Kolumna "Politika kao sudbina": Princip i množina

"Ona ne treba da govori i ne treba ništa da se pita". Na Vidovdan je u Kraljevu govorila neka žena na koju su se posle svi obrušili, ali samo je  Radomiru Lazoviću iz Zeleno-levog fronta uspelo da sebe i svoju stranku prikaže u gorem svetlu nego nju. Izgleda da su i on i njegova partija u pravu i da se Srbija u po nečemu stvarno promenila nagore. Nekada su ovde samo "nacoši" i krajnja desnica sastavljali spiskove onih koji "ne treba da govore i ne treba ništa da se pitaju", dok je evropska socijaldemokratija uvek stajala uz principe slobode izražavanja i jednakosti svih građana. A kod nas su evo i Zeleni potpuno polupali lončiće!

Ili to ja preuveličavam zbog Vidovdana, kada se po predanju sve vidi, kao što ovog leta rekoše i studenti u Kraljevu.

Ako ste rođeni u Sarajevu, Vidovdan je za vas Gavrilo Princip koliko i kosovski boj, a možda i više i ne važi to samo za Sarajlije koji su odrastali pedeset metara od Muzeja Mlade Bosne, prekoputa Principovog mosta. I ko nikad nije stao u Principove stope, napamet je znao princip za koji je Princip život dao.

Ako živite u Srbiji, i bez Vidovdana je svakog dana na videlu odsustvo principa i principijelnosti u političkom životu zemlje.

Ne brinem za legat Gavrila Principa. O njemu je dovoljno da znate da su nacisti još 1941, sa fasade zgrade ispred koje je 1914. godine ubio austrougarskog prestolonaslednika, odmah uklonili spomen-ploču u Principovu čast. Poklonili su je Adolfu Hitleru za rođendan, kao osvetu za nemački poraz u Prvom svetskom ratu.

Principi nisu isto što i stavovi i mišljenja, koja menjate kad dođete u posed novih činjenica. Principi su oni metaforički brežuljci na kojima ste uvek spremni da poginete i na kojim znamo da ćemo vas uvek naći. To su temeljna moralna i politička načela koja ćete uvek i svugde braniti, gde god vas sudbina odvede. Nešto kao vera u vernika. Dakle, ili verujete u princip slobode izražavanja, ili samo u slobodu govora za ljude sa kojim se slažete i čije životne izbore odobravate. A  oni drugi, ne samo da ne govore, već i da ih se ništa i ne pita.

Ljudi zbog principa u stvari i počinju da se bave politikom: žele da one koji su njima važni zaštite bolje od ljudi na vlasti. Za Gavrila Principa je taj princip bila sloboda, a za slobodu se pod austro-ugarskom aneksijom nije na biračkom mestu moglo izboriti. Pa je Gavrilo tražio, i našao, drugi, teži put.

I aneksija, imperija? Kaput.

Sve i da nije uspeo, princip slobode bi ostao da važi. Političke partije su i stvarane da bi birači znali za koje principe se bore, i da bi njihova dela sameravali po tim, čvrstim i uvek istim vrednostima.

Teško mi je da verujem da se Radomir Lazović kune u evropsku demokratiju dok sanja spiskove na kojim će biti svi oni koji "ne treba da govore" i "ne treba da se pitaju". Ne znam čoveka, ali pre će biti da se pred istomišljenicima olako izrazio, izlanuo.

Svejedno, ima nečeg duboko antipatičnog u politici koja sanja o revolucionarnim smenama i kadrovskim obračunima, ali preferira da priliku za revanš čeka pod zaštitom političara najmoćnijih sila. U politici koja političkog protivnika proglašava za Hitlera da bi sebe lakše promovisala u antifašistu, ilegalca u okupiranom Beogradu. Ali Prleta ilegalca sa debelim vezama u Berlinu i Evropskom parlamentu.

U politici koja u Srbiji lako detektuje fašizam, ali ga ne nalazi kod Kurtija na Kosovu, dok se rado slika sa Toninom Piculom, čija domovina sa Tompsonom peva u čast Maksa Luburića, monstruma iz Sarajeva i Jasenovca.

Kad principa nema, onda jedan te isti Nemac može da bude i poželjni nemački stručnjak koji pomaže "našo" demokratskoj vlasti, i agent tuđeg uticaja pod vlašću koja smeni "našu". Kad nema principa, neko može da bude "elitni prebeg" koji svedoči o skoroj propasti Vučićeve vlasti iz koje je prešao na svetlu stranu ulice, govornik na studentskom protestu u Kraljevu, a da već narednog dana postane osoba koja "ne treba da govori i ne treba ništa da se pita".

Kad principa nema, onda Naim Leo Beširi na društvenim mrežama negoduje  što je do prošle ili pretprošle godine na opozicionim televizijama pitan za mišljenje barem dva puta sedmično, da bi se odjednom našao na crnoj listi. Stvarno, po kom se principu tamo biraju sagovornici, ako sve jače pljuvanje po vlasti nije dovoljno? Pravda za Beširija!

Kad nema principa, nema ni nacionalnih interesa ni spoljne politike. Bivši ambasador Srbije u Parizu i osnivač Bete negoduje što poreske obveznike u Srbiji košta onaj avion sa kojim je Vučić išao da pravi poslove u Kini jer bi "možda bi bilo pametnije da se te pare daju za popravku vodovoda u Čačku". I za tramvajske šine, duhovito tercira voditeljka. Jer kad nema principa, stvari brzo skliznu u farsu.

Baš negde oko Vidovdana sam i ja doživela malu epifaniju, tada su na videlo izašle i moja smešna predubeđenja, pristrasnosti i manjak principijelnosti. Istaknuti istoričar sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, Čeda Antić, grupi Amerikanaca u Beogradu slikovito je tumačio našu dinastičku istoriju. Našla sam za shodno da ga pred strancima blago zadirkujem što preskače onaj delić naše slavne prošlosti kad Miloš Obrenović uklanja svog najvećeg političkog protivnika i Karađorđevu glavu šalje turskom sultanu.

Koliko se to razlikuje od izručenja Slobodana Miloševića Hagu, mirno me upitao profesor, i dodao: I šta je Miloš Obrenović osvojio za Srbiju svojim činom lojalnosti, a šta petooktobarske vođe svojim?

Valjda sam sto puta do sada citirala zapadne medije koji su nam se te 2001. godine rugali da smo „prodali“ predsednika Miloševića Zapadu u zamenu za donatorsku konferenciju -  da bi nam onda pride i Kosovo uzeli. Miloševićevo izručenje je bilo na Vidovdan, kao jedan od prvih uslova pomirenja sa Zapadom i približavanja Evropi. Valjda sam i sama hiljadu puta rekla da je Miloševićevo izručenje bilo neustavno i nezakonito.

A da do Čedine intervencije nijednom nisam uočila jasnu i očiglednu vezu između dva krupna događaja u istoriji Srbije.

Niti prepoznala da je princip isti, a da su sve ostalo samo nijanse.