Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Srpski san

Imam jednog američkog poznanika koji dugo živi u Srbiji, po detoks režimu, pola godine ovde, pola godine u Americi. Kad mu dojadimo mi, on se vrati kući, kad mu se smuče njegovi, on opet dođe ovde. I tako godinama.

Poslednji put kad smo se videli pitao me je, kao da traži rešenje neke teške zagonetke: "Šta je potrebno da bi Srbi zavoleli svoju zemlju?"

Posle godinu dana života u Americi, nešto putovanja po svetu i jedno sekund i po razmišljanja odgovorila sam mu: "Da odu iz nje".

Srbi se razlikuju od Amerikanaca u jednoj vrlo bitnoj stvari. Amerikanci koji nikada nisu putovali nigde misle da je Amerika najbolja zemlja na svetu. A Srbi koji nikada nisu putovali nigde misle da je Srbija najgora zemlja na svetu.

Ništa lakše od Srbina ne pravi patriotu nego malo boravka van Srbije. Ne znam zemlju u kojoj se patriotizam smatra nečim tako negativnim kao što je to slučaj sa Srbijom. Nazvati u Srbiji nekog patriotom jednako je loše koliko u nekoj drugoj zemlji reći nekome da je izdajnik. Reći Srbinu da je patriota sa sobom nosi neku vrstu prigovora, neretko i uvrede, pa čak i kada dolazi od onih koji isticanje svog patriotizma smatraju nekom vrstom građanske dužnosti, kao što je to slučaj u Americi. Sećam se kako je jednoj mojoj koleginici, koja važi za patriotu, čime su joj, u stvari, pripisivali određenu političku opredeljenost, jedan američki diplomata u Srbiji, u pokušaju provokacije, rekao na nekom prijemu: „A vi ste patriota?”, misleći da joj tako prigovori njene političke stavove. Zaćutao je kada mu je ona, umesto odgovora, postavila pitanje: "A vi niste?".

Nije, naravno, samo patriotizam stvar koju Amerikanci sebi dozvoljavaju, a drugima prigovaraju. Svoju superiornost uspostavljaju na načine koji bi u Srbiji bili proglašeni ugrožavanjem svih mogućih sloboda.

Đaci u Americi, na primer, bez obzira koje državljanstvo imaju i koje su nacije, svakoga jutra pre početka nastave govore Zakletvu zastavi, američkoj, naravno. Da se radi o vrlo suptilnoj vrsti nametanja shvatila sam tek kada su počeli da mi stižu mejlovi iz škole u koju je išao moj tada trinaestogodišnji sin. Iako je svakoga jutra na vreme odlazio u školu, nama bi svakoga jutra stizao mejl da je zakasnio.

Kada samo ga pitali o čemu se radi, rekao je: „Ne kasnim na čas, upisuju da kasnim jer neću da idem na zakletvu zastavi. To nije moja zastava”, rekao je vrlo odlučno shvatajući bolje od mene da njegova američka škola ima pravo da traži od njega da dolazi na čas na vreme, ali nema pravo da traži od njega da se zaklinje američkoj zastavi. Uprava škole, naravno, nije pravila probleme kada smo rekli da naš sin neće dolaziti na zakletvu, već na prvi čas, ali su nam svejedno svakoga jutra do kraja školske godine stizali mejlovi u kojima je pisalo da je zakasnio.  

Taj osećaj superiornosti američkoj deci se usađuje od malena. Na najrazličitije načine, koji se nekada čine potpuno bezazlenim. A koje smo mi često olako skloni da proglasimo samo glupošću. Sećam se kako mi je jedan poznanik sa Floride pričao da je odrastao u ubeđenju da je Afrika manja od Amerike jer su geografske karte u učionicama bile poput ispupčenog ogledala i sve osim Amerike, koja je bila u centru, je izgledalo manje nego što uistinu jeste. Kada sam ga, u nameri da malo provociram, pitala kako su nas našli da nas bombarduju, kad ne znaju ni gde se nalazimo na karti, bez trunke nelagodnosti odgovorio mi je "GPS, my dear, GPS". Iako svestan da „iskrivljena” karta sveta nije bila greška već vaspitni metod, taj Amerikanac, baš kao i većina drugih, smatra da je osećaj superiornosti koji su mu tom „greškom” usadili – potpuno ispravan.

Amerikanci svoju decu od najranijih dana uče da budu samostalna. A samostalnost gradi samopouzdanje. Možda mi, kako volimo da mislimo, znamo više od Amerikanaca, ali oni, za razliku od nas znaju šta će sa svojim znanjem. Znanje koje ne umeju da primene, oni i ne računaju u znanje. Srpska deca možda imaju više teorijskog znanja, ali to znanje im ne donosi samopouzdanje. Razliku između američkog i srpskog sistema obrazovanja moj sin je opisao u jednoj rečenici: „Kod nas u školi kad nešto pitaš na času nastavnik te izgrdi kako nisi slušao, a u Americi ti nastavnik kaže da nisi slušao kad ne pitaš ništa na času”.

U američkoj školi svi koji znaju da sviraju, prvo nastupaju kao deo orkestra. Nema solista. U beogradskoj školi svi su prvo solisti. Niko iz američkog orkestra se ne plaši da pogreši, jer se pogrešan ton na jednoj trubi neće čuti od ostalih deset. Na koncertima u beogradskoj školi od treme u publici umiru i roditelji, a od grdnje nastavnika zbog jedne pogrešne note deca odustaju od omiljenog instrumenta. Samopouzdanje je rutina, a oni tu rutinu stiču od malih nogu. Zato nikada nisam srela Amerikanca koga je stid da javno nastupa. Kao što znam malo Srba kojima javni nastup nije trauma. Oni podstiču, i pitanja i radoznalost i greške, a mi stalno  zahtevamo, umesto pitanja – odgovore, umesto radoznalosti – znanje i umesto grešaka – besprekornost. Oni uče da vole to što mogu da budu, a nas uče da ne umišljamo da smo ono što nismo. Zato oni imaju svoj, američki, san i vole zemlju koja im nudi taj san.

A šta je srpski san? Pa, da odgovorim parafrazom – Srbin u Srbiji ima hiljadu snova, a Srbin van Srbije samo jedan. Da se vrati kući.