Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Kantina na frontu

Ne volim da privatizujem javni prostor, ali nekad se mora, makar ograničeno. Prvu polovinu avgusta proveo sam na praktično krajnjem severozapadu jadranske obale. Prvo je bio avion Beograd – Ljubljana, a posle drumski saobraćaj. Na Aerodromu “Nikola Tesla” kupio sam letnji dvobroj nedeljnika “Nedeljnik” i po običaju prvo pročitao kolumnu Ljiljane Smajlović. Na glavnom trgu mog omiljenog letovališta nalazi se sjajan kiosk u koji stiže gomila eksjugoslovenske štampe. Sedmog ili osmog dana mog boravka tamo, kupio sam novi “Nedeljnik”. Tri puta sam prelistao cele novine sedeći u Mestnoj kavarni uz espreso tražeći kolumnu Ljilane Smajlović, ali je nisam našao. Možda je žena na putu, možda ima gadan grip, pomišljao sam, uveren ipak prilićno da je nešto drugo po sredi. Shvatio sam da sam u pravu komparacijom impresuma iz letnjeg (julskog) dvobroja i prvog avgustovskog broja. U dvobroju je Ljiljana Smajlović navedena u impresumu kao stalna saradnica, u avgustovskom broju je nema. Sa avgustom mesecom 2025. završila se višegodišnja saradnja Liljane Smajlović sa nedeljnikom “Nedeljnik”.  

S jedne strane, radi se o listu u privatnom vlasništvu i to nije nužno tema koja bi morala da zainteresuje javnost. S druge pak strane, da ne glumimo francuske sobarice, pošto ova kolumna svakako izlazi na portalu Euronews, nekoliko skorašnjih prekida saradnje Euronewsa sa ovim ili onim kolegama ili koleginicama, nedeljama su bili velika tema. Otkud to da “Nedeljnikov” prekid saradnje sa Ljiljanom Smajlović uopšte nije tema? 

Da se ne lažemo, Ljiljana Smajlović spada među najbolje srpske novinare i novinarke, onu elitu koju je moguće izbrojati na prste jedne ruke. Njenu pismenost, upućenost, profesionalnost i zanatsku veštinu masovno priznaju i prepoznaju čak i njeni politički i ideološki neistomišljenici. Isto tako, u srpskoj nedeljničkoj galaksiji, gde se već decenijama na praznom prostoru između “Nina” i “Vremena” pokušava vaspostaviti srpski “Globus”, Veljko Lalić je prvi  koji je uspeo da formira i vodi uticajan, popularan i za ovdašnje prilike tiražan njuz magazin. Šta je njega navelo da pomisli da će mu biti bolje bez kolumne Ljiljane Smajlović? 

E tu smo već u srcu problema. Od početka masovne popularnosti društvenih mreža, u sociologiji i teoriji informacija se često koristi pojam “dvorana odjeka”. Maksimalno pojednostavljeno govoreći, u digitalnom svetu ljudi se okružuju samo istomišljenicima, pa im svaki stav koji nije u skladu s njihovim, ako ga slučajno negde i čuju, deluje ne samo neobično, nego praktično nenormalno. Nažalost, mediji su postepeno sve više preuzimali ovu strategiju, a trenutno je dovedena do vrhunca. Naoko paradoksalno, među srpskim nedeljnicima, “Nedeljnik” je najduže i zadržao neku vrstu širine. Dok su “Vreme” i (predradarski) “Nin” već bili puki bilteni opozicije, u “Nedeljniku” se još mogao pročitati intervju s nekom of figura iz vlasti, pa i politička analiza čiji zaključci nisu unapred poznati. Sve se promenilo paralelno sa idejom “regionalizacije” sprovedene preko portala “Velike priče”. To je okupljen kasting “uobičajenih osumnjičenih” među kojima postoji apsolutni konsenzus o temama od stepena krivice za ratove devedesetih do aktuelne srpske politike. Iako se na samom portalu Ljiljana Smajlović nije, ako se ne varam, pojavila ni jedan jedini put, i njeno prisustvo u štampanom izdanju “Nedeljnika” postalo je, očito, prevelika aberacija. U društvu u kom se više ni “tok šou” emisije ne prave da bi ljudi raspravljali, nego da bi jedni drugima klimali glavom, dok se dnevne novine štampaju samo da bi se listale na televizijskim prelistavanjima, neko ciničan bi rekao da je pravo čudo i to što je ovo uopšte toliko trajalo.  

Kad se govori o postdejtonskoj Bosni i Hercegovini, često se govori o tri paralelna društva. I  zaista, u zapadnoj Hercegovini, na kioscima imate uglavnom zagrebačke i splitske novine, svi gledaju HTV, svršeni srednjoškolci masovno studiraju u Hrvatskoj, navija se za hrvatsku reprezentaciju. U Republici Srpskoj, opet, svi prate situaciju u Srbiji, navijaju za Srbiju, po knjižarama i bibliotekama su uglavnom dostupne knjige iz Srbije, a i lokalni mediji naročito vole da ugoste sagovornike iz Beograda. U Sarajevu pak i onim delovima BiH gde su Bošnjaci većina postoji druga konstelacija koju stvaraju mediji sa sedištem u Sarajevu. E, i u takvoj već tri deceniji faktički podeljenoj Bosni i Hercegovini, između ove tri javnosti postoji bolja i suštinskija komunikacija nego što danas postoji između “režimske” i “opozicione” javnosti u Srbiji. Danas u Srbiji nema više ni one poslovične “kantine na frontu” gde se u pauzama borbi nađu vojnici s dve strane fronta da se malo odmore uz viceve i pivo.  

Ima nečeg i znakovitog i ironičnog u tome da Ljiljana Smajlović u današnjoj  srpskoj medijskoj galaksiji ne može više biti ni izuzetak koji potvrđuje pravilo. U “Politici” koju je ona uređivala kolumnu su mogli pisati, primera radi, i (danas pokojni) Željko Cvijanović i Todor Kuljić. Kad je reč o sagovornicima za intervjue, nije bilo nikakve crne liste. Takav medijski pejzaž je počeo da nestaje upravo njenim odlaskom iz “Politike”; odlaskom Zorana Panovića sa mesta glavnog i odgovornog urednika “Danasa” i odlaskom Nebojše Grujičića sa uredničke pozicije u “Vremenu”. Prošlo je otad skoro deset godina. Nije to kratko vreme, ali ako uporedimo medije onda i sada, od sadržaja, do tiraža i  uticaja, ipak se radilo udarnički da se dođe do ovako dubokog dna.