Kolumna Kolumna Dragane Matović "So na ranu": Od sumraka do svitanja

Ovaj naš problem definitivno zahteva majčinsku ruku.  

Dakle, majka koja je rešila da od neodgovornog balavca kog je rodila napravi odgovornog čoveka, u jednom trenutku prekinuće da skuplja prljave čarape po podu njegove sobe, da obezbeđuje čist veš za sutra i da pere prljave čaše i tanjire iz njegovog brloga u koji sme da zaviri samo da bi počistila i ostavila novac za novi večernji izlazak, sve pazeći da ne probudi umorno dete pre ručka. Ni batina, ni priča tu ne pomažu. Jer, naše čedo se nalazi u onoj razvojnoj fazi u kojoj, stručnim rečnikom rečeno, još nema onoliko mozga koliko ima snage. To je ona faza kojom je Bog kaznio svakog roditelja koji je ikada zakukao kako od prohodavanja deteta i puberteta nema ništa gore. Šta, teško vam? E, pa evo vam – sazrevanje. Što bi laici rekli – adolescencija. Neke ta razvojna faza zatekne u dvadesetima, ali neki se sa njom bore do kasnih godina života. Neki zato u toj fazi sretnu svoje roditelje, pa onda i jedni i drugi pogrešno zaključe da su obavili ovaj važan posao – da su sami odrasli i da su odgajili odraslog, ne shvatajući da su se zajedno zaglavili u lavirintu u kome roditelj treba da boravi samo da bi pokazao put svom detetu, a ne da bi mu u ćorsokacima odrastanja pravio društvo. I tu motka, a ni taj prokleti dijalog, provereno, ne pomažu. Motika, međutim, da. Provereno. 

Zato sam ono veče dok su blokaderi razbijali i palili po Valjevu navijala da im niko ne staje na put. Neka sruše sve što mogu. Neka ih Valjevci uplašeni da ih glumci i profesori na državnim budžetima ne nazovu "ćacijima" nemo gledaju kako im uništavaju grad, i neka se ujutro do posla probijaju kroz staklo i izgorelo smeće iz zapaljenih i prevrnutih kontejnera. Neka ne ostane kamen na kamenu, pa neka se nađu i sledeće večeri da na isti način grade novo, bolje društvo. Sa nekom, priznajem, ne baš zdravom sladostrašću, poželela sam da je centar Beograda ostao baš onakav kakvim su ga veče pre ostavili blokaderi. Zašto ih zaustavljati? Neka lome sve što im se ne sviđa, čega žele da nema, što im smeta i što ne razumeju i neka prave svoj vrli novi svet. Da vidimo kako izgleda jutro posle, kad mama ne uđe u sobu da pospremi.  

Dakle, dok god država bude čistila i popravljala sve ono što su neki nedorasli i neodgovorni ljudi pod parolama "za bolje" i "za pravednije", prethodne noći zapalili, srušili i polomili, i to pre nego što nam se ostatak nacije probudi za posao, dotle će ovi uveče da lome, a oni ujutro da se prave kao da se sinoć ništa nije ni desilo. Tako se može živeti sasvim lepo. Neki čak kažu i normalno.  

Da nema prenosa noćnih rušilačkih pohoda ljudi koji demonstriraju potpuni izostanak odgovornosti, neuobičajen bes i mržnju, kakav malo ko gaji i prema svojim najgorim neprijateljima, ujutro se ne bi ni znalo da smo sinoć bili nevaljali. Ulice počišćene, nema ni onih besmislenih blokada raskrsnica, jedni drugima se nasmejano javljamo u prolazu, radimo na nekim šalterima, u poštama, prodavnicama, kancelarijama, dobijamo platu, kao da je sve u redu. Mama je sve sredila.   

A onda sa prvim mrakom, kao u hororima, iz nekih ćoškova svesti izlaze na ulicu sve lične frustracije, nezadovoljstva, nesreće, izneverena očekivanja, neostvareni snovi, sve kajanje, griža savesti koja nam ne da mira, sav bes i nemoć što nešto nismo i što nešto ne možemo, i počinje da šenluči ulicama u potrazi za osvetom, za kompenzacijom, za oduškom.  

Ne, ne, nemojte to mešati sa borbom za slobodu. Ni za bolju državu. Ni za bolju vlast. Ni za bolju budućnost. Jer iz ovakve destrukcije ništa dobro ne može da izađe. Pa ni bolja država, ni bolji ljudi. To sa sigurnošću znaju dovoljno odrasli, dovoljno odgovorni i na kraju i dovoljno obrazovani. Drugo je u pitanju. A dok ne spoznamo šta, nećemo se smiriti. Baš kao što se ne smiruju ni ratovi započeti na ovim našim prostorima pre više od tri decenije. 

Bila sam, ne tako davno, u Mostaru, posle oko tri i po decenije. I uverila se da rat još nije gotov. Kraj mu nije ni blizu. Ne zbog rupa od granata po zidovima zgrada, ni zbog podeljenosti po glavnoj ulici, gde su Muslimani s jedne, Hrvati s druge strane, a nas Srba nema ni da stanemo na onu isprekidanu liniju koja razdavaja ovo dvoje. Nego zato što ima ljudi koji tamo žive, a da 30 godina nisu prešli na drugu stranu kamenog mosta. Ne idu na neprijateljsku stranu. Dakle, daleko je taj rat od gotovog. I ne samo taj od pre tri i po decenije. Nismo raskrstili još ni sa onim od pre osam i po decenija. Iako se već duže vreme lažemo kako se mirimo. A, mirenje je, baš kao i rat, unosan posao. Za one koji nas mire i zavađaju.  

Da umemo da učimo na tuđim greškama, sada bismo spokojno sedeli pred televizorom i gledali kako Amerikaci mire Rusiju i Ukrajinu. Pošto su ih pre toga uvukli u rat. A da su oni bili pametniji, ne bi sad govorili: "To ste isto radili u Jugoslaviji". Čudno je da ne znamo na šta smo sve spremni, iako nam nije prvi put. Zato ima onih koji nas bolje znaju nego što znamo sami sebe.  

Slušala sam svojevremeno jednu harvardsku profesorku, stručnjaka za komunikaciju sa javnošću, kako se kao jedne od uspešnijih epizoda u svojoj karijeri prisećala pregovora koje je američka vlada vodila sa srpskim oficirima haškim beguncima. Objašnjavajući kako je najvažnije u pregovorima i životu  saznati šta je najvažnije onom preko puta vas, podsetila se pregovora sa haškim beguncima da se predaju. Kako nikakava taktika do tada, a pogotovo ne pritisak, nije davala rezultate da se begunci privole na predaju haškom sudu, američka vlada je okupila profesore najboljih američkih fakulteta, specijaliste za pregovore, komunikaciju i psihologiju, da smisle šta bi to moglo da se ponudi srpskim oficirima da bi se predali posle dugogodišnjeg skrivanja. I shvatili su ono, što je, manje više, mogla da im kaže i svaka polupismena baba u Srbiji – da je porodica najveći motiv većine ljudi da se žrtvuje. Zato su im ponudili, kako je ispričala profesorka, da će ukoliko se predaju imati pravo da ih porodica posećuje redovno u zatvoru. I upalilo je. Ali nije to poenta ove moje priče. Setila sam se ovoga jer sam, gledajući sve ovo što nam se događa, pomislila da mora da je i ove naše blokade smislila neka profesorska ekipa sa fakulteta Ajvi lige. Slutim da bi teška profesorska artiljerija lako uvidela šta bi to mogla da bude slaba tačka naroda koji vekovima vuče kolektivni osećaj krivice zbog nemogućnosti da zaštiti sopstvenu decu koju su im okupatori otimali i od kojih su pravili svoje najsurovije vojnike, koje su posle koristili u borbi protiv njihove rođene otadžbine i rođenih roditelja. Ne bi oni bili prvi koji su se bavili srpskim osećajem inferiornosti i infantilnosti zbog koga smo se kroz istoriju zadovoljavali time da nas smatraju vrednim ratarima i dobrim ratnicima. A mi srećni što nas je neki Švajcarac odabrao za primer poštenja i hrabrosti, ne i pameti, generacijama vaspitavamo svoju decu da je uspeh već sam odlazak iz svoje zemlje. Tako smo do današnjih dana uspešno usadili u našu decu ideju da pametni odlaze i nikad se ne vraćaju. A iz iste greške danas, čak i kroz državne projekte, u decu usađujemo ideju da se više vredi boriti za povratak onih koji su otišli, nego za opstanak onih koji su ostali.