Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Sto godina (imenovanja) totalitarizma

Javni život se temelji na rečima. Poreklo većine reči ide do maglovitih početaka jezika i čovečanstva. Postoje, međutim, i reči za koje tačno znamo kad ih je neko prvi put upotrebio. Iz srpske perspektive, a zbog srpskog porekla Stiva Tešića, često se poslednjih godina potencirala reč „postistina“. I mada je, naravno, taj termin postao široko korišten i navođen, on nije sveprisutan na način na koji to jeste reč čiji stoti rođendan pada za tačno dva dana. Da, dvadeset i drugog juna 1925. godine prvi put je javno upotrebljena reč „totalitarizam“. (Uostalom i popularnost „postistine“ nije nepovezana sa idejom totalitarizma kao takvom.)  

Zanimljivo je da „totalitarizam“ prvi put nije pomenut u negativnom kontekstu. Za razliku od nekih umetničkih formacija poput impresionizma ili kubizma koje su ponosno za svoje ime uzeli frazu isprva skovanu da bude podrugljiva, totalitarizam je jedan od njegovih prvih praktičara svesno nazvao tako kako ga je nazvao, a u pozitivnom smislu.   

Radi se, naravno, o Benitu Musoliniju. Datum je bio, kako rekosmo, 22. jun 1925. Mesto: Rim; kontekst: četvrti (i poslednji) stranački kongres Nacionalne fašističke partije. Bio je to poslednji dan kongresa. Dva dana ranije, Musolini je najavio „bitku za žitarice“ odnosno dugoročni plan da Italija u budućnosti bude potpuno samodovoljna kad je reč o proizvodnji žitarica, pošto su upravo žitarice nezaobilazan sastojak ključnih italijanskih nacionalnih jela poput pasti ili pice. Ideja je bila da se žitarice nipošto ne uvoze jer se time zemlja dovodi u opasnu zavisnost od drugih zemalja.  

Uglavnom, na poslednjem danu kongresa, Musolini volju svoju partije da nastavi da vodi Italiju opisuje kao „ekstremno intenzivnu i totalitarnu“. Nije postojao aspekt života na koji partija nije trebalo da utiče: od svakodnevne ishrane do spoljne politike. I Musolini je sve to video kao ispravnu stvar. 

Te 1925. godine, niko ne može ni da zamisli da će za manje od decenije Nemačkom zavladati Adolf Hitler, možda čak ni on sam. On je još uvek sveže oslobođen zatvorenik nakon neuspelog puča i trudi se da legalizuje partiju i vrati je pod svoju kontrolu, odnosno da obnovi svoje paravojne trupe. Sticajem istorijskih okolnosti, on će za manje od deset godina uspeti da organizuje poredak totalitarniji nego što je onaj Musolinijev ikad bio.  

Pod krilom totalitarizma, iz koga se ne sme isključiti ni njegov staljinistički aspekt, mada se opet on ne bi smeo izjednačavati sa Musolinijevim i Hitlerovim, desili su se najgori zločini počinjeni u dvadesetom veku, možda čak i u celoj istoriji čovečanstva.  

Posle Drugog svetskog rata, kao ključna teoretičarka totalitarizma pojavljuje se Hana Arent. U jednom razgovoru pred kraj svog života ona govori ovako: „Totalitarizam počinje s prezirom prema onom što imate. Sledeći korak je misao: ‘Stvari moraju da se promene – nema veze kako. Sve je bolje od onog što imamo’. Totalitarni vladari organizuju ovu vrstu masovnog sentimenta, i organizujući ga oni ga artikulišu, i artikulišući ga na neki način teraju ljude da ga vole. Ljudima je nekad govoreno ne ubij; i oni nisu ubijali. Sada im je rečeno ubij; i mada misle da je to veoma loše, oni to čine zato što je to sada deo prihvatljivog koda ponašanja. Oni nauče koga ubiti i kako ubiti i kako da to rade zajednički. Ovo je često pominjani Gleichschaltung – proces koordinacije. Vi ste koordinisani ne sa moćnima, već sa svojim susedom – koordinisani ste sa većinom. Ali umesto da komunicirate s drugima, vi ste sad zalepljeni za njega. I naravno, osećate se fantastično. Totalitarizam budi vrlo opasne emocionalne potrebe u ljudima koji žive u potpunoj izolaciji i u strahu jedni od drugih“. 

Nakon pada Berlinskog zida, nakon što je Fransis Fukujama proglasio „kraj istorije“, mnogima se učinilo da totalitarizam ostaje kao relikt prošlosti. Ipak, samo nekoliko decenija kasnije, priča o totalitarizmu vraća se na velika vrata. Taj termin se povezuje sa političkim liderima poput Vladimira Putina, Donalda Trampa, Redžepa Taipa Erdograna, Viktora Orbana, pa i Aleksandra Vučića.  

Većina koliko-toliko realističnijih kritičara, međutim, primećuje da aktuelne političke prakse ipak nisu u ozbiljnom smislu usporedive sa onim od pre sedamdeset ili osamdeset godina. Nema danas koncentracionih logora, nema ritualnih smaknuča političkih protivnika. Otud se i reč „totalitarizam“ menja terminom „autoritarnost“, a sa idejom da je to nekakva blaža verzija totalitarizma koja po definiciji teži njenom potpunom ostvarenju.  

Ipak, svaka srodnost između totalitarizma i današnje autoritarnosti više je plod aktuelnih političkih fantazmagorija nego stvarnosti. U več citiranom razgovoru, Hana Arent kaže i ovo: „Kad sam napisala ‘Ajhmana u Jerusalemu’, jedna od mojih glavnih namera bila je da uništim legendu o veličanstvenosti zla, zla kao demonske snage, da zaustavim ljude u divljenju koje su imali za velike zločince poput Ričarda III“. I zaista, teško je danas u zemljama koje su svoje lidere ipak izabrale demokratski pronaći masovno prisutnu impresiju o veličanstvenosti vlasti, bilo pozitivnoj, bilo negativnoj.  

Na svoj stoti rođendan, hoću reći, politički totalitarizam je ipak stogodišnji starac, ne nužno mrtav, ali još više niti vitalan niti perspektivan. To, naravno, ne znači da neke druge političke formacije nisu i vitalne i perspektivne, samo što možda još nemaju ime ili im možda to ime nije još uvek prepoznato i pamtljivo.