Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Banjalučki (i drugi) utisci

Nezaboravna rečenica antijunaka Ernesta Sabata iz romana "O junacima i grobovima" veli da su jedine novinske rubrike vredne pažnje crna hronika i mali oglasi pošto se samo u njima nalaze metafizičke teme. I zaista, kratki članci iz crnih hronika često su "romani na dlanu". 

Bio je onaj jedan recentni koji ste sigurno upamtili. Ženu mlađu od četrdeset godina, arhitekticu, Novosađanku, vlasnicu arhitektonskog biroa, ubio je njen dugogodišnji emotivni partner, stariji od pedeset godina, po zanimanju prodavač na pijaci, inače rodom iz Goražda. Iako je ovo ko zna koji po redu femicid u Srbiji u poslednjih nekoliko godina, iako u Srbiji, da se razumemo potpuno opravdano, postoji jako glasan deo aktivističke javnosti koji upozorava na zabrinjavajuće visok broj sličnih zločina te još više na sklonost određenih društvenih grupa da takve zločine relativizuju i opravdavaju, ipak sam unapred znao da će jedan aspekt ove tragedije u kloakama interneta zaseniti sve drugo u vezi njega. Antropološki i romaneskno gledano, ovde imamo savršenu ilustraciju teze kako "ljubav ne bira", tu je i razlika u godinama, i razlika u obrazovanju, i razlika u statusu, ali je to ipak nekako trajalo godinama. Komentatore ispod portalskih članaka, to uglavnom ništa nije zanimalo. Jedino što su primetili jeste to da je ubica "bosančuga", agresivni dinarski seljak iz Goražda.

Još otkad se pojavio spin da su poslednje izbore pokrali ponajviše "prekodrinski plaćenici i lažni birači", a naročito otkad je Dodik posle početka studentskih blokada počeo grubo da vređa veliko parče srpske javnosti, uz vrhunac trenda u otkriću da je "glavni ćaci" zapravo iz Doboja, počela je da se stvara negativna fama o ljudima iz Republike Srpske, pa i Bosne i Hercegovine u celini.

U tom kontekstu su mi bila zanimljiva dva skorašnja putovanja u Republiku Srpsku: najpre u Istočno Sarajevo, a zatim u Gradišku i Banjaluku. U Istočno Sarajevo sam išao na Dane Mome Kapora. Ekipa mlađih intelektualaca oko Filozofskog fakulteta na Palama brine se da sećanje na Kapora ostane vitalno i uticajno. Uglavnom isti ti ljudi preuzeli su na sebe i da čuvaju uspomenu na Žarka Vidovića i Duška Trifunovića. O Trifunoviću se, slično kao u slučaju Kapora, održava tradicionalna manifestacija, dok ime Žarka Vidovića nosi prošle godine otvorena galerija sa veličanstvenom stalnom postavkom slika Mice Todorović. Svi ovi programi su izuzetno dobro posećeni, mada Istočno Sarajevo nije odviše mnogoljudan grad. Čini se da to ima veze s činjenicom da se uglavnom radi o ljudima izbeglim i iseljenim iz nekadašnjeg predratnog "celovitog" Sarajeva i navikli su na vibrantan kulturni život. U tom smislu je dragoceno da je nedavno otvorena i namenski građena zgrada novog pozorišta. U večeri kad je gostovala predstava "Mala crna haljina" Vjere Mujović, u kojoj uz autorku igra i mlada Staša Milovanović, zaista se, kako se to kaže, tražila stolica više.

Što se Banjaluke tiče, ona je bez sumnje najveći kulturni centar Republike Srpske i jedan od dva najveća u celoj Bosni i Hercegovini. Festivali poput Teatarfesta ili Imperativa već godinama imaju regionalnu – zapadnobalkansku – težinu. Mala privatna izdavačka kuća Borisa Maksimovića "Imprimatur" nije više ni tako mala, a uz dva romana "ninovca" Steve Grabovca objavljuje i celi niz zanimljivih domaćih autora i intrigantnih prevoda. Muzej savremene umjetnosti Republike Srpske jedna je od najagilnijih srodnih ustanova na celom eksjugoslovenskom prostoru. Nisu nevažni ni sjajni klupski fudbalski rezultati "Borca" na evropskoj sceni. Ono što mi je sada sredinom maja privuklo pažnju tokom prve šetnje gradom, bile su desetine plakata i džambo-plakata kojim se najavljuje premijera predstave "Majstori, majstori" koju je u Narodnom pozorištu Republike Srpske postavio Marko Misirača, a prema kultnom filmu Gorana Markovića. Na dan premijere, sreo sam Markovića u jednom banjalućkom restoranu. I među osobljem i među gostima, videlo se da su polaskani posetom čuvenog režisera. Ističem to upravo zbog Markovićevog statusa na njegovom domaćem – beogradskom – "terenu". Njegove knjige objavljuje privatni izdavač. Već šest-sedam godina, otkad je za RTS radio "Delirijum tremens", za njegov rad nema interesa srpskih državnih kulturnih institucija, osnovano se pretpostavlja zbog njegove vehementne kritike aktuelne vlasti. Narodno pozorište Republike Srpske je "nacionalna", "republička" institucija, naslonjena kao i sve takve na Ministarstvo kulture. Bilo mi je neobično drago videti da onaj stereotip o Republici Srpskoj kao beslovesnoj kulturnoj koloniji Srbiji tako demonstrativno nije tačan.

Hoću da kažem da postoje stereotipi koje može da "premosti" samo iskustvo i praksa. Trilogija Saše Hajdukovića i Kolje Pejakovića pokazala je svima da se bolji, koliko god bio manji, deo ovdašnje TV-serijske produkcije snima zapadno od Drine, mada, je li, za RTS. Takvi primeri saradnje su značajni i korisni i neuporedivo produktivniji od frazetina o "jedinstvu" i "srpskom svetu". U dobrom segmentu društva u Srbiji primila se ona propagandna (sarajevska) floskula o "Republici Šumskoj", pa je na njenom tragu krenula i ova najnovija stereotipizacija. Bilo bi dobro, dakle, da se tamošnja scena posmatra nijansiranije od ideje da je sve u Republici Srpskoj ekstenzija ovdašnje odbojnosti prema Dodiku. Sve ovo, naravno, ne znači da Srbi zapadno od Drine nemaju svoje negativne stereotipe o "Srbijancima", ali za to bio nam bio potreban zaseban tekst.