Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: Budite se, somovi!

Teška noć, nekako me pritisla, tama steže, misli prete iz mraka, sve zajedno - jedva sam zaspao, oznojen, skroz.

I onda krene, strašna ta mora. Pazite sad.

Sanjam, živim u Novoj Srbiji, revolucionarnoj. Studentska država, plenumska, profesorska. SKC naš, fakulteti naši, svi studiraju, svi doniraju, a akademika Kostića studenti tu i tamo i nahrane.

Šta ćeš veći dokaz da je društvo, kako kaže Kišjuhas, mnogo humanije, pravednije i bolje, nego da Jelena Obućina vodi Dnevnik, uz posebno odobrenje Plenuma, za svaku vest.

I polako se svi mi oduševljeno navikavamo da su na vlasti baš ti plenumi i zborovi, izabrani na plenumima i zborovima, na kojima su plenumi i zborovi imali pravo veta na sve kandidate koji nisu iz plenuma i zborova. Demokratski, skroz, ko drugi da bira, nego mladi, lepi i opasni, neće valjda ova stoka bezuba, talog društveni, nepismeni.

Prođe onda neko vreme, svako naučio da horski ponavlja da bolje države sada nema, na svetu, i red se u njoj zna, starešinstvo, i ko je tačno nadležan, pogotovo kada je o razgovaranju reč.

Dosta je bilo javašluka, kao u onoj državi, u kojoj niko nije bio nadležan, pa svi slobodno pričali, šta god su hteli.

Sada je sve jasno:

Hoćeš da razgovaraš, izvoli u Plenumsku kancelariju za odobravanje razgovora, podnesi molbu, pa da komisija odluči, trebaće joj par dana.

Sve kako treba, red je red, tako razmišljam, a onda mi padne na pamet, što se ja ne bih prijavio, uzoran sam građanin, dozvolu za razgovor da dobijem? Sa kim, o tom potom, prvo proceduru da poštujem, kažem sam sebi, pa se lepo sredim i uputim se na narečeno mesto. Dobar dan-dobar dan, izvolite, želite...

- Pa ja bih, molim lepo, da razgovaram. Ako može. Dozvolu da mi date.

- A donirali ste?, pita me lepa, plava glava iza šaltera, ženskog roda.

- Šta?

- Da li ste donirali? Za pokret? Studentski? Za budućnost? Mladost? Lepotu? Vidite koliko godina imate, valjda mladost podržavate!?

- Naravno, naravno, nego nisam stigao, a i nisam nešto pri parama...

- Revolucija, druže, ne trpi izgovore! Ili donirajte, ili put pod noge. Budućnost sigurno neće da vas čeka, uzvikne plava revolucionarka, a dosta sam ubeđen i da je, sebi u bradu, promrmljala - Drtino matora - ali to već ne smem da tvrdim, a i svedoka nemam.

- Pa jeste, ko će mene da čeka, odgovorim, i ja više sebi u bradu, pa dodam, sasvim razgovetno - a koliko, molim, ta donacija?

- Svako prema svojoj volji i mogućnostima, gospodine, pardon, druže.

- Deset? Evra?

- Vi nas vređate!

- Dvadeset? Nemam više.

- Druže! Revolucija košta! A vi štedite, zakidate! Da niste kontrarevolucionar? Reakcija?!

- Ne, ne nikako, negiram ja opake tvrdnje, mašem glavom i prevrćem po džepovima.

- Evo, 37 evra, to je sve što imam, i hiljadu dinara, primate valjda i ove metalne.

- Dobro, druže, dobro, revolucija vam zahvaljuje. I studenti. I plenumi... nego, zašto ste došli ovde, zaboravila sam.

- Po dozvolu, za razgovor.

- A, da, ali to morate da obavite na sajtu, tamo postoje obrasci, samo ih ispunite...

- Na sajtu?

- Da, da, sajt je plenumipluszborovitiktok.kom

I pazite, nije com, nego kom, kao komunizam, razumete, da?

- Ali ja sam došao, donirao...

- I revolucija vam zahvalila druže, nemojte da kukate, na sajt idite, sve će da bude kako treba.

Kad me fras nije strefio! Opet, šta ću, mladost kada zapovedi, mi starci nemamo šta da prigovaramo, bunimo se, cvilimo, nego ispunjavamo, odlučno i radosno.

Čak i kada je prilično mučno to sa upitnikom, kao da su te tri islednika dohvatila. Pa delju.

Ime i prezime, najpre, pa godina rođenja, žena, deca, škola, primanja, da li imaš dodatna primanja, stan, kvadratura, poseduješ li nakit, satove, slike, koja kola voziš, gde putuješ, rodbina da li je bogata, vikendicu imaš li, zemlju, koja ti je banka, broj kartice...majko mila, ovi baš hoće da me oderu, ali, opet, dozvola čeka, šta nego da ispunjavam, sve redom.

Onda pitanje: O čemu biste da razgovarate?

Odgovor: O pecanju.

Sa koliko osoba želite da razgovarate?

Odgovor: Nemam pojma, nisam još dobio dozvolu, pa nikoga nisam ni pitao. Možda sa samim sobom, osobe me nerviraju, uglavnom. Ali, ni sebe još nisam pitao, nemam dozvolu, te ne znam.

Koliko dugo bi trajao razgovor?

Odgovor: Ceo dan.

Da li bi bilo još tema.

Odgovor: Ne.

Da li ste donirali?

Odgovor: Jesam, kada sam bio na šalteru.

A na ovom sajtu?

Odgovor: Pa, nisam...

Javite se kada donirate, prijatan dan, bljesnu ekran i sajt se ugasi.

Šta da vam kažem. Donirao sam, ponovo sve ispunio, i posle sedam dana dobio poziv - da se javim na biološki fakultet, oni odlučuju o razgovoru o pecanju. Soba 234, drugi sprat, 16h.

Draga deca, tek se probudila, još su pila kafu za dugačkim stolom kada sam stigao. Rastezala se malo, zevala, a onda jedan, divan mladić, duža kosica, širok osmeh, zlatan zub, preuze stvar u svoje ruke, i lenjir koji je ležao na stolu, ispravi se, mahne lenjirom i ozbiljno pita:

- Izvolite? Želite?

- Dobar dan, pokorno se naklonim, stiskam kačket u šakama, sav sam kao znak pitanja, smeškam se usrdno - ja došao, po dozvolu.

- Dozvolu?

- Da za razgovor.

- O čemu?

- Pecanju, molim lepo.

- Donirali ste?

- Da, sve, i na sajtu, na šalteru, na ulazu u fakultet...

Momak na to podiže lenjir, pa kucnu po kutijici koja je stajala na stolu kraj njega, i osmehnu se, dražesno da dražesnije ne može.

- Razumem, rekoh, izvadih nešto para i gurnuh ih u onu kutiju, ali polako, da vide da ne štedim, na budućnosti našoj.

- Odlično, druže, odlično, nego, ranije, da li ste pecali?

- Jesam, naravno.

- Dokaz neki, imate?

- Molim?

- Dokaz da ste pecali? Sliku? Na Instagramu?

- Jednom sam se slikao sa jednim somom, ali ne bih sada da mu ime...

- Morate dva svedoka da nabavite.

- Šta?

- Dva svedoka, da ste pecali.

- Ali ja uvek pecam sam.

-Sami?

- Da, izustih, već očajno.

- Pa s kim biste vi onda da razgovarate, o pecanju, i to, napisali ste, ceo dan? A sami. Bez društva.

- Pošto sam dobro razmislio, odlučio sam, rekoh otvoreno i bez ikakvog oklevanja - sa samim sobom, dragi mladiću. Odem na pecanje, pa da se malo i sa sobom ispričam, ako razumete.

- Sa samim sobom?

- Da.

- Vi, i vi?

- Da.

- Razgovarate?

- Baš tako.

- Stavljate to na Tik Tok?

- Ne, nemam...

- Instagram?

- Ni to nemam.

- Bez slika, poruka, memova?

- Šta?

- Memovi... nema veze. Hoćete dakle, samo razgovor?

- Da, samo.

- Sa samim sobom?

- Tako je.

- Hm, dosta je to čudno, ali, što se nas tiče, ok.

- Dobio sam dozvolu, uskliknem.

- Ne, niste druže, ne zalećite se.

- Ali rekli ste da je ok, počnem, uz osećaj da tonem, nestajem, padam....

- Jeste ok, ne smeta nam, ali, u vašem slučaju, nismo nadležni. A vi znate koliko mi držimo do nadležnosti, novo društvo.

- Kako niste, svi me uputili na vas, upitnik sam, pa donaciju, ponavljam, a gotovo sam počeo da grcam...

- Jeste, druže, ali, plašim se da ste došli na pogrešno mesto.

- Ali...

- Dozvole za razgovore sa samim sobom daju na Psihologiji. Prijavite se tamo.

- Kako da se prijavim?, pitam, zapanjeno.

- Lepo. Sajt, upitnik, donacija... sve je to dosta prosto. I navedite da želite sami sa sobom da pričate. Odmah će vas pozvati.

Stajao sam, nepomično, bar pet minuta. I zamišljao, muke Isusove! Sajt, donacija, upitnik, donacija, fakultet, donacija, pa opet sajt, upitnik, fakultet, donacija, donacija, donacija. Niko nikada nije toliko platio da se sa sobom ispriča!

Kako god, obrnuo sam i taj krug i dočekala me mlada dama, liči mi na Sofiju Mandić, i još dve koje nisu na mene obraćale pažnju.

Ova stavila naočare, lupka olovkom po papirima, gleda mene, gleda papire, pa mene, papire, onda klima glavom, cokne, malo spusti naočare, i suvo pita:

- Izvolite?

- Dozvolu sam došao da tražim, ako može, krenem ubrzano, bez previše strpljenja.

- Donacija?

- Da, da, ne znam više ni koliko, rekoh i priđoh kutiji na njenom stolu...

- Molim? Teško vam revoluciju da podržite?

- Ne, ne, izvinjavam se, sve sam ispunio, više puta, radosno, pa ako mogu, razumete, tu dozvolu, pričam, i guram pare u kutiju, značajno, lagano.

- Lepo, druže, lepo, u budućnost ulažete, to je dobro. A o čemu biste, da pričate, sa samim sobom, tako ste naveli?

- O pecanju?

- Neka posebna tema, o pecanju?

- Ne, nego generalno, znate, o pecanju.

- Često pecate?

- Pa ne baš, i za to treba dozvola, to me tek čeka.

- Da, da, i treba da vas čeka, ne možemo da dopustimo nenadležnosti u novom društvu, nadam se da vam je to jasno, druže...

- Savršeno, i podržavam. Nego, dozvola?

- Da, da, idemo ka tome. Nego, ranije, da li ste pecali?

- Jesam, odgovorih, uz jak osećaj da me neko baš zajebava. Dan mrmota, deža vi, ChatGPT, veštačka inteligencija, Siri, Grok, svi udruženi protiv mene.

- Dokaz neki, imate?

- Mislite na sliku na Instagramu?

- Da, otkud znate?

- Nema veze, svakako nemam, a nemam ni dva svedoka, uvek sam pecam, govorim, a znam da uveliko gubim živce.

- Bez svedoka, bez Instagrama, bez dozvole, nabrajala je naočarka, lupkajući olovkom po papirima - dosta ste vi ozbiljan slučaj, druže...

- Šta ću.

- I još bi da pričate. Sami, sa sobom. Samim.

- Zbog toga sam došao.

- Da, da, ali mi niste lepo objasnili neke stvari. Najpre, o čemu? Hoćete da pričate. Sa sobom.

- Pa pitali ste me to, odgovorio sam...

- Druže, ja ovde postavljam pitanja, šta hoću i koliko hoću, a vaše je da odgovarate, pošto ste i došli, da odgovarate, odgovornost je važna, u novom društvu. Prema tome, detaljnije, molim. O čemu? Sa samim sobom.

- Šta ja znam. Nisam se pripremao za taj razgovor, sa sobom. Valjda bih, o svemu. Životu, ribama, zvezdama, nebu, znate, kao u onoj knjizi.

- Knjizi?

- Da, Starac i more. Hemingvej, o ribaru koji je sam na pučini i priča sa ribom koju je ulovio.

- Priča sa ribom? Bože, kakav debil. To samo ćaci glupi može da radi.

- Ne, molim vas, to je...

- Ko god da je, druže, ta vrsta izbegavanja kolektivnog pristupa svemu, pa i pecanju, danas nije dopustiva. Nema pecanja bez plenuma, razumete? Nema jedne ribe, nego jato riba, u mreži. Individualnost je opijum, za narod. Nedopustivo!

- Razumem, kažem pokorno, gde da se svađam sa furijom, iznervirali je i starac, i more, i Ernest matori - i slažem se, potpuno, sve treba kolektivno, sa više riba ću da...

- Šta sada vi to pričate?

- Pa o kolektivnom.. jatu..mreži...

- Šta vas to briga, kada ste došli po dozvolu da pričate sami sa sobom, a ne sa ribama. Kolektivne dozvole za kolektivne razgovore daju na drugom mestu, pobogu. I one za razgovor sa ribama, takođe. Nadležnosti, druže, nadležnosti. Novo društvo!

- Znam znam, sve ste u pravu, ja ću da ćutim, verujete, kao riba, nego samo tu dozvolu. Za razgovor. Sa samim sobom.

- Ne može.

- Molim?

- Nema. Ne mogu da vam izdam.

- Drugarice!, gotovo urliknem - ali ja sam, sve! Kako su mi rekli! Plus donacije!

- Koliko ja ovde vidim, i niste se baš pretrgli sa tim donacijama, akademik Kostić će, zbog takvih kao vi, gladan da ostane.

- Pa, evo, drugarice, gurnem ruku u džep - ako treba da dodam..

- Dodaćete, vi, dodaćete, ali na drugom mestu.

- Molim?

- Nemate šta da molite, prosto ste na pogrešnom mestu.

- Kako?

- Eto tako, lepo. Ako hoćete o književnosti, morate da se obratite Plenumu fakulteta za književnost. Ne može, znate, baš o svim knjigama da se priča. Ni sa sobom, ni sa drugima. Razumete.

- Jaoj, kažem i uhvatim se za glavu, skršen skroz.

- Hajde, hajde, kaže mi ova sa naočarima, ne kukajte sada ovde, nego, lagano, po dozvolu, reda mora da bude. I nadležnosti.

- Da, da, polako počinjem to da razumem, i donacije, takođe, nego, ako smem, imam još jedno pitanje.

- Koje?

- Mogu li ja da dobijem dozvolu da pričam, o studentima?

- Studirate?

- Ne.

- Studirali?

- Slabo, nisam hteo da učim.

- Niste, stvarno? Odlično! Onda možete dozvolu da dobijete.

- Mogu?

- Da, da izvolite, slobodno, pričajte.

- E, hvala vam baš.

- Nas svi hvale, odgovori ona razdragano. - Hajde, da čujem.

- Drago mi je što sam dobio priliku...

- Mi smo, studenti, svima dragi, da!

- I voleo bih...

- Oh, nas svi vole, nije li to divno, ciktala je kopija Sofije Mandić i pljeskala ručicama.

- Da, znam...

- I svi nas znaju, popularni smo!

- Hteo bih...

- Svi nas hoće, krasno je to, zar ne!

- Ma...

- Da? Recite, čekam, sigurno je nešto lepo!

- Naravno, najlepše što mogu...

- Ah! hajde!

- Evo, rekoh, i onda počeh da se derem:

- Da se...svi vi zajedno... i da vam...sve...i da vas...baš...i sve vas da...i..., krenuo sam dosta grubo, možete već da zamislite, čovek kada prsne - prsne i svašta izgovori, pa i ono što inače ne bi, nikako, nikome, pa ni malenim sadistima, ljubi ih majka koja ih rodila, da joj...

Kraj je potom bio dosta tužan, posle tog neprijatnog i nepristojnog ispada, u kojem sam još hteo i da naočarki otmem i olovku i papire i naočare i sve to bacim kroz prozor, ali me je sprečila gomila redara koja se pojavila istog časa kada je ona vrisnula.

I da, počeo sam o tužnom kraju.

Evo, ovako, da ne dužim.

Nisu me tukli, hitno optuženog i još hitnije, plenumski, osuđenog - za nasilje i prostakluke, brutalnost i akutni ćacizam - samo oni koji tog dana nisu prolazili pored Filozofskog fakulteta, svi ostali jesu.

Svim i svačim, nisam mogao da pohvatam.

Te sam se, izubijan, probudio.

Što je posebno čudno, bar meni bilo. Pošto nisam nadležan, za buđenje.

A neko bi trebalo da bude, i to, ubeđen sam, što pre.

Pa da vikne:

Budite se, somovi!

Poslednji je čas.