Kolumna Srednjoklasna priča
Komentari
Dodajte Euronews kao željeni izvor na Google-u
Pojam srednje klase koristi se za sve i svašta, a značenje se gotovo nikada ne daje jasno, već se mora iščitavati iz konteksta. Da li se radi o materijalnom položaju, socio-kulturnom identitetu, da li se napada ili brani, da li se govori o srednjoj klasi bogatih imperijalnih sila ili o srednjim klasama zemalja na periferiji, pa i da li je sve to odjednom, te zaključci – ma kakvi bili – u stvari predstavljaju "mišmeš“ prepun logičkih grešaka ili barem napetosti? Kako bilo, sintagma je česta, ali njena upotreba mnogo više komplikuje nego što osvetljava stvarnost na koju pretenduje da upućuje.
U ekonomskim istraživanjima srednja klasa, međutim, ima relativno precizno značenje: OECD u srednju klasu svrstava domaćinstva čiji se raspoloživi dohodak nalazi između 75 i 200 odsto nacionalne medijane. No kako je ova definicija istovremeno i preuska i preširoka, u svakodnevnom i političkom govoru taj pojam često označava nešto drugo – srednja klasa se zamišlja kao obrazovani, urbani, kulturno kompetentni i politički svesni deo stanovništva. Tako se jedna kategorija dohotka pretvara u moralnu i kulturnu kategoriju, ali na nekom nivou i dalje ostaje vezana za ekonomski položaj, premda se ta „veza“ često samo podrazumeva, a ređe objašnjava.
To razlikovanje je važno zato što ekonomska i kulturna srednja klasa nisu nužno ista grupa. Neko može imati visoko obrazovanje, stručnu profesiju i razvijen kulturni kapital, a da nema stan, štednju, stabilno zaposlenje niti mogućnost da od sopstvenog rada dugoročno održava očekivani način života. Obrnuto, neko može imati visoke prihode i značajnu imovinu, a da ga obrazovani slojevi ne prepoznaju kao pripadnika "prave“ srednje klase. U takvoj upotrebi klasa više ne označava položaj u raspodeli dohotka i vlasništva, već sliku koju jedna društvena grupa ima o sebi.
Na Zapadu je raskorak između ta dva značenja postao vidljiv tokom poslednjih nekoliko decenija. U državama OECD-a udeo stanovništva u domaćinstvima sa srednjim prihodima smanjen je sa 64 odsto sredinom osamdesetih na 61 odsto sredinom 2010-ih. U Sjedinjenim Državama taj udeo je pao sa 61 odsto 1971. na približno polovinu stanovništva početkom 2020-ih (ovaj pad nije isključivo prouzrokovan pauperizacijom, jer je postojala i pokretljivost na gore, gde su manji delovi srednje klase prelazili u višu).
Istovremeno su medijalni dohoci rasli sporije od prihoda najbogatijih, dok su cene stanovanja i drugih elemenata srednjoklasnog načina života rasle brže od prihoda. Formalna pripadnost srednjem dohodovnom sloju zato je sve manje garantovala sigurnost koja se nekada povezivala sa srednjom klasom; no istovremeno, usled ubrzano rastućeg jaza između siromašnih i bogatih, srednja klasa je ipak i dalje ostajala u velikoj prednosti u odnosu na slojeve društva ispod nje.
Kulturna obeležja, međutim, traju duže od materijalne osnove. Diploma, profesija, ukus, način govora i politička informisanost mogu opstati i kada nestanu stabilna karijera, dostupno stanovanje i mogućnost akumulacije imovine. Zbog toga se deo zapadne srednje klase može opisati kao kulturno privilegovan, ali ekonomski delimično proletarizovan: reč je o ljudima koji poseduju obrazovanje i stručne kvalifikacije, ali ne poseduju sredstva za proizvodnju i zavise od plate, institucije ili korporacije u kojoj rade.
U Srbiji je taj raskorak još izraženiji. Tokom devedesetih nije došlo samo do pada životnog standarda već i do razaranja materijalne osnove socijalističke srednje klase. Realni BDP je 2000. bio manji od polovine nivoa iz 1989, a industrijska proizvodnja smanjena je za oko 60 odsto. Između 2001. i 2008. usledio je prividni oporavak: realni BDP rastao je prosečno oko pet odsto godišnje, a tada merena stopa siromaštva smanjena je sa 14 odsto 2002. na 6,6 odsto 2007. godine.
Povezane vesti
Privremeno bolje stanje srednje klase plaćeno je gubicima radničke – preduzeća su rasprodavana, nasilno terana u stečaj, otpor nepovezanog radništva je razbijan, radnici često prebijani, a neretko i slati ilegalno u zatvor. Na stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla, a zemlja je ulazila u finalnu fazu deindustrijalizacije. Posle svetske ekonomske krize 2008-9 ovaj skupo plaćen rast je usporen, a društvena sigurnost ostala je ograničena. Ekonomska kriza počela je krnji i samu srednju klasu, inače nezainteresovanu za to što je njen prethodno bolji standard u tih par godina nosila na grbači – radnička klasa.
Uprkos tome, kulturni identitet srednje klase nije nestao. Nasleđena predstava o obrazovanom stručnjaku, profesoru, lekaru, novinaru, umetniku ili službeniku nastavila je da postoji i kada prihodi tih grupa više nisu obezbeđivali srednjoklasnu sigurnost. Zato u Srbiji srednja klasa često funkcioniše kao naziv za "pristojan“, obrazovan i građanski deo društva. Pripadnost se dokazuje diplomom, kulturnim navikama i političkim stavovima više nego imovinom ili prihodom.
Iz toga nastaje i pretpostavka da je srednja klasa prirodno politički svesna i potencijalno revolucionarna. Istorijski izvor te pretpostavke delom je revolucionarna uloga buržoazije u rušenju feudalnih odnosa, a delom uloga inteligencije u proizvodnji kritičkih ideja. Međutim, ove dve figure ne treba poistovećivati sa savremenim zaposlenim profesionalcima. Buržoazija je bila revolucionarna dok je rušila poredak koji je ograničavao njen razvoj; kada je uspostavila poredak zasnovan na sopstvenim interesima, postala je zainteresovana za njegovu stabilnost.
Isto važi i za savremenu srednju klasu: njen politički smer ne proizlazi automatski iz obrazovanja, koliko je ishod dva faktora – zabluda o sopstvenoj izuzetnosti, i njenog realnog ekonomskog interesa. Iluzije o trenutnoj "revolucionarnosti“ srednje klase pre svega slede iz činjenice da obrazovanje može povećati sposobnost političke artikulacije, ali ono, međutim, ne određuje sadržaj politike. Obrazovan čovek može preciznije da formuliše nezadovoljstvo, ali njegovi interesi mogu biti liberalni, socijalistički, nacionalistički, autoritarni ili tehnokratski.
Zato njena pobuna u savremenom dobu nije nužno, ako je ikada, revolucionarna. Kada traži bolje mesto za obrazovane ljude unutar postojećeg poretka, ona ne dovodi u pitanje klasne odnose, već zahteva da se kulturni status ponovo prevede u materijalnu privilegiju. Revolucionarni potencijal nastaje tek kada sopstvenu nesigurnost ne tumači kao nepravdu učinjenu posebnoj, zaslužnoj grupi, već je poveže sa položajem svih koji zavise od rada i nemaju kontrolu nad uslovima sopstvenog života.
No ovo povezivanje, ako se i dešava, dešava se gotovo isključivo retorički. U slučaju Srbije, ovde je takođe važno uzeti još jedan faktor u obzir: kada je srednja klasa u novijoj istoriji stajala najgore (a po svim zvaničnim podacima, radi se o periodu 2009-2016), masovni protesti nisu postojali. Nije postojalo rasprostranjeno uverenje da dolazi do pauperizacije, niti inicijativa da se poveže i deluje zajedno sa radničkom klasom.
Upravo suprotno – većina srednje klase se grčevito držala ono malo materijalnih uslova koje je i dalje imala, radeći to često po cenu stradanja siromašnijih. Akademski radnici nisu pravili MASA i PROGLASe kako bi zaštitili siromašnije studente i njihove porodice od uvođenja školarina i smanjivanja budžetskih mesta, već su ćutali kako ne bi izgubili svoje privilegije. Doktori nisu pravili proteste protiv sve jače privatizacije zdravstva, već su i sami razvijali svoje privatne prakse, a mnogi se zapravo bogatili. I tako dalje, profesija po profesiju.
Povezane vesti
Između 2009. i 2017. realne zarade u Srbiji praktično su stagnirale, dok su od 2017. do 2025. porasle za približno 56 odsto. Istovremeno su znatno smanjeni nezaposlenost, rizik od siromaštva i dohodovna nejednakost. Zato se posle 2017. može govoriti ne samo o statističkom rastu privrede već i o stvarnom, premda neujednačenom, ekonomskom oporavku srednjih slojeva. Ako polazimo od revolucionarnosti srednje klase, i ovde udaramo u nedoslednost: upravo od 2017, mi možemo pratiti iz godine u godinu sve veći protestni kapacitet i organizovanost srednje klase. Stoga, biće da je posredi nešto sasvim drugo u odnosu na potrebu da se poboljšava (samo) svoje materijalno stanje.
Ako bih morala da pogađam, rekla bih da se radi o jednom resentimanu, kao i o neutaživoj želji za – ne samo materijalnom – već i političkom moći. Srednja klasa sebe zamišlja kao političku avangardu zato što poseduje jezik kojim se nezadovoljstvo izražava. Ali posedovati jezik pobune nije isto što i imati revolucionarni interes, štaviše, u stvari je posebno perverzno sopstveno nezadovoljstvo svojim političkim (a ne materijalnim ili kulturnim) položajem prevoditi u tobože univerzalnu borbu za pravednije društvo i jednakost.
Jer ako nam istorija išta govori – onda kada je tu borbu trebalo voditi, srednja klasa je po pravilu ostajala najreakcionarniji deo društva, i pridruživala se ili ćutke gledala na ugnjetavanje i slamanje radničke klase. U Srbiji je u toku, ponavljamo stalno, građanski rat nižeg intenziteta; u nekom smislu, u toku je rat dve vrste elita. Srednjoklasna elita je ubedila sebe da se ne bori za sebe, već za pravičnost; no "glad rađa istančanost“, i ostaje da se vidi koliko će joj siromašniji slojevi društva na kojima parazitira dok im se paralelno podsmeva da su oni ti koji su se prodali – poverovati. Ja se nadam – nimalo.
Povezane vesti
Komentari (0)