovano, mnogi proroci su njime plovili i ništa specijalno se nije desilo, osim što je onog jednog kit progutao, ali JeProtića ne bi, sigurno, bez obzira na to što mu je talenat kao u planktona. 

Malo sam lupio veslom po toj mirnoj vodi, da je uzburkam, čamac da zaljuljam, ali opet ništa, sve mirno i ravno, a, kada sam se zagledao u dubine, i dosta prazno.  

Odoše i podmornice, i Levijatani, jata riba i ribica, svi gnjurci, oktopodi, ni girice i sardine nisu ostale, samo par školjki i jedna morska zvezda. 

Dovoljno, što se mene tiče, ne mora prorok odmah na stadionu da prorokuje, od malih grupa se kreće, pa sam nastavio: 

"O, dogod...(valjda ne najurimo), onog što se busa i hvali, duri i biva zločest..." 

Stao sam, jer sam lepo video, zagledan u dubine, kako ona zvezda i par školjki, krišom, lagano, kradljivci mali, napuštaju lice mesta i moje lice, a pogotovo reči JeProtića, proroka našeg, ljubi ga majka. 

Šta da vam kažem, nisam se dao obespokojiti. Čitav naramak proročkih reči poneo sam sa sobom, a i šta me za more briga, pogledaj koliko je nebo veće, a zvezda bar ima, više nego riba, da ne pričam o satelitima, kometama, vanzemaljcima i crnoj materiji. 

Prema tome, pogled nagore, i tečno, izražajno, počeh da izgovaram mudre reči Proroka JeIlića, Saša mu je ime, a kladim se da je i kod njega u sredini St. Mora St. kod svih proroka, ljubi i njih majka. 

Dakle: "O, Leto u Despotiji. O, i u tom letu, Neutralci. O, oni ne razmišljaju o izborima, nego kako će svojim autom sutra na posao (Stvarno? Nekome to pada na pamet? Posao? Auto?). O, oni čekaju kako će se završiti borba. O, između Sile (Vučić), i Zakona (Studenti). O, teši ih divljanje Sile. O, nadaju se poštovanju Zakona (kako si to spojio, leba ti?). O, ne zbog nepravde, nego zbog isplate jubilarnih plata i napredovanja i poslovnih putovanja. O, i zbog beneficija. O, teška je to klackalica". 

Hajde što meni sve ovo uopšte nije jasno, ja sam ipak Ćaci, ali što su se više sfere naljutile, majčice mila. Pa me prekrili oblaci, tama svuda oko mene, nestadoše i zvezde, sateliti, komete, a crna materija, koja je probala da shvati sve to, o borbi, nepravdi, čakanju, beneficijama, nadama, utehi... šta da vam kažem, kolabirala i ozbiljno smo se primakli smaku svemira, te sam zaćutao, smesta. 

Opet, ne da mi nešto mira, te sam zaveslao ka obali i tihim kamenima kućama, ne bi li probao bar nekoga da zainteresujem, ipak je o sudbini našoj reč, i nema veze što i nebo i more za to zabole ona stvar. Evidentno. 

Na moju žalost, i žalost Srbije, i to je trajalo dosta kratko. Samo što sam izustio proročke reči Proroka JeBakića, St. Jova: "O, Pržim, pržim, pržiću", zalupiše se i žaluzine i vrata, te sam ostatak noći proveo na ligeštulu, sve sa mojim prorocima. 

I tu mi pade na pamet nešto što je jedan čuveni Ćaci zaključio, a zvao se Makijaveli Nikolo, bez St., posmatrajući slučaj Savonarole St. Đirolama, Proroka firentinskog, moralistu pravog, skoro kao što su ovi naši.  

A zaključio je: 

Da nenaoružani proroci, po pravilu, naj...bu. 

Svanulo mi je uz to otkriće, a tu se netom pojavila i Darija, trogodišnje moje unuče, te smo seli na pontu, spustili noge u vodu, i pevali pesmu ipak najvećeg našeg proroka Seada St. Memića Vajte, kojem nije ni oružje bilo potrebno, jer se bavio veoma ličnim stvarima, nesudbinskim skroz: 

"Pičim, pičim, pičiću, i na more stići ću". 

Drugim rečima, dragi moji Proroci, ili počnite da pevate, ili da pucate, ovako ste već dosadili. Pa, stvarno. Pičite malo. Na more.