Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Danas je Dan pobede i Evropa je popila malo

Kultna pesma Neleta Karajlića i onog nekadašnjeg, predratnog, „celovitog“ benda „Zabranjeno pušenje“ nalazi se na poslednjoj, epiloškoj, poziciji „A strane“ njihovog trećeg albuma „Pozdrav iz zemlje Safari“ iz 1987. godine. Iz današnje perspektive, to je bila proročanska slika skorašnjeg nestanka jednog sveta čiji su praznici već bili postali prazne ljušture. Praznik je, dakle, neradni dan, pa otac nije na poslu, nego sedi kući i pije, a u našem spram alkoholizma uvek liberalnom i permisivnom mentalitetu, i najgori pijanac uvek zapravo „pije malo“. Na televiziji nisu politički govori ni partizanski filmovi, nego Lepa Brena. Otac pijanski kritikuje mlađe generacije jer su izneverile zavet koji je u oslobodilačkoj borbi skovala njegova generacija. Vlada atmosfera mekog totalitarizma, jer majka upozorava oca da ne priča svašta, odnosno da „skrati jezik“ jer ga „mogu čuti“. I vlada sirotinjska politika štednje, jer majka upozorava oca da ne otvara uzalud prozore pošto „ne radi grijanje“. 

U međuvremenu se raspala zemlja o čijem prazniku je Karajlić pevao, u međuvremenu se raspala i grupa koja je pesmu pevala, raspao se i grad u kojem je pesma nastala, raspalo se zapravo (skoro) sve. Danas, devetog maja, na osamdesetu godišnjicu bezuslovne kapitulacije Hitlerove Nemačke, na Dan pobede koji u skoro celoj Evropi, na lavovskom delu njene teritorije koji nije oslobodila domaća narodna vojska nego Rusi ili Amerikanci zovu Danom Evrope, Nele Karajlić nastupa u Domu omladine u Beogradu. Imajući u vidu gore naznačenu asocijativnu vezu između praznika neke zajednice i Karajlićevog obraćanja pažnje na te i takve praznike, da sam neka briselska birokratska faca, ja bih se blago zabrinuo.  

Šalu na stranu, manje ili više suptilna revizija konsenzusa o Drugom svetskom ratu počela je poodavno. Veliki umetnici su to prvi registrovali. Ima ona genijalna scena kad decenijama posle kraja Drugog svetskog rata iz podzemlja izlaze oni koji misle da rat i dalje traje (reč je, naravno, o „Undergroundu“ Emira Kusturice) pa prate kako Nemci vatrometom slave ujedinjenje SR Nemačke i DDR-a, pa jedan kaže da su, eto, Nemci pobedili u ratu, a kad mu kažu da nisu, ovaj se zbunjeno pita pa zašto onda slave. Desetak godina kasnije, Slavoj Žižek kritikuje proklamacije Saveta Evrope u kojima se manje-više izjednačavaju komunizam i fašizam. Ovako je u to vreme pisao Žižek: „Nužno je stati na jednu stranu i ustvrditi da je fašizam fundamentalno 'gori' od komunizma. Alternativa tome, sama pomisao da je uopšte moguće racionalno porediti dva totalitarizma, vodi do zaključka - eksplicitnog ili implicitnog - kako je fašizam bio manje zlo, razumljiva reakcija na komunističku pretnju“. Uostalom, Hitler je doživljavan kao skoro metafizičko zlo. Kad su Čerčila kritikovali zbog pakta sa Staljinom, napravio je ovakvu primedbu: „Kad bi se i sam Sotona hteo boriti protiv Hitlera, lično bih otišao u pakao da potpišemo sporazum". 

Često su novinari, komentatori i politikolozi pravili poređenja između SFRJ i EU. Nekad su ona imali manje, a nekad više smisla. Neke podudarnosti su frapantne, ali opet se razlika u veličini nikako ne može zanemariti, mada možemo govoriti o SFRJ kao maketi EU. Možda sam samo melanholičan ili sugestibilan, ali nešto me EU sve više podseća na SFRJ iz osamdesetih, kad praznici, vrednosti i principi društva postaju prazne ljušture, ako to već nisu i postali. Bio sam krajem januara u Dortmundu, u centru grada, u hotelu sa četiri zvezdice i radijatori su bili hladni; bukvalno „Zatvaraj prozore, ne radi grijanje“. Kao što je SFRJ „bagovala“ zbog potrebe za konsenzusom većih i manjih republika sa jako divergentnim interesima, nečem sličnom svedočimo i u EU. Otud i kriza proširenja, pa i kriza smisla.  

I mada razni briselski birokrati, od Marte Kos do Tonina Picule, upozoravaju da Vučićev odlazak u Moskvu predstavlja čin udaljavanja Srbije od Evropske unije, nažalost u kontekstu svakodnevnice i kulturnih ratova, u smislu revizionizma spram Drugog svetskog rata, Srbija zapravo vrlo precizno sledi evropske trendove. Pre desetak godina, neke nove ulice su ponovo ponele imena maršala Tolbuhina i generala Ždanova, a ulicu je dobio i Koča Popović. Danas se, međutim, u našoj javnosti sećanje na Drugi svetski rat u Srbiji i Jugoslaviji sve agresivnije svodi na „halijardizaciju“ i na priču o „komunističkoj odmazdi“ potpuno dekontekstualizovanu u odnosu na ostatak Evrope. Banalno govoreći, u Francuskoj nije bilo građanskog rata koji je pratio okupaciju, pa je opet De Golova retorzija prema kolaboracionistima u mnogo čemu bila nemilosrdna, ali, eto, ovdašnja revizionistička elita ne bi baš da Tita i De Gola samerava istim merilima. Kad je ono pre nešto više od deset godina, o osamdesetoj godišnjici oslobađanja Beograda, Vladimir Vladimirović Putin navratio pa mu Tomislav Nikolić gudio nešto o bratskoj borbi ruskog i srpskog naroda, sam Putin je u svom govoru faktografski i skoro hladno potencirao zajedničku borbu Crvene armije i jugoslovenske Narodno-oslobodilačke vojske. Ako savremena Srbija treba nešto da nauči od savremene Rusije, to je ponosno integrisanje sopstvene komunističke prošlosti u kulturu sećanja. A to što Evropa žmuri na oba oka kad se njihov libling Zelenski bez blama naslanja na baštinu Stepana Bandere, to je njihov problem. Što bi rekao pesnik, Danas je dan pobede i Evropa je popila malo...