Kolumna Kolumna Ivana Radovanovića: O malicidu i muvocidu

Postoje dve apsolutno idiotske stvari koje čovek može da radi na moru, i u obema sam izuzetno uporan, što mi samo govori ono što sam odavno znao: nije more za mene.  

Prva je: jurnjava za muvama, dosadnim zunzarama, koje ti ne daju da jedeš, spavaš, sunčaš se, piješ, a da ne pričam koliko ih je i u toaletu, što od svakog običnog s...nja pravi borbu sa silama pakla. U kojem ću završiti (paklu, a ne s...nju, mada mu to nekako dođe na isto), obzirom na broj onih koje sam uspeo da potamanim (a nisam hrabri krojač). A kada stignem tamo, sve vreme ima da provodim vezan za otvorenu teglu džema, dok mi rojevi muva budu radili isto što rade i sada, i ovde, a zove se: ždranje džigerice. Zašto ne vole džem, pojma ti nemam. 

Problemu sa insektima ništa ne pomaže ni to što letujem (Oljina primedba na pominjanje muva), u popriličnom luksuzu, pošto su u njemu i muve luksuzne, ferari muve, brze i isto toliko glasne, da ne pričam da, u takvim uslovima, često, a ne bez saosećanja pomešanog sa slatkom pakošću, mislim i na one koji su ubeđeni da je za mene i pakao, čist luksuz. Šta da vam radim drugovi, pakao, pa još i da bude bogat, mora da se zasluži. Potrudite se, više, umesto što kukate. 

Druga idiotska morska stvar koju uporno ponavljam, poprilično je oslobođena griže savesti, ali ne i apokaliptičnih slika afterlajfa, u kojem mi, opet vezanom za teglu, otečenom od ujeda muva, raznorazni autori luksuznog vikend izdanja Danasa čitaju svoje tekstove.  

Pri tom je jedini razlog za to pakleno mrcvarenje, kojem ću biti izložen, to što te autore uporno čitam, svake subote, a pri tom čak i ne zamišljam da ih jurim s krpom, ili novinama u ruci, pokušavajući da skratim i svoje i njihove muke. Svoje, dok čitam, njihove, dok pišu, pošto i ti tekstovi zuje, kao apgrejdovane muve, na baterije. Što je normalno, pošto je inteligencija autora dosta veštačka, čist grok, neograničeno konzumiran. 

I stvarno, drukčije ne može da se objasni ono što piše moj omiljeni anonimni profesor, obraćajući se, pismom, svakog vikenda, anonimnim studentima.  

Važan čovek neki, duplo potpisan. Na početku teksta stoji - Autor: prijatelj studenata, a na kraju teksta, ponovo - Autor: univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu. 

Mašala. Samo ime nema, ali i šta će mu, uz tolike naslove. Kako se zoveš? Autor. Molim? Stručnjak. Kako? Prijatelj.  

Pa, stvarno. Možete zamisliti kako to deluje na mene, ja i muvama dajem imena, pre nego što ih klepim krpom, žao mi je da ih bezimene šaljem na onaj svet. Pa sam tako zveknuo Klitmnestru, pa Melpomenu, Hipatiju sam zavalio školjkom, a ubeđen sam da je stradao i jedan muvac, po imenu Đirolamo. 

Marina je došla glave muvama koje se zovu po imenima likova iz Igre sudbine, jedino je Olja odbila u svemu da učestvuje, tvrdeći da su i muve, kako god da ih zoveš, ipak božja stvorenja. 

Što jest jest, božje stvorenje je i profesor, bezimeni, i to stalno mislim, dok, pod punim imenom i prezimenom, čitam njegova anonimna pisma anonimusima od studenata, bez obzira na činjenicu da mi je, sve vreme, krpa u ruci. Uf, samo da ti ime saznam... 

No, da se ne bavimo podsvešću, važno je ono što on studentima, kolektivno anonimnim, saopštava. U poslednjem pismu - da ga je vozio "iznenađujuće prosvećeni taksista iz Bangladeša". 

I šta da vam kažem, verujem mu. Među našim taksistima, ni jednog prosvećenog da nađeš, u Bangladešu je to dosta uobičajeno. Taksista, iznenađujuće prosvećen. Što znači da niko ko je ušao u taksi u Bangladešu, nije izbegao iznenađenje. Ni prosvećenost. Najmanje taksistu. 

Elem, šta je sve tek taj iznenađujuće prosvećeni taksista, pristigao pre tri meseca u Beograd, ispričao anonimnom autoru, profesoru, stručnjaku, prijatelju, avi našem... 

Kako šta? Pa da je bila revolucija u Bangladešu, kojoj on nije prisustvovao, ali ima čovek tamo porodicu, nije mu lako. I da su revoluciju poveli studenti. Da je režim bio nasilan, ubijao studente. Pa vojska stala na stranu studenata. Pa vlada onda zbrisala iz zemlje. Pa izabrana prelazna. Pa na njeno čelo došao profesor, Nobelovac! Pa vlada sada organizuje poštene izbore. Pa studenti sve to kontrolišu. 

Au! Bangladeški plenum! Izabrao Nobelovca, profesora! I još ga kontroliše! Šta reći? Ako ikada odem u Bangladeš, i još sednem u taksi, mogućnost da me vozi "iznenađujuće prosvećeni taksista iz Srbije", koji se zove Autor, prijatelj, stručnjak i tako dalje, biće dosta velika. Ode čovek po pelcer, ne vraća se dok ne nauči bangladeški način. Pisaće pisma iz Bangladeša, i malo žaliti što nije ovde, a porodica ostala, i to anonimna. Jadan. 

Šalu na stranu, u svemu tome što, naoružani teškim rečima, kao artiljerijom, razni autori, po raznim novinama i portalima rade, u oči upadaju paterni koji se ne menjaju vekovima. 

Revolucijama, pa i loše zamišljenim, potrebno je, uvek, "uzvišeno opravdanje". I čist motiv, lako prepoznatljiv, što se, po pravilu, na revolucionarnom terenu, pretvara u mahanje barjacima pravde, samilosti, istine, poštenja, čistote i borbe protiv ugnjetavanja, korupcije, simonije, nepotizma.  

I uvek su, od onih koji mašu, jurišaju, ginu, važniji oni koji ih tumače, koji im daju opravdanje, koji objašnjavaju ispravnost motiva. Što je, kada razmisliš, razumljivo. Lako je ginuti za pande, mnogo teže objasniti zašto, uopšte, za pande treba da se gine, a bambusi dosta jeftini. 

Zbog tog intelektualnog napora, njima sleduje slava, i njima mesto u prelaznoj vladi, koja postaje neprolazna, i njima mesta na studentskoj listi, uz obećenje da će biti kontrolisani.  

Oni zauzvrat traže da se "sledi studentski put", oni ohrabruju da je "oktobar blizu", oni od studenata prave svece, bezgrešne, oni im navode svetle primere poput bangladešanskog, oni pravdaju svaku svinjariju, oni mobilišu, pozivaju, prizivaju. 

Sve po matrici koju je ustanovio sveti Bernard iz Klervoa, kaluđer koji je, još u XII veku, opravdavajući krstaške pokolje muslimana u Svetoj zemlji, objavio delo: De laude novae militiae (U slavu novog viteštva), i u njemu sledeće reči: 

"Svojim čistim motivima oni su pretvorili homicid, koji je bio zlo, u malicid - ubistvo zla - koji je dobar".

Od tada, do danas, svaka revolucija koristi isti model: dovoljno je da su motivi čisti (a šta je čistije od pravde željne mladosti, studenata), i sve je dozvoljeno, a "ubistvo zla" je i poželjno. 

Ubiti, simbolički i stvarno, korupciju, loš sistem, nepotizam, nepravdu, ugnjetavanje, po nekog člana SNS, Vučića nadasve, pošto je, u njemu, zlo otelotvoreno... to je dobri malicid, i sva sredstva su za taj posao dozvoljena. 

Posle toga, kada se stvar postavi, motiv utvrdi, čistota obezbedi, sve se, kao u svakoj dobroj i dosadnoj propagandi, svodi na ponavljanje, jednog te istog, bez brige o detaljima. 

Primera radi, ne postoji i jedan jedini taksista iz Bangladeša u Beogradu. Em bi mu, da to postane, bilo potrebno mnogo više od "ovde sam tri meseca", pošto je jedan od uslova za taksiranje i dokaz o petogodišnjem boravku u Srbiji; em bi naši neprosvećeni taksisti i takvog i udruženje koje bi ga primilo umlatili motkama. 

Koga briga. Važno je da je on "prosvećen", i da donosi tako lep primer. Borba za pravdu, žrtvovanje, i Prelazna vlada, na čelu sa profesorom, plus studenti koji kontrolišu. 

Idealni scenario, koji ovde nikako da profunkcioniše ("možda građani nisu bili dovoljno motivisani", razmišlja profesor, stručnjak, autor), ali ne znači da neće, po našem anonimnom prijatelju: "Jul je prošao, ali zato je oktobar sve bliže". 

Jeste, brate naš stručni, uz jedan mali problem. Profesora, nobelovaca, ovde baš nešto i nema, niti oni sami veruju da će to biti. Nema ni revolucije koju zamišljaš, pošto je sve ovo što se dešavalo bilo bez suštine, na nivou loše đačke predstave, studentskog performansa, koji je uspeo samo da ubije nesrećnu opoziciju, što, ni uz najbolju volju, ne može da se svrsta u malicid.  

Zato ti, dragi moj, nemoj mnogo da razmišljaš. Nego u Bangladeš, pa vozi lepo taksi, da iznenađujuće prosvećeno izgledaš. I nađi neko ime. 

Jovo Bakić, na primer. Lepo ide uz taksi. Ili Milan St. Protić, to je taksista, ali prosvećeni. A može i Sv. Bernard, iz Klervoa, to bi zaista iznenađujući taksista bio.  

Pa posle sanjaj krstaše, sa indeksima. I Jerusalim koji su osvojili studenti.  

To je najbolje. Pošto sve ovo ionako liči na Dečiji krstaški rat. Koji je počeo kada se jednom pastiru obratio, a istorija to još nije utvrdila, ili glas sa neba, ili iz luksuznog vikend izdanja Danasa.   

I završio se kada su deca, sirotani i studenti stigli do Sredozemnog mora. A ono se, i pored datog obećanja, nije otvorilo pred njima. 

Kraj priče. Briši u Bangladeš.