Kolumna "Kad fazani lete": I bogati plaču

Ima jedna indikativna anegdota o dvojici pisaca koji su obeležili američku književnost prve polovine dvadesetog veka. Reč je o Ernestu Hemingveju i Frensisu Skotu Ficdžeraldu. Bili su generacijski povezani i obojica teški alkoholičari, ali karakterno su bili dosta različiti. Hemingvej je bio fasciniran životom u skladu s prirodom, Ficdžeralda je privlačilo visoko društvo. Hemingvej je stilski težio realizmu, Ficdžerald nije bežao od romantizma i suptilne lirike. I sada, jedanput u kafani, Hemingvej pita Ficdžeralda zašto uvek piše samo o bogatima. Ovaj uz neki snažan emotivni intenzitet odgovara: “Zato što su različiti od ostalih ljudi”, na šta je Hemingvej cinično uzvratio: “Jesu, ali samo po tome što imaju više novca”.  

Dosta takozvanih običnih ljudi su slični Ficdžeraldu, ali jedva čekaju svaki dokaz da je Hemingvej u pravu. Hoću da kažem uživaju da čitaju o luksuzu u kojem bogati uživaju, ali mnogo više uživaju kad čitaju o problemima, mukama i nedaćama koje ni bogati ne mogu da izbegnu. Dve vesti koje su privukle veliku pažnju na kraju prošle i početku ove godine spadaju, manje ili više, u ovu fasciklu. Hronološki kasnija i tragičnija, privukla je, naravno, mnogo više medijskog “pokrivanja”. Reč je o požaru u popularnom baru u mondenskom švajcarskom zimovalištu Kran Montana gde je živote izgubilo najmanje četrdeset osoba, uglavnom jako mladih. Oni zasigurno nisu svi iz milionerskih porodica, ali ako izuzmemo zaposleno osoblje, listom spadaju u maksimalno dva-tri posto najimućnijeg i najprivilegovanijeg stanovništva na svetu. Vest objavljena nepuna dva dana ranije govori o jednoj osobi i njenoj prirodnoj smrti, istini za volju preuranjenoj. Medijski interes za tu osobu potiče skoro isključivo od njenog “pedigrea”. Radi se o Tatjani Šlosberg, unuci nekadašnjeg američkog predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija.  

Dinastija Kenedijevih nesumljivo je jedna od najmoćnijih u Americi, ali za sobom kao da vuče neku vrstu prokletstva. Ne samo da je ubijen DŽ.F.K, nego i njegov brat Robert. Bilo i drugih nasilnih smrti u porodici. Smrt Tatjane Šlosberg je, rekosmo, prirodna, od teške bolesti, ali je tragična i životno i u nekom arhetipskom smislu. Mlada i lepa žena, ostvarena, majka dvoje male dece (sina od tri i ćerke od samo godinu dana) umire od leukemije, mada je dobila najbolju moguću medicinsku negu kakvu u današnje vreme ljudsko biće može da dobije. Njen otac je čuveni dizajner i umetnik, a majka, ćerka predsednika Kenedija, bila je, između ostalog, američka ambasadorka u Japanu i Australiji. Tatjana Šlosberg je na Jejlu diplomirala istoriju. Na postdiplomske studije odlazi u Veliku Britaniju, gde drugo nego u Oksford, gde stiče magistarsku titulu, specijalizirajući se za američku istoriju. Ipak, nije se odlučila za akademsku karijeru, nego novinarsku. I, naravno, vrlo brzo postaje pripravnica, gde drugo nego u “Njujork tajmsu”. 

Prvi tekst kojim je privukla pažnju bila je reportaža iz Central Parka gde je pronađeno mrtvo meče. Pronašla ga je žena koja je džogirala po parku. U Central Parku žive razne životinje, ali nije baš da po pravilu ima medveda, a ljudi su sentimentalno slabi na mladunčad životinja, medveda naročito. Istraga je pokazala da je meče neko udario automobilom negde drugo i da je mrtvo telo sa te lokacije iz ko zna kojeg razloga dovezeno do Central Parka i tu ostavljeno. Slučaj je bio bizaran, ali, eto, pomogao je Tatjani Šlosberg da njeno ime bude notirano.  

Stvar je bila masovno zaboravljena, možda ju je pamtila sama Šlosbergova, a onda se deset godina kasnije (2024.) desio vrhunac bizarnosti. U avgustu te godine, tri meseca uoči izbora na kojima Tramp osvaja drugi mandat, tadašnji predsednički kandidat, Robert F. Kenedi Junior, blizak rođak Tatjane Šlosberg, priznaje da je mrtvo meče u Central Park doneo lično on?!   

Sve je u tom priznanju bilo somnambulno. Ovaj je gost u nekakvom podkastu kod komičarke Rozen Bar (poznate i kod nas preko televizijske serije “Rozen”) ispričao kako je bio svedok kad je “nepoznat neko” pokosio siroto meče na kolovozu, pa je on izišao iz svojih kola da vidi je li životinja još živa, kad je video da nije odlučio je da uzme telo da odere krzno i eventualno pojede delove mesa. Ipak, dok se vraćao u Njujork shvatio je da neće stići da ode do kuće, što je isprva planirao, jer će direktno poći na aerodrom pošto je zbog gužve izgubio vreme i jedino tako može da stigne let za koji ima kartu. Da telo ne bi trulilo na parkingu aerodroma dok je on odsutan, odlučuje da ga negde baci, pa je izbor pao na Central Park.  

Nesrećna, već bolesna, Tatjana Šlosberg morala je da piše demantij odnosno neku vrstu “pisma čitateljke” i da poruči da ona nije znala ništa o tome da ne ispadne da je sve napravljeno samo zato da bi joj rođak “nabacio temu”. Ova priča koja, kako je zapisao jedan komentator, neodoljivo liči na izgovor neodgovornog pubertetlije za to što nije došao u školu je javni iskaz čoveka koji je danas na poziciji (evropskom terminologijom) ministra zdravlja Sjedinjenih Američkih Država, zemlje koja ima najveći budžet za zdravstvo u svetu.  

Emanuel Tod, o čijoj recentnoj knjizi smo na ovom istom mestu pisali nedavno, u svom dosta starijem delu, “Posle imperije” (iz 2002.) piše o dekadenciji Amerike koja se možda i najplastičnije vidi iz ogromnog pada intelektualnog nivoa tamošnjih društvenih elita. Delimično i zbog toga Amerika nije u stanju da se u direktnom srazu nosi sa sebi ravnim, nego je nalik na nasilnika koji napada samo slabije. I tome smo, uostalom, svedočili u prvoj nedelji ove godine.