Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Pravda za Rusoa i "pseudonovinare"

Optuživanje aktuelnih blokadera da su nacisti i fašisti nije prvi put da se manje, ili više opravdano, ali svakako olako i preterano neka politička grupa poredi sa nosiocima ozloglašenih ideologija iz prve polovine 20. veka.

Sećam se kako je vanredni profesor na Odseku za sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas svojevremeno potpuno neopravdano francuske blokadere nazvane "žuti prsluci" optuživao za nacizam.

Čak je decembra 2018, u jeku ovog protesta u Francuskoj, za dnevni list "Danas" o njima napisao kolumnu pod naslovom "Braon prsluci", što je bila jasna aluzija na braon košulje koje su nosili pripadnici Jurišnih odreda Hitlerove Nacional-socijalističke nemačke radničke partije.

Obrazlažući svoj stav o "žutim prslucima", Kišjuhas se poslužio istraživanjem (najverovatnije agencije "Elabe") koje je pokazalo da najveći deo "žutih prsluka" čine birači stranke koju predvodi Marin le Pen (42 posto), dok je 16 procenata njih glasalo za Republikance, stranku desnog centra, a za socijaliste je glasalo njih "tek devet procenata".

Kišjuhas je izneo tačne podatke, ali nepotpune, jer se tako bolje uklapaju u njegovu tezu o nacistima u žutim prslucima, što je suprotno Kodeksu novinara Srbije u kojem se u više navrata ističe da informacija koja se objavljuje mora biti potpuna.

Kišjuhasa, kojem je primarno zanimanje profesura i podučavanje mladih, Etički kodeks novinara možda i ne interesuje, iako godinama piše kolumne i tekstove za više medija u Srbiji, ali je pri analizi političkog profila francuskih demonstranata nemoralno zaboraviti da se kaže da on u velikoj meri odgovara odnosu snaga političkih partija na ranije održanim izborima i da su jedina odstupanja bila ta što je broj pristalica Lepenove veći, a broj pristalica Makrona manji nego na izborima, što je, s obzirom na antimakronističku prirodu protesta sasvim očekivano. Procenat pristalica ostalih partija je bio gotovo istovetan njihovom rezultatu na izborima.

Mnogo ozbiljniji propust od ovoga je taj što je u ovoj jednačini potpuno "zaboravio" pristalice lidera francuske ekstremne levice Žan-Lik Melanšona koji su učestvovali u protestima, a kojih je bilo 20 posto. Tih 20 posto "komunista" mu je kvarilo oslikavanje nacističkog pejzaža, pa je zažmurio.

Ovakav postupak se ne može nazvati "glupošću", nego namernim krivljenjem činjenica. Nedovoljnom informisanošću o temi o kojoj pretendujete ozbiljno da pišete se, pak, može nazvati ideja da, pozivajući se na "prijatelja", pa makar on bio i profesor francuske književnosti i kulture, napišete da su "žuti prsluci" "mahom palanački malograđani" koji "crnca ili Arapina uživo nikada nisu ni videli, ali zato znaju da ne žele da im bude komšija".

Ko god je u Francuskoj proveo više od 15 minuta zna da ne postoji Francuz, čak ni među "palanačkim malograđanima" koji nikada nije video crnca, ili Arapina. Pod uslovom, naravno, da taj Francuz nije slep.

Netačno u ovom Kišjuhasovom tekstu bilo je i to što je "žute prsluke" napamet, ne pozivajući se ni na kakve konkretne podatke, bio nazvao "sitnom buržoazijom", među kojima, on to zna, nema "internacionalno prezrenih na svetu, niti odistinski sužnjih koje mori glad".

Istina je, međutim, bila sasvim drugačija. "Ovde se radi o radničkoj, aktivnoj Francuskoj, ljudima koji rade za minimalac ili malo više novca", rekao je tada šef agencije "Elabe" Bernar Sananes koji je radio gorepomenuto istraživanje o društvenoj strukturi "žutih prsluka", precizirajući da radnici čine 55 posto ovog pokreta.

Ali zašto ja sada podsećam na jedan stari tekst ovog profesora-kolumniste? Ne zbog toga što su njemu u jednom slučaju oni koji nose žute prsluke i blokiraju ulice "nacisti", a u drugom "divna deca" i "budućnost".

Ovo je tek jedan u moru primera "pseudonovinarstva" i "nadrikolumnisanja" čoveka koji sebi daje za pravo da za to osuđuje druge (bez obzira na to koliko oni dobri, ili loši novinari bili).

Pod naslovom „Šta je pseudonovinarstvo: Nadrinovinari i ostali Vučićevi(ći)" u rubrici "Metodologija" (da stvar bude još smešnija) na sajtu "Cenzolovka" koji ne ume, na primer, ni da ispravno prenese podatke iz moje zvanične biografije pa navodi da sam studirao Filozofski, umesto Filološkog fakulteta (olakšavajuća okolnost, možda, jeste što oba počinju na "filo" i što se pozivaju na ništa kompetentniji "Istinomer" i još manje proveri informacija posvećeni "Danas"), Kišjuhas nam sada objašnjava da "pseudonovinarstvo" "ima razne oblike i forme, od ličnih mišljenja prerušenih u činjenice, preko golih reklama koje se izdaju za vesti, pa sve do ogoljenih plagijata, izmišljotina ili propagande (ne)vešto maskiranih u pravo novinarstvo."

Kao da gorenavedeni primer o "žutim prslucima" nije dovoljan da se i sam svrsta među pseudonovinare (taj tekst, reklo bi se ispunjava sve gorenavedene kriterijume osim "reklame" i "plagijata", mada ni ta dva nisu isključena), Kišjuhas je odlučan da i ovim tekstom demonstrira da bi trebalo više da čita i proverava informacije, a manje (mnogo manje) da piše.

Da bi ilustrovao postojanje dezinformacija kroz vekove, profesor sociologije navodi sledeće: "Čuveni primer je opaska neka jedu kolače Marije Antoanete, što ona nikada nije izjavila, a što je kao lažnu vest propagandno izmislio veliki društveni mislilac Žan-Žak Ruso."

Iako o Rusou i njegovim stavovima ne mislim baš dobro, istine radi ovaj put moram stati u njegovu odbranu. Ruso nikada nije lažni citat "ako nemaju hleba, neka jedu kolače (brioš)" pripisivao giljotiniranoj francuskoj kraljici niti ga je "propagandno izmislio" kako bi ukaljao njenu reputaciju.

Da je teza koju Kišjuhas iznosi neistinita dokazuje već sama činjenica da je Ruso umro 1778. godine, 11 godina pre početka Francuske revolucije, što je prvi mogući trenutak kada je bilo potrebno "propagandno" kaljati lik Marije Antoanete, odnosno 15 godina pre nego što je protiv nje pokrenut proces koji ju je odveo na gubilište.

Istina je da je Ruso autor dotičnog citata, ali ga je napisao 1765. godine i nalazi se u Knjizi šestoj njegovih "Ispovesti" i ni na koji način se ne odnosi na Mariju Antoanetu, nego na neimenovanu "veliku princezu".

Marija Antoaneta nije mogla biti lik iz anegdote koju Ruso prepričava, jer je u vreme pisanja te priče imala samo devet godina i živela u Austriji, daleko od francuskog dvora i od Rusoa. Marija Antoaneta je u Francusku došla tek pet godina po pisanju ovog dela, kada je imala 14 godina.

Ovako relaksirani odnos prema činjenicama i evidentna zloupotreba (bez obzira da li je to učinjeno s namerom ili iz pukog neznanja) su nedopustivi, rekao bih, za nekoga ko se predstavlja kao borac za istinito novinarstvo i ko kritikuje novinare koje optužuje za propagandu.

Uostalom, i sam Kišjuhas kao jednu od karakteristika "pseudonovinarstva" navodi "nedostatak provere činjenica (iznose se tvrdnje bez prethodne provere ili navođenja izvora)". To čini pozivajući se na, kako kaže, "publicistu i komunikatora nauke u javnosti" (šta god to značilo) Stivena Novelu, koji je zapravo profesor kliničke neurologije na Jejlu, a ne nekakav "komunikator".

U svakom slučaju, pod uslovom da je Kišjuhas uspeo da ga ispravno citira, Novela u knjizi "Vodič kroz vasionu za skeptike" navodi karakteristike "pseudonovinarstva": "Pristrasnost i guranje agende (koristi se politička, komercijalna ili ideološka agenda umesto objektivnog informisanja javnosti), senzacionalizam (prednost se daje emocionalnom uticaju ili šok-efektu, a ne tačnosti informacija), klikbejt naslovi (koriste se obmanjujući ili preuveličani naslovi kako bi se privukla pažnja), lažni stručnjaci ili anonimni izvori (oslonac o neproverene ili sporne autoritete), nedostatak provere činjenica (iznose se tvrdnje bez prethodne provere ili navođenja izvora), i nedostatak odgovornosti (često nema transparentnosti u vezi sa uređivačkim standardima ili novinarskom etikom)."

Da li vam se u ovo uklapaju samo prokaženi "režimski tabloidi i televizije", ili bi, možda, u ovom opisu prepoznali i neke druge medije, uključujući i one za koje piše Kišjuhas?

Ne vide li se "pristrasnost i guranje agende" i na medijima koje Kišjuhas i "Cenzolovka" smatraju "profesionalnim" i "nezavisnim"? Nema senzacionalizma i "klikbejta"? Nisu li ovi mediji jedno vreme forsirali kao stručnjaka, na primer, Vojina Rakića koji se, po svemu sudeći, lažno predstavljao kao "direktor Sekcije za Srbiju UNESCO-ove Katedre za bioetiku" (UNESCO je to demantovao)? Ili slučaj intervjua sa nepostojećim britanskim stručnjakom Danijelom Smitom u listu "Danas" za koji Kišjuhas piše? Ni tu nisu proverene činjenice, a pokazan je i nedostatak odgovornosti, jer posle nisu rekli "pogrešili smo", nego "kriva je ruska propaganda" i to još prikazali kao svoj "uspeh" jer su "ugasili još jedan ruski internet trol nalog".

Pravda i za Rusoa, a i za Kišjuhasa koji veruje da "neće biti slobodni dok ne budu pili pivo ili rizling iz lobanja svojih klasnih neprijatelja" (Danas, 13. maj 2018). Samo je pitanje kojoj on to klasi pripada.