Kolumna Kolumna Muharema Bazdulja: Erudicija jednog urednika (U spomen Miloradu Milinkoviću)

Drugi pasus svog uvodnika iz jubilarnog, sedamstotog, broja „Nedeljnika“; glavni urednik ovog magazina, Veljko Lalić počinje ovako: „Dočekajmo vreme kakvo nas ono traži, napisao je Šekspir“. Pročitao sam to i rastužio se. Setio sam, naime, pre pola godine preminulog Milorada Milinkovića. Onda sam nekoliko dana kasnije gledao neko Lalićevo gostovanje na televizijskom jutarnjem programu gde je ponovo potegao dotični „citat“ pa sam se istog prerano umrlog i neprežaljenog čoveka i umetnika setio ponovo.

Ima događaja koji u vreme kad traju deluju trivijalno, a ipak upamtimo i vreme i mesto i ljude s kojima smo tad bili. Bila je sredina novembra prošle godine, bio je kafić u Njegoševoj ulici, bili su Ivan R, Nebojša G, Milorad i ja, bio je četvrtak i bili su svi novi brojevi svih srpskih nedeljnih listova. To je vreme neposredno nakon Trampove pobede i Lalićev uvodnik tada Šekspira priziva već u naslovu: „MEGA (Make Europe Great Again): Ili dočekajmo vreme kakvo nas ono traži“. Sam tekst počinje ovako: „U politici je sve tajming. Od Šekspira, Dočekajmo vreme kakvo nas ono traži do povratka Trampa u Belu kuću“.

Neko ovo pročita naglas pa se upita: Iz koje je ovo Šekspirove drame? Iskusni kafanski kozeri već su spremni za šaljivu prozivku: „Bazdulj bi morao da zna, on je ipak diplomirao anglistiku“. Ja se smejem, kažem da ne samo da sam diplomirao anglistiku, nego sam slušao šekspirologiju kao predmet puna četiri semestra, celu treću i celu četvrtu godinu i da opet pojma nemam odakle dolazi taj citat. Nije to „Biti ili ne biti“, kao ni „Zrelost je sve“; nije to neki od opštepoznatnih citata, a iskren da budem čak mi i ne zvuči nešto preterano mudro ni duboko, u ovoj formi čak ni ne razumem na šta Šekspir, odnosno neki njegov junak, navodno misli.

I tako smo se nadgornjavali, a onda se verovatno najveći stvarni erudita koga sam ikad sreo setio da mu to što je Lalić napisao liči na nešto iz Štefana Cvajga pa je uz pomoć jednog telefonskog poziva potvrdio da na srpskom izdanju Cvajgovog „Jučerašnjeg sveta“ kao moto stoje sledeće reči: „Dočekajmo vreme onakvi kakvo nas ono traži“. Ispod piše: „Šekspir, Simbelin“. Knjigu je na srpski preveo Aleksandar Tišma.

Notirajmo: kod Lalića čak ni Tišmin prevod Cvajgovog prevoda nije korektno prenesen, pošto nedostaje jedna reč: U odnosnu na Tišmin „original“ kod Lalića nedostaje reč „onakvi“ koja rečenicu čini barem malo preciznijom, mada i dalje u njoj ne prepoznajem neku posebnu „dubinu“.

Zezali smo se onomad oko ovoga još malo, pa smo prešli na druge teme. Posle nekoliko sati smo se razišli. Ispostavilo se da je to bio jedan od poslednjih puta da sam video Milorada. Kad se Lalić ponovo vratio sebi očito vrlo dragom „citatu“, odlučio sam da napravim malu „istragu“, što Miloradu u (po)čast, što da bih sam sebi objasio šta je Šekspir tu zaista mislio.

Prvi korak je konsultovanje originalnog „Jučerašnjeg sveta“. Knjiga se na nemačkom zove „Die Welt von Gestern“, a moto u originalu izgleda ovako: „Begegnen wir der Zeit,/ wie sie uns sucht“. Tišmin nemački je neuporedivo bolji od mog praktično nepostojećeg, ali u konsultaciji s nekoliko germanista ispada da bi se stvar mogla prevesti i kao „Susretnimo vreme/ koje nas traži“. Nevažno. Značajnije mi je da li je engleski original na nemački preveo sam Cvajg ili se poslužio nekim već postojećim nemačkim prevodom. Najpoznatiji prevodi „Simbelina“ na nemački koji su postojali još za Cvajgovog života su prevod Johana Joakima Ešenburga odnosno prevod Doroteje Tik. Brza provera potvrđuje: Cvajg je preuzeo prevod Doroteje Tik (1799. – 1841.), ćerke slavnog Ludviga Tika. Mada je, eto, živela i radila u prvoj polovini devetnaestog veka, njeni prevodi Šekspira i danas su „klasični“ u nemačkom govornom području, a neki spadaju i u opštu kulturu, poput prevoda najslavnijeg Magbetovog monologa.

I da se na kraju vratimo najvažnijem, odnosno originalu. Na kraju treće scene u četvrtom činu, upravo Simbelin, po kome ceo komad nosi ime, izgovara: „Let's withdraw,/ And meet the time as it seeks us“. U „kanonskom“ srpskom prevodu Simića i Pandurevića to biva ovako: „Povucimo se, spremimo za čas/ koji nas zove“. Ako izostavimo početak, to ispada: „Spremimo se za čas koji nas zove“. I to dolazimo do stvarnog smisla navedene replike koji je zapravo neobično sličan Balaševićevom stihu iz „Bože zvanog Pub“ o kockaru koji se krije i čuči u svakom od nas i „čeka pravi čas“. Ne dočekuje niko nikakvo vreme ovakav ili onakav, nego treba da prepozna Kairosa, boga pravog trenutka. A greška u prevodu je banalna jer „As“ zaista može biti „Kako“, kao baš kod Šekspira gde je „As You Like It“ – „Kako vam drago“, ali može biti i vremenska odrednica, kao kod Foknera, kad smo kod klasika“, „As I Lay Dying“ – „Dok ležah na samrti“.

Stoga zapravo Veljko Lalić može da bez ikakve krivice rečenicu koja mu se toliko sviđa pripiše samom sebi, ako već nije nužno da mu je potvrdi Šekspirov „autoritet“, pošto „Dočekajmo vreme kakvo nas ono traži“ nije, čini se, rekao niko pre njega, a ponajmanje Šekspir.

Meni pak ostaje pomisao da bi se Miloradu ova „dekonstrukcija“ dopala. A prilično sam uveren da bi još više cenio činjenicu da Lalić kao vrhunsku životnu, filozofsku i političku mudrost citira navodne reči nesavršenog, ali generalno pozitivnog i vrednog vladara koji svoju neveliku zemlju u teškim vremenima uspešno vodi, a inače ima jednu ćerku i dva sina.