Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Pacovska utopija

"Za životinju tako složenu kao što je čovek, ne postoji logičan razlog zašto uporediv niz događaja ne bi trebalo da dovede i do izumiranja vrste".

Ovo je rečenica iz izveštaja koji je napisao Džon Kalhoun posle čuvenog eksperimenta koji je sproveo 1968. godine, i nazvao ga "Svemir 25", da bi sve to, kasnije, dobilo ime: "Pacovska utopija". 

Ceo taj posao Kalhoun je započeo dvadesetak godina ranije, na farmi u Rokvilu (Merilend), a "Svemir 25" bio je dvadeset peti po redu eksperiment u kojem je, kao i svaki put do tada, naučnik stvarao pacovski raj, okruženje u kojem su eksperimentalne životinje (pacovi), dobijali, ali bukvalno sve. 

Hrane, prostora, i svega ostalog u neograničenim količinama. 

I svih dvadeset pet puta, izobilje je proizvodilo isti rezultat: stvorilo je "socijalni autizam" grupe, pretvorene u klasu: "koja se više nije takmičila za teritoriju, status, hranu ili partnere, već se zbila u nepomičnu, tihu masu, jedući i pijući uglas, sklona iznenadnim izlivima ekstremnog nasilja. Pacovi na samom dnu društvene hijerarhije žrtvovali su svoje individualne identitete kao sredstvo fizičkog očuvanja; prestali su da budu pacovi, postojeći samo kao šuplje ljušture, mesečari, zombiji". 

Kako su, u svemu tome, pacovi prestali i da se pare, grupa je, jednostavno, izumrla. 

Čitav eksperiment izazvao je gomilu apokaliptičkih zaključaka i teza, vezanih pre svega za populacijski bum čovečanstva, i izobilje u kojem sve više ljudi uživa, ali nas ovde interesuje nešto drugo - kolektivna autodestrukcija, sve ono što je pokreće, i stvara logiku koja prihvata zajedničku propast kao jedino moguće, pa i poželjno, rešenje. 

Takođe, zanima nas potreba za nasiljem, za promenom koja je prihvaćena samo kao revolucionarna, zasnovana na totalnom rušenju starog, njegovom zatiranju i kažnjavanju, bez ikakve potrebe da se novo, u čije ime se sve to radi, objasni na bilo koji drugi način, osim uz par izlizanih parola. 

Da bi sve to koliko toliko shvatili (deo će svakako ostati neobjašnjiv, iracionalan), najbolje je da krenemo sa poređenjem. 

U Srbiji, sklonoj prevratima (za detalje pogledati kolumnu Vesne Knežević na sajtu Euronews), poslednji se dogodio pre 25 godina, u oktobru 200., kada su, u svojevrsnom državnom udaru, ljudi, na ulici, smenili vlast. 

Povod su bili jasno ukradeni izbori, uzrok - sve ono što se dešavalo tokom trinaestogodišnje vladavine Slobodana Miloševića. 

A desila su se četiri rata u kojima je Srbija učestvovala; desile su se sankcije, najveća inflacija u istoriji, užasavajući pad standarda, opšte nestašice, siromaštvo, bombardovanje Srbije uz ogromne civilne žrtve, na kraju i politička ubistva, otvorena represija, cenzura, uništena infrastruktura... 

Posle svega, 2000. godine, prosečna plata u Srbiji je iznosila 2952 dinara (manje od pedeset evra), inflacija 70 odsto, dok je više od 30 odsto radno aktivnog stanovništva bilo bez posla, a siromaštvo je zahvatilo više od četrdeset odsto populacije. 

Drugim rečima, bez obzira na činjenicu da su u oktobru 2000. godine i najveće svetske sile htele da uklone Miloševića po svaku cenu, razlog za masovnost koja je omogućila prevrat treba tražiti u pukom nagonu za samoodržanjem. Posle svega što im se događalo, većini ljudi je izgledalo kao da je svaki novi dan sa Miloševićem jasan put ka izumiranju. 

I tu smo već kod prve razlike, i prve nelogičnosti. U poslednjih 13 godina, Srbija nijednom nije ratovala, nikakve sankcije nije trpela, prosečna plata je veća od 900 evra, stopa nezaposlenosti je ispod 10 odsto, inflacija 4,6 odsto, dok, infrastrukturno, država izgleda bolje nego ikada. 

Sve zajedno, nikakav nagon za samoodržanjem nije objektivni razlog pobuni kojoj prisustvujemo, nije beda, nisu ratovi, nisu sankcije, niti mizerne plate i rašireno siromaštvo. 

A opet, emocije sa kojima se pokušava nasilna promena vlasti (nasilna jer se i izbori traže na silu, uz jasnu poruku da neće biti prihvaćen nijedan drugi rezultat osim pobede pobunjenih), mnogo više liče na one iz 1945. godine (netom posle Drugog svetskog rata), nego na one iz oktobra 2000-te. 

Uostalom, evo kako izgleda poziv na okupljanje pred kućom premijera Đure Macuta: 

"Stranu ste izabrali. Sada vreme naroda dolazi. Krug se zatvara – pravili ste se nedodirljivi. Skrivali se iza sistema. Sada mi dolazimo sa istinom – bez straha, bez zadrške, odgovornost vas čeka pred vratima". 

A pred vratima, premijera Macuta, još jasnije, na letku kojim je zgrada u kojoj živi oblepljena: 

"Đuro Macut, 
Ništa, veliko Ništa,  
saučesnik u ubistvu. 
U ime naroda: Kriv!" 

Posle oslobođenja, 1945. godine, jedna od omiljenih stavki u presudama "izdajnicima" glasila je: "Neprijatelj današnjice". 

Apsolutno isto kao i "Ništa, veliko Ništa", i sasvim dovoljno za presudu "U ime naroda: Kriv!", izrečenu ne u sudnici, nego na zboru.

Baš kao što je, na zboru, ili na plenumu, zaključeno da je Macut, koji je u vreme novosadske tragedije bio profesor na Medicinskom fakultetu, ni blizu bilo kakvoj vlasti, "saučesnik u ubistvu". 

Pri tom, interesantno je i to da, oktobra 2000. godine, sličan narativ nije postojao. Nikakvi narodni izdajnici, neprijatelji današnjice, kolaboracionisti... nisu pominjani, a i uvrede su bile svedene na statističku grešku. 

Milošević, za sve vreme svoje vlasti, i tokom svog kraja, nije nazivan nikakvim pogrdnim imenima. Navijači su, pred 5. oktobar, na stadionima vikali: "Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane", a demonstranti, na skupovima: "Slobo Sadame", i to je bilo sve. 

Nijedan glumac, profesor, akademik, intelektualac, nije izgovarao ništa slično onome što danas izbacuju u javnost ne svakodnevno, nego iz minuta u minut. Nije bilo ni prženja, dinstanja, žvalavog, nepomenika, kopileta, picoustog, nenormalnog, poremećenog, pi...ke, niko nije pominjao suđenja, zatvore, a mediji su, dok su mogli, izveštavali bez pominjanja porodice, i bez uvreda. 

Danas živimo komunikacioni svinjac, u kojem je sve dozvoljeno, a mesto na naslovnim stranama i hedovima se zaslužuje isključivo teškim rečima, pretnjama i psovkama. 

Ono što je počelo na mrežama, i pojavljivalo se u ponekoj kolumni, buknulo je posle emisije "Vladalac", emitovane 2020. godine. 

U njoj su novinari, profesori, karikaturisti, sociolozi, pisci, zajednički zaključili da je Vučić bolesnik, nenormalan, "negativno rođen", psihopata, gadan, uz sjajan dodatak samog naratora emisije - da mu naočare neprirodno štrče preko ušiju. Kao rogovi, đavolski. 

Posle toga, komunikacioni svinjac je postao naša nova realnost. Mediji i mreže, u sadejstvu, čine čitavo društvo nepovratno podeljenim, smrdljivim, prljavim, i, što je najvažnije, nepopravljivim, ni na jedan drugi način, osim novom revolucijom. 

Šta dobijamo tom revolucijom, lako objašnjavaju intelektualci koji su nedorasli pušci, ali zato nemaju ništa protiv revolucionarnog kažnjavanja Macuta i sličnih, za opšte dobro. 

Tako Aleksej Kišjuhas mirno tvrdi da sve možemo da zahvalimo revolucijama - od prelaska na poljoprivrednu proizvodnju nekih desetak hiljada godina pre Hrista, preko Njutnovih zakona, Galileja i Kopernika, do sindikata, prava glasa i gej brakova - te da su, kao takve, one i poželjne i neophodne. 

Njegovu misao nastavlja famozni anonimni prijatelj studenata, opčinjen revolucijom u Bangladešu, koji studente i zborove poziva da, na jesen, sami, na "mega zboru", proglase izbore, na kojima će, valjda, da se glasa za plenume i zborove. 

I sve to, potom, cirkuliše u bablu u kojem žive pobunjeni, potpomognuto algoritmima koji ih hrane jednim te istim, i kod njih stvara ono što psiholozi zovu "iluzijom uticaja". 

Oni zaista veruju da su većina, da je Vučić izgubio izbore, da ovde ništa ne valja, ništa nije urađeno, da je gore nego devedesetih, i da je samo pitanje dana kada će "narod" konačno da presudi zločincima. 

Pri tom su "narod" samo oni, izabrani, prepametni, obrazovani, dok su svi ostali ćaciji, trolovi, čiji glas i ne treba da se računa, jer ne vredi. 

Niko osim njih ne zna šta je pravda, istina, niti ko treba da odgovara, ko da bude u zatvoru, ko lustriran, ko streljan. 

Činjenica da, bukvalno, za to vreme, guraju ruku u sopstveni džep, da štete ne samo ekonomiji, nego i sebi, da zatiru svaku normalnu političku opciju, da uništavaju opozicione stranke i, realno, poništavaju izglede onih koji bi trebalo da su Vučićevi ozbiljni protivnici, da nas, sve zajedno, pretvaraju u pleme naoružano motkama, da održavaju svinjac komunikacija, onemogućavajući svako ozbiljno informisanje, pa ni o stvarima za koje su, kao, vitalno zainteresovani, poput pada nadstrešnice... sve to, što jeste autodestrukcija, ni najmanje ih ne zanima, niti iole plaši. 

To, kada se sagleda, jeste socijalni autizam o kojem je govorio Kalhoun. 

I vodi ka prirodnom izumiranju čitave te grupe. Za šta ne treba da krive Vučića, nego medije koji su od njih napravili zombije i mesečare. 

Iste one medije kojima ne pada na pamet ono jedino ispravno. Da sami formiraju listu za izbore, da nosilac liste bude Dragan Šolak, i da Jelenu Obućinu predlože za premijerku. 

Pošto, kada bi to uradili, svima bi bilo jasno, šta rade. I koliko je to besmisleno. Kao svaki pacovski raj. I utopija.