Kolumna "Dekonstrukcija": Vladavina zelene salate

Veoma mi je zabavno bilo pre šest godina kada je, danas nažalost pokojni, Teofil Pančić pisao o veličanstvenosti slobodarskog duha Engleza u odnosu na srpsko podaništvo. Pod naslovom "Korona i Hitler, Englezi i Srbi", Pančić je na portalu "Autonomija" pandemiju koronavirusa poredio sa onom iz Drugog svetskog rata kada je hrabri i slobodoljubivi britanski narod bio "jedini svetionik pokorene Evrope".  

Pisao je Pančić kako Britanci "uprkos svim teškoćama i užasima tvrdoglavo praktikuju kulturu slobode", pa ne odustaju od "svog načina života" pa i dalje idu u "barove, klubove i pozorišta", dok podanički Srbi (koji ni Hitleru, valjda, nisu pružili otpor) ćute i trpe vanredno stanje. 

"Čučeći uvaljan u testo ovog dubokog mraka, snažno im zavidim na toj kulturi slobode, jer oni imaju šta da brane: nešto što jeste život, ali ne bilo kakav, nego život slobodnih ljudi", pisao je Pančić. 

Zabavno mi je bilo to što je Pančićev tekst toliko loše ostario da, zapravo, nije ni stigao da ostari. Bio je praktično mrtvorođen, jer je objavljen 18. marta 2020, a Velika Britanija je neke od najdrastičnijih mera ne samo u Evropi, nego i svetu uvela svega pet dana kasnije, 23. marta. 

Stvar je još zabavnija ako se uzme u obzir da su se Srbi među prvima u Evropi i u svetu pobunili protiv ovih mera (setite se nasilnih demonstracija iz jula 2020), a Englezi su s tim kasnili skoro godinu dana – prve demonstracije tamo su održane u aprilu 2021. 

Slično bezrezervno, gotovo kolonijalno divljenje prema Englezima ispoljava i kolumnistkinja dnevnog lista "Danas" Safeta Biševac koja im zavidi na tome što su u poslednjih deset godina premijere menjali češće nego što menjaju čarape. 

"U ponedeljak mi stiže SMS drugarice iz Engleske: 'Dobijamo sedmog premijera za 10 godina. Menjamo ih kao…' Moj odgovor je bio: 'Blago vama. Mi AV ne možemo da skinemo 14 godina'“, piše ona. 

Zaista, za samo deset godina Britanci su uspeli da smene toliko premijera da bi i prosečan balkanski analitičar počeo da se gubi u beleškama. Dejvid Kameron, Tereza Mej, Boris Džonson, Liz Tras, Riši Sunak, Kir Starmer. Jedan za drugim. Kao na pokretnoj traci. Ali da li je to tako dobro kao što Safeta Biševac misli ili želi da mi mislimo? 

Da je neko pre petnaest godina rekao da će Britanija ući u period u kojem će premijeri padati brže nego vlade u Italiji devedesetih, verovatno bi bio proglašen za rusofila, populistu ili teoretičara zavere koji previše čita tabloide. 

Sve je počelo sa Dejvidom Kameronom. Čovekom koji je odlučio da reši unutarstranačke probleme tako što će raspisati referendum o izlasku iz Evropske unije. To je otprilike kao kada bi neko rešio bračnu krizu tako što će supružnika pitati da li želi razvod, uz uverenje da će odgovor sigurno biti "ne". 

Kameron je bio toliko uveren u pobedu da je referendum tretirao kao formalnost. Nešto poput ankete čiji je rezultat već poznat. Onda su građani glasali drugačije i odveli Britaniju na put koji, siguran sam, i Safeta Biševac smatra pogrešnim. 

Ispostavilo se da narod (i to ne samo ovaj srpski, nego i britanski) ima jednu veoma neprijatnu naviku – ponekad ne glasa onako kako elite očekuju. 

Nakon njega dolazi Tereza Mej. Političar koji tri puta izgubi glasanje o sopstvenom planu obično bi se u normalnim okolnostima zapitao da li možda nešto nije u redu sa planom. Tereza Mej je, međutim, rešila da proba još jednom. Pa još jednom. 

Postoji ona čuvena definicija ludila koja se pripisuje Ajnštajnu – ponavljati istu stvar i očekivati drugačiji rezultat. Britanski parlament je njen sporazum o bregzitu odbio tri puta. 

Teško je naći političara koji je toliko uporno uspevao da gubi. U stvari i nije. Dovoljno je pogledati srpsku opoziciju koja od poraza uspeva da napravi dugoročnu političku strategiju. 

Onda na scenu stupa Boris Džonson. Da su britanski premijeri likovi iz serije, Boris bi bio onaj harizmatični rođak koji uvek upada u nevolje, ali mu publika oprašta jer je zabavan. Problem je što država nije televizijska serija. 

Tokom kovida građanima je objašnjavano da ne smeju da se druže, posećuju rođake, slave rođendane ili ispraćaju najmilije. U isto vreme, u sedištu vlade održavane su žurke. Teško je smisliti bolju definiciju političke elite koja veruje da pravila važe za sve osim za nju samu. Džonson je na kraju pao pod teretom brojnih sopstvenih afera. 

A onda je došla Liz Tras. I tu britanska politika ulazi u sferu komedije. Postoje političari koji naprave grešku. Postoje političari koji naprave veliku grešku. A onda postoji Liz Tras koja je uspela da uzdrma finansijska tržišta tolikom brzinom da su investitori počeli da beže glavom bez obzira. Njen ekonomski program trajao je otprilike koliko i prosečna baterija na kineskoj igrački. 

Najveće poniženje nije bila ostavka. Najveće poniženje bilo je kada je jedan britanski tabloid postavio pitanje šta će duže trajati – njen premijerski mandat ili zelena salata kupljena u supermarketu. Salata je pobedila. 

Zamislite političku karijeru koja se završava tako što vas pobedi povrće. Ne politički protivnik. Ne opozicija. Ne novinari. Ne birači. Salata. To je gore i od poraza na partijskim izborima od Srđana Milivojevića. Tu već prestaje politika, a počinje Monti Pajton. 

Posle nje dolazi Riši Sunak, čovek koji je dobio zadatak da sredi posledice tuđih grešaka. To je otprilike kao kada vas postave za kapetana broda tek pošto su prethodna dvojica uspela da probuše trup, zapale motor i izgube kompas. Sunak je bio osuđen da plati cenu tuđih odluka. Na kraju je izgubio izbore. 

A onda i Kir Starmer. Čovek koji je došao na vlast obećavajući stabilnost nakon godina haosa. To je bio glavni program koji je nudio biračima. Ne revoluciju. Ne spektakularne reforme. Samo stabilnost. 

Ispostavilo se da je i njegova stabilnost roba sa kratkim rokom trajanja. Tako je Britanija za samo deset godina stigla do situacije u kojoj je promena premijera postala gotovo redovna pojava. I tu dolazimo do najzanimljivijeg dela priče. 

Sve vreme slušamo kako su krize vlasti, nestabilnost i politički cirkus karakteristični za Balkan, Istočnu Evropu ili neke „nedovoljno razvijene demokratije“. Međutim, kada britanski premijeri padaju jedan za drugim, to se naziva dinamičnim demokratskim procesom. Kod nas je stabilnost vlasti koja uporno pobeđuje na izborima i čija vladavina donosi vrlo opipljive rezultate proglašena za institucionalnu krizu. 

Ispada da je nestabilnost vrlina ako se dešava u Londonu, a stabilnost mana ako se dešava u Beogradu. I zato se svim snagama bore protiv te stabilnosti. 

Ako je, kako je govorio Edvard Abi, "rast radi rasta ideologija ćelije raka", onda bi smenjivanje radi smenjivanja moglo da bude ideologija političke demencije. Naročito kada se predstavlja kao vrhunac demokratske zrelosti. 

Jer ako je svaki pad vlasti dokaz demokratije, onda bi Velika Britanija danas morala biti najdemokratskija zemlja na svetu. A nekako nisam siguran da bi se i sami Britanci složili sa tom ocenom.