Kolumna Kolumna Filipa Rodića: Prevaspitavanje i targetiranje

"NATO ne napada civile, mi napadamo isključivo vojne mete i preduzimamo sve mere predostrožnosti kako ne bismo povredili civile", izjavio je 31. maja 1999. godine portparol Alijanse Džejmi Šej. 

Njegov kolega Ken Bejkon je 22. aprila 1999. jasno izjavio: "Mi ne targetiramo predsednika Miloševića ili srpski narod. Mi targetiramo vojsku i vojnu infrastrukturu koja podržava instrumente represije na Kosovu." 

Problem je samo što je noša male Milice Rakić bila preblizu (jedan kilometar) aerodromu u Batajnici. 

Problem je samo i što je dom za stare u Surdulici bio previše blizu kasarni, pa se pilot "zbunio" (direktor CIA Džordž Tenet pred Kongresom 22. jula 1999) i ubio 20, a ranio 88 ljudi. 

Nisu oni "targetirali" civile ni na drugim mestima, samo su ih pobili. 

Na ovo "targetiranje", odnosno netargetiranje podsetila me je izjava predvodnice modernih zboraša-blokadera, u slobodno vreme višeg naučnog saradnika na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Vladane Putnik Price povodom neprihvatljive prakse odlaženja na kućnu adresu ljudi koje procene za moralno-politički nepodobne. 

"Prvo i pre svega mi ne targetiramo porodicu, mi targetiramo pojedince koji su odgovorni funkcioneri ili osobe od moći na određenim pozicijama koje nemaju nikakvu samoodgovornost i koje su dozvolile prosto da ljudi izgube život", rekla je ona u mikrofon luksemburške televizije N1. 

To što su neke noše ili domovi previše blizu njihovoj "vojnoj meti" nije njen problem, kao ni njenih saboraca. Čak i to što se ponekad "zbune", pa ne pogode baš tačno metu, nije stvar zbog koje se brinu. 

Uostalom, to je Džejmi Šej i sam lepo objasnio: "Uvek postoji cena za pobedu nad zlom, ali cena neuspeha u pobedi nad velikim zlom je mnogo veća." 

Zanimljiva je slučajnost da je način na koji su natovci 1999. godine, a i kasnije, opravdavali svoje zločine gotovo istovetan načinu na koji to rade današnji zboraši-blokaderi, čak je i terminologija ista. Targetiranje, zlo, zločinački režim, životi ljudi… 

Zanimljiva je i slučajnost i da se sklapaju čudnovata savezništva. Onima kojima su prekodrinski Srbi stoka krezuba, prema kojoj se mogu osećati samo prezir i gađenje, novopazarski huligani koji vređaju Isusa Hrista i psuju srpsku majku su braća, a takav Novi Pazar je "svijet". Istovetan odnos i prema Hristu, i prema srpskim majkama imali su i pripadnici UČK, ako treba da vas podsetim. 

Sve ovo navodi na to da se čovek zapita da li su u pravu oni koji tvrde da se ovde radi o kopnenoj invaziji za koju NATO nije imao hrabrosti (a ni potrebe) da izvrši 1999, i da se radi o ostvarenju Tompsonove pretnje da će nas stići njihova ruka i u Srbiji. 

A njihova najava toga što bi moglo da usledi u slučaju da im se planovi ostvare – u najmanju ruku je jeziva. 

"Ako uporedimo kako bi moglo da bude, ovo je jedan blag vid opomene tim pojedincima, tim funkcionerima", rekla je istim povodom Vladana Putnik Prica, dodajući da je cilj "prevaspitavanje". 

Opet termin koji izaziva užasne istorijske paralele. 

Kao što su natovci svoje zločine opravdavali višim ciljem – "humanitarnom operacijom" – tako su i predvodnici totalitarnih sistema u prošlosti svoje progone neistomišljenika i ideološki nepodobnih ljudi nazivali "prevaspitavanjem". 

Pojam "prevaspitavanje radom" bio je ključni koncept u sistemu sovjetskih gulaga – osuđenici kroz prisilni rad, glad, disciplinu, torturu i političku obuku treba "shvate svoje greške i zablude". Po mogućstvu, za života. 

"Radni logori su sredstvo za prevaspitavanje neprijatelja radničke klase kroz proizvodnu disciplinu i socijalnu korisnost", verovalo se tada. 

I Crveni kmeri u Kambodži, u ime "prevaspitavanja u duhu agrarnog komunizma", slali su ljude na prinudni rad, gladovanje, torturu i, često, u smrt.  

U Maovoj Kini, u jeku Kulturne revolucije, pokrenut je proces nazvan "laođiao", što znači "prevaspitavanje kroz rad", u okviru kojeg je trebalo da "intelektualci budu prevaspitani u duhu radničke klase, kroz poniznost, samokritiku i fizički rad u polju". 

Izgleda da jedino nacisti nisu verovali u mogućnost prevaspitavanja. Samo oni nisu ljude slali u logore da bi ih popravili, nego da bi ih eliminisali zarad "rasnog čišćenja" i "prevencije degeneracije naroda". Zato se išlo u "zaštitni pritvor" (Schutzhaft) iz kog se retko vraćalo. 

Kada smo već kod "samokritike", setimo se da je to bio važan segment i "prevaspitavanja" nepodobnih u vreme Titove Jugoslavije. "Samokritika je oblik ličnog preobražaja", tvrdilo se tada. Slanje na Goli otok se objašnjavalo kao "izolovanje neprijatelja socijalističkog društva radi prevaspitavanja" i "političke resocijalizacije". 

S obzirom na to koliko su u poslednje vreme na društvenim mrežama prisutne nostalgija za Golim otokom i želja za njegovim ponovnim otvaranjem, a u slučaju da Hrvatska to ne dozvoli (u šta sumnjam), uspostavljanjem slične institucije na nekoj drugoj lokaciji za pristalice vlasti, ali i za one "neutralne", ovakvo pominjanje "prevaspitavanja" dobija još zlokobniju konotaciju. 

Put u pakao je popločan najboljim namerama, kažu. Prevaspitavanje mi u ovom kontekstu deluje kao jedna velika ploča oko koje može biti i mnogo drugih žrtava koje nisu bile targetirane, ali su se našle u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, ili u srodstvu s prokaženima.