Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Samo mirno

Više od dvadeset godina se on spremao za taj posao. Ako ne računamo priče kojima su ga otac i deda uspavljivali, njegovo stručno usavršavanje počelo je još 2000. godine u Vučitrnu, gde je završio policijski kurs, onda u Prištini fakultet, pa doktorat u Makedoniji, pa kursevi, obuke, menadžment, liderstvo, da bi se konačno pre dva dana videlo da se isplatilo svo to ulaganje u pukovnika Hodžu. 

Pukovnik Hodža je rešio misteriju onoga što je samo na prvi pogled i samo zlonamernima - ili samo Srbima, moglo da izgleda kao napad albanskog policajca na srpskog maturanta i objasnio da nema ni tragova nasilja, ni povreda, da je sve samo izgledalo kao krv, a u stvari je crvena boja... Pribavio je pukovnik Hodža i izjavu mladog srpskog maturanta i nesretnog mu oca da nije bilo krvi i da je sve samo obična crvena farba. Sve u svemu, ispostavilo se da su i ostali srpski maturanti - mali prevaranti, svi imali tu crvenu boju na vratu za slučaj da im pritrči nervozni albanski policajac i uhvati ih za grkljan, a da bi pokvareni Srbi onda to iskoristili da optuže Albance za nasilje.

Eto, to vam je rešeno. Uostalom, ne može se zbog reakcije pojedinca sada optužiti cela policija, to nije rekao pukovnik Hodža, to nam je objasnio jedan NVO Srbin, isto obučavan dugi niz godina za pomoć i arbitražu u ovakvim situacijama. I naravno da će biti i hitna istraga Euleksa i Kfora, kao i svaki put, pa što ne bi sad, samo dotle, opominju nas, da se svi uzdržimo od nasilja. Svi, ne samo pojedinci.

A ja sam se mogla zakleti da sam videla da je albanski policajac davio nedužnog srpskog dečaka koji je slavio maturu, da ga je hvatao za grkljan kao da hoće da mu ga iščupa, zarivao mu nokte u vrat dok nije počela da teče krv. Nisam sigurna šta mi je bilo užasnije. Da li oni prsti Albanca zariveni u grkljan srpskog dečaka kao da kolje živinče ili bledo lice srpskog mladića i njegov mračni, teški pogled ili oni bespomoćni profesori koji očajnički pokušavaju da izvuku živu glavu svog učenika, a ne smeju čak ni da odgurnu albanskog policajca koji ga davi.

"Samo budite mirni", dobacivao je sa strane stariji Albanac.

Kao silovanje. Budi mirna. Ćuti. Srbijo.

Sve ovo me je vratilo dvadesetak godina unazad. Bila sam u grupi novinara koja je Lastinim autobusom sa velikim ćiriličnim natpisom, uz pratnju albanske policije obilazila Dečane, Peć, Patrijaršiju, Prizren, Šar-planinu i neka srpska sela na jugu u kojima su tada boravili samo muškarci i starci. Primetila sam da su albanski policajci kad god je trebalo da uđemo u neko naseljeno mesto puštali sirenu, kao da nas najavljuju. A onda bi se, kao po komandi sa svih strana skupili muškarci praveći špalir niz ulicu i dok smo prolazili, pretili nam, pokazivali rukom da će nas preklati.

"Samo budite mirni", govorili su nam policajci iz pratnje.

Bilo nam je jako čudno što albanska policija svaki put pušta sirenu kada smo mogli da prođemo i sasvim neprimetno kroz ta mesta. A onda smo shvatili da ih oni sirenama pozivaju. Pozivaju ih da naprave špalir, da nam prete i da nam pokazuju da će nas poklati. Pozivaju ih da nas zastrašuju. Da nas plaše da ne bismo više dolazili.

I izgleda da im uspeva.

Kao što im uspeva da ubede Srbe "turiste" da na Kosovu probleme imaju samo oni Srbi koji prave probleme. A probleme prave oni Srbi koji odbijaju da odu s Kosova. Zato nisam jednom čula nekog Beograđanina kako uzima sebe kao dokaz da su Srbi na Kosovu bezbedni, samo ako ne prave probleme. "Ako su mirni", kao što reče onaj Albanac profesorima dok je njihovog učenika, mladog srpskog maturanta, drugi Albanac držao za grkljan.

Sećam se vremena kada su Albanci dolazili u moje selo na Radan planini da kupuju stoku. Bila sam mala i bilo mi je čudno kako seljaci sa Radana toliko veruju nepoznatim ljudima da im daju svoja stada iako im ovi ne ostavljaju ništa osim obećanja da će se vratiti jednoga dana i doneti im novac. Kada sam pitala kako znaju da će se vratiti kad im ne znaju ni ime, ni gde žive, ni bilo šta što bi im pomoglo da ih sutra nađu ako ne donesu novac, seljaci sa Radana su mi odgovarali: "Dao je besu. Doći će". I stvarno jesu. I dok su se drugi divili tome kako Albanci drže svoju reč, ja sam, sećam se, samo mislila kako je divan ovaj narod koji ima toliko vere u ljude. Čak i u neprijatelje. I kako je tužno što više ne veruje u sebe.