Kolumna O prolaznosti večnosti

Plemstvo je prolazno, narod je večan, uzviknuo je, svojevremeno, grof Onore Gabrijel Rikveti de Mirabo, i postao slavan, iako, prethodno, ništa posebno nije ukazivalo da će to da se desi.

Na svet je došao čudovišan, ogroman, sa gustom kosom i dva zuba u glavi, pa ga je rođeni otac nazvao Sataninim sinom.

Posle je preležao boginje, ostao rošav, a razboleo se i od pokvarenosti, te je isti onaj ćale, koji je na samom početku shvatio s kim ima posla, okolo slao upozorenja, svakome ko je mladog grofa upoznao: "Pazi da ti ne izvrne džepove".

Na kraju početka završio je u zatvoru (tata je i to isposlovao), zbog dugova, i baš tu je, doživevši sebe kao "žrtvu despotizma", počeo da se bavi politikom, pišući o "despotizmu" i njegovim "žrtvama".

Sve posle toga je legenda. Od prolaznosti plemstva, do izbora u Skupštinu, kratkotrajnog druženja sa Jakobincima, tajnog savetovanja kralja, do čuvenih Pisama grofa Miraboa svojim biračima.

Onore Gabrijel Rikveti je, što bi rekla deca, objasnio. Nešto malo pročitaš, čuješ, predstaviš to kao sopstvenu ideju, dodaš šaku demagogije, izmisliš, laskaš, neprestano komuniciraš, ubeđuješ jedne u jedno, druge u drugo, i postaneš deo istorije.

Zapamte te, slave, analiziraju, pošto ljudi ništa više ne vole nego da prčkaju po izmetu, bez želje da nešto nauče, nego, eto tako, iz čista mira. Nema tog što može da nas uzbudi, kao smrad šljama koji nam je prodavao onu stvar za bubrege, i napravio nas na budale.

Ne znam zašto, ali setim se grofa Miraboa svaki put kada pročitam Pismo anonimnog profesora, prijatelja studenata, i sve nešto mislim - sa koliko li se zuba taj rodio? I da li je rošav? Bio u zatvoru zbog dugova, pa postao "žrtva despotizma"? Nasilje u porodici rađa nasilje u porodici?

Ne znam, ali siguran sam da mu je detinjstvo bilo teško. Verovatno zbog oca, ili majke, malenih Ćacija koji su mu lupali čvrge i uzimali loptu, Bog zna. Neko objašnjenje svakako mora da se nađe.

Odatle valjda i potreba da izigrava studentskog roditelja, i druga, ali brižnog, dobronamernog, onog koji neće ni na šta da ih tera, ali će da im kaže, objasni, pokaže put, pa sada, ako su totalni debili, neće ga poslušati, a ako su pametna i dobra deca, izbore ima da raspišu, kada im on kaže.

Sa te pater familijas pozicije, može i tu i tamo da ih kritikuje, pogotovo kada se ograde od istih takvih kao što je on, prepametnih a brižnih, koji će da ih maze po glavi, češkaju po leđima, šašolje, ubeđuju da su sveta deca, ali će, istovremeno, da im nabiju na nos ono osnovno, samu suštinu njihovog odnosa:da su studenti prolazni, a profesori večni.

I dosta lako to izvodi naš anonimni prijatelj studenata. Dovoljno je da im pokaže da je svet napravljen za večne, i da će to, ako budu slušali, sutra postati i studenti (svi studenti, do jednog), što je položaj koji niko ne može da odbije. Zakonom si zaštićen, jači od sudbine, ne može ti niko ništa.

Uostalom, evo kako glasi glavni argument anonimnog profesora u odbrani svojih kolega od studentskog ograđivanja:

"Oni su intelektualna elita Srbije, a ne neki Ćaci koje možete da pustite niz vodu, a da ne trepnete".

Fenomenalno. Ova rečenica je najbolja dijagnoza, i bolesti samog anonimnog profesora, i oboljenja onih koje su on i slični njemu (bolesni), učili. Grandiozni narcizam, jedan kroz jedan.

I sve je u toj rečenici-dijagnozi. NPL, po definiciji koju su sastavili psiholozi. Od preuveličanog osećaja sopstvene važnosti i superiornosti (intelektualna elita); preko stalne potrebe za divljenjem (znate li vi ko smo mi); verovanja u svoje izuzetne talente i dostignuća i hvalisanje njima (ponovo - elita, ej, srpska!); preokupacije fantazijama o neograničenom uspehu i moći (bez nas se ne može, nismo mi Ćaci); do nedostatka empatije (pustiš Čacije niz vodu, a ni ne trepneš); umišljaja da imaš pravo na posebni tretman i privilegiju (ne možete tako sa nama, a možete sa Ćacijima); i arogantanog i oholog ponašanja (Ćacija niz vodu).

U dijagnozu spadaju i početak i nastavak pamfleta, pošto su i motiv obraćanja i njegova pouka isti. Anonimni profesor veruje da će izazvati ljubomoru svojom pameću, baš kao i da će samo oni koji mu zavide, koji su ljubomorni, imati nešto protiv njegovih miraboovskih pisama.

I kada malo razmisliš, profesorska "elita" ostvarila je ozbiljan uspeh u proizvodnji svojih naslednika, večnih narcisoidnih zombija.

Studenti koji su ih pratili, slušali, jesu ubeđeni u svoju grandioznost (veći od stranaka), i rasplinju se od uživanja u pohvalama i divljenju (svi nas vole), veruju u svoju izuzetnost (najbolji deo društva, rođeni predvodnici), fantaziraju o neograničenom uspehu i moći (smlatiće Vučića), arogantni su i oholi (odstranjuju svaku drukčiju misao, preziru i gade oponente), znaju da imaju veća prava od drugih (sve im je dozvoljeno), nikakvu empatiju prema "nižim vrstama" nemaju (sve što se Ćacijima desi sasvim je u redu), a ako nešto kažeš što im se ne sviđa, eto te, ljubomoran si i zavidiš.

Sve zajedno, dosta bolesnu budućnost možemo da očekujemo, verovatno uz provale narcisoidnog besa, koji će buknuti onog trenutka kada i profesori i njihovi sledbenici konačno primete da nisu dovoljno ni shvaćeni, ni uvaženi.

A dotle ćemo bar malo moći da uživamo. U sukobu jedne grandioznosti, sa drugom. Uz onu slast koju proizvodi činjenica da je prva sama stvorila drugu, sve da bi bila večna.

I da ne zaboravim, tu je još jedan detalj, čisto da sve bude slađe.

Kada su revolucionarni Ćaciji u Francuskoj shvatili kakav je prevarant Mirabo bio, izbacili su mu posmrtne ostatke iz Panteona.

Što bi se reklo, završio je u bar simbolično neimenovanom grobu. Anonimnom.

Hvala ti Bože. Za prolaznost večnosti.